Reklame

Nazalost wordpress ima reklame. Neke izgledaju neukusne. Ne bih  nikome preporucila da klik na njih. Hvala.

Hipatija iz Aleksandrije

“ Nista ne ucis u svom zivotu ako mislis da si uvek u pravu. “ 

– Ako nisi spreman na prosirivanje, ponekad i potpunu promenu, misljenja ne mozes spoznavati dublju istinu. Istina se, cesto, svodi samo na realizovano i otkriveno znanje. Medjutim, istina je kompleksnija. Sadrzi i nerealizovano i neotkriveno znanje. Njega postajemo svesni kroz mudrost ili kroz beskonacni potencijal smisla koji se nalazi u sustini samog zivota.

Znanje kojem nedostaje mudrost je zaslepljeno vlastitim znacajem. Smatra da je dostiglo konacnu istinu i da je nepogresivo. Zato je zatvoreno i ograniceno. Znanje koje ima mudrost je otvoreno. Svesno je beskonacnog karaktera istine, a time i nephodnosti stalnog ucenja ili rasta i razvoja.

Sokrat je najpoznatiji filozof koji je ukazao na tu pojavu. Pored njega treba pomenuti i Hipatiju iz Aleksandrije. Ona je jedna od retkih zena kojoj je bilo dostupno obrazovanje uz oca matematicara. Zapazivsi njenu nadarenost i inteligenciju poducavao je matematici i astronomiji. Kasnije je osnovala i neoplatonisticku skolu u kojoj su se okupljali napredni i slobodni mislioci. 

U to vreme je bilo dosta verskih i politickih nadmetanja i borbe za prevlast, pa je mnogima smetala njena ostroumnost i iskrenost. Optuzili su je da je kriva za sukob izmedju aleksandrijskog biskupa Cirila i rimskog prefekta Oresta. Nahuskani i razbesneli hriscani su je izvukli iz kocija, odvukli u crkvu, skinuli do gola i tukli s opekama i razbijenom grncarijom sve dok je nisu ubili. Mada su njena dela izgubljena o njima se delimicno zna preko njenih ucenika. Neke od njenih izreka:

„Zivot je odmotavanje i sto dalje putujemo vise razumemo istinu. Razumevanje stvari koje su pred nasim vratima je najbolja priprema za razumevanje onih koje se dalje odvijaju.“

—- 

„Zadrzite vase pravo na misljenje, jer je cak i pogresno razmisljanje bolje od nerazmiljsnja.“

————-

„Sve formalne dogmatske religije su pogresne i osobe koje postuju sebe nikada ne smeju da ih prihvate kao konacne.“

——-

„U stvari, covek ce se odmah boriti za sujeverje isto kao i za istinu – cesto i vise, buduci da je praznoverje toliko neopipljivo da ga ne mozete opovrgnuti, dok je istina shvatanje koje se menja.“

Daniel Kahneman

Daniel Kahneman: „Pouzdan nacin da ljudi poveruju u lazi je cesto ponavljanje posto se uobicajenost tesko razlikuje od istine.“ 

————

Søren Kierkegaard: „Šta je teže, probuditi nekoga ko spava ili probuditi budnoga koji sanja da je probudjen?“ 

————

-Vreme nece doneti oprostaj i zaborav ako zadrzavas isto misljenje. Da bi ga promenio ili postigao dublji uvid i razumevanje moras se angazovati na vlastitom rastu i razvoju. 

————

– Postajemo ono sto dozvolimo sebi da budemo kroz izbore koje pravimo.

—–

Samuel Johnson: „Velika dela nisu uradjena snagom, već upornošću.“

——

Thomas Paine: „Raspravljati s covekom koji se odrekao upotrebe razuma je isto kao primenjivati medicinu na mrtvoga.“

Potok i more

Friedrich Nietzsche: „Moras biti more da bi primio zagadjeni potok, a da se ne zatrujes.“

– Zasto da primas zagadjeni potok? Imaj filter. Razmisli o onome sto cujes. Primi ono sto valja. Ono sto ne valja ostavi napolju. 

————

Murakami: „Mogu da izdrzim bilo koji bol sve dok ima smisao.“

– Cak da se ne zna smisao, ako postoji nada da ce se pronaci, bol se moze podneti. Kada se izgubi nada tada bol postaje nepodnosljiv.  

——————

-Tisina se dostize cutanjem. Mudrost razmisljanjem, a promena recima i delima. 

—————–

Michael Douglas: „Ogorčenost nikome nije donela ništa dobro. Živite svoj život, težite ciljevima i ne zamarajte se razmišljanjem o drugima. Razmišljati o osveti znači sputati svoje želje i „ubiti“ svu radost života.“ 

——-

Bertrand Russell: „Ne mozete biti inteligentni samo odabirom misljenja. Inteligentan covek nije covek koji ima takva i takva gledista, vec covek koji ima validne razloge za ono u sta veruje, a ipak ne veruje dogmatski. „

Sada i Ja

Eckhart Tolle: „Ništa se nije desilo u prošlosti. Desilo se u Sada. Ništa se nikada neće desiti u budućnosti; desiće se u Sada.“

– Ova izreka je postala temelj novom duhovnom ucenju. „Sada je sve sto jeste.“ Ako mislis o proslosti i buducnosti nisi prisutan u Sada, pa gubis najvaznije. Cak ni u Sada nije pozeljno misliti, jer se Sada ne moze shvatiti kroz misljenje, vec kroz neku vrstu prosirenog culnog opazanja. 

Kroz takvo opazanje ili prisutnost se postigne smirenje. Nije potrebno izvlaciti pouku iz proslosti ili misliti na buducnost. Proslost i buducnost su iluzije, a ne koren i nastavak Sada. Sada je nezavisno, potpuno i stvarno. Treba ga prihvatiti onakvim kakvo jeste. Bez misljenja i otpora. To stvara nemir. Sreca i blazenstvo je u pasivnosti i miru.

U tom ucenju je alarmantna elitnost i nedostupnost kritici. Zasnovano je na postavci da se iza misljenja nalazi potpuno i savrseno razumevanje u koje se uspelo proniknuti. Shodno tome, misljenje nije pozeljno. Zadrzava u zabludi i pojavnom razumevanju. Ako se bilo sta kritikuje u tom ucenju, kritika nije validna. Proizilazi iz misljenja koje je inferiornije ucenju iza misljenja.

Arogantnost takvog stava je prikrivena plastom poniznosti, kao i nekom vrstom otkrovenja, pa je dosta ljudi bezrezervno prihvatilo takvo ucenje. Ne razmatra se sta je receno, vec se sve prihvata bez razmisljanja. Nije li to najefikasniji nacin „pranja mozga“? S obzirom na elitnost i ekskluzivnost ucenja nekim ljudima imponuje pomisao da su shvatili ucenje iza misli i reci. Osecaju se posebnim i izuzetnim sto su se izdigli iznad onih koji jos uvek misle, analiziraju i preispituju.

Ovim ne zelim reci da je ucenje u celosti lose, tj. da nema i dobrih i korsnih saveta, vec da ima nedostataka i nedoslednosti na koje se treba ukazati ukoliko se zeli napredovati i uciniti pomak u duhovnosti. Nista vise ne unazadi progres nego iluzorno savrsenstvo i nedostupnost kritici. 

Eckhart je konstantovao da se sve desava u Sada i iz toga zakljucio da je Sada sve sto postoji. To nije u potpunosti tacno. Nije Sada sve sto postoji, vec svest. S razlogom se kaze da je sve u sveti. U njoj se sve DESAVA. Kjucna rec je DESAVANJE. Desavanje je aktivnost. Unutar svesti postoji svesni i nesveni nivo. Svesni je aktivnost misljenja ili ono sto je poznato i shvatljivo. Nesvesni je neistrazeni/neshvaceni intenzitet osecanja. Takva podela se podudara s yin and yang simbolima. Nesvesno je yin ili tama i pasivnost, dok je yang aktivni, svetli princip. 

Mi znamo samo ono o cemu smo mislili i ono o cemu trenutno mislimo. To postaje svesno ili postojece. Ono o cemu nikada nismo mislili je nepostojece. Misli su kao reflektor koji osvetli predmet razmisljanja. Sto nije osvetljeno mislima ostaje u tami nesvesnog. Sve se DESAVA kada JA, kao aktivni ili svesni deo licnosti, MISLI. 

Sada je samo nacin na koji misaono bice postize razvoj u ovoj dimenziji. Predstavlja moment koji daje mogucnost JA da ostvari svesniju promenu u svom zivotu. Da bi JA bilo u stanju da to postigne mora postati celovito ili integralno, odnosno mora koristiti puni svesni kapacitet. Tek tada misli dobiju jasnocu i puno razumevanje. 

Eckhartova Prisutnost ima znacajan udeo u tom procesu. Ako je JA uznemireno bice dezintegralno i formirace disfunkcionalne misli. Dakle, najpre mora doci do smirivanja fizickih i negativnih emocionalnih reakcija ili do Sabranosti JA, pa tek onda inicirati misljenje.  

Ono sto je izvan vremena nije Sada, vec bitak zivog bica. Sada ne stvara zivo bice, vec zivo bice stvara Sada zajedno s proslim i buducim momentima. Ti momenti postaju aktivni i postojeci samo onda kada bice misli o njima.  Sada ne misli. Samo JA MISLI o onome sto se desava, sto se desilo i sto ce se desiti.

Da je JA, a ne Sada sustina svakog desavanja vidi se u slucajevima gubitka svesne funkcionalnosti i identiteta. Kada dodje do potpune dezintegralnosti JA nestane sposobnost koherentnog, inteligentnog misljenja, a time i smisaonog dozivljaja egzistencije. Nastupi mucni, besmisleni haos. U njemu nema ni Sada, ni proslosti, ni buducnosti, odnosno vremena koje omogucava misaonom bicu  (JA) da se razvija i da uci. 

Vreme

Abhijit Naskar: „Vreme je u osnovi iluzija koju je stvorio um da bi pomogao našem osećaju privremene prisutnosti u ogromnom okeanu prostora. Bez neurona, koji stvaraju virtualnu percepciju prošlosti i budućnosti na osnovu svih naših iskustava, ne postoji stvarno postojanje prošlosti i budućnosti. Sve što jeste to je sadašnjost.“

– Vreme je promena. Sustina promene je svest ili zivot. Promena omogucava svesti/zivotu da zadrzava karakteristiku smisla kroz stalni razvoj. Razvoj se manifestuje kao iskustvo stvoreno u proslosti, sadasnjosti i buducnosti. Zahvaljujuci tome postoji vecni kontinuitet ili transformacija svesti/zivota. Sve sto jeste to je zivot/svest. Bez zivota/svesti nema ni sadasnjosti, ni proslosti, ni buducnosti.

————

George Bernard Shaw: „Čuvajte se pogrešnog znanja; opasnije je od neznanja.“

————–

Aristotel; „Čovek koji je istinski dobar i mudar nosiće s dostojanstvom što god mu sudbina dodeli, i uvek će učiniti najbolje što može u njegovim okolnostima.“

Bliski odnosi

Lao Tzu: „Ako brines sta drugi ljudi misle uvek ces biti njihov zarobljenik.“

– Lepa izreka. Veoma tacno kada su u pitanju ljudi s kojima nismo bliski. Ako su u pitanju ljudi s kojima imamo prisne odnose tada treba imati obzira na njihovo misljenje i osecanja. To i jeste srz bliskosti.  Zdrava emocionalna veza je zasnovana na brizi za voljena bica, a ne na kontroli i nametanju misljenja. 

Ukoliko dodje do nesporazuma ne osudjuje se, vec se pokusava razumeti, pomoci i pronaci zajednicko resenje. U takvoj vezi ljudi su slobodni da budu ono sto jesu. Prihvataju jedno drugo, s tim sto su uvek iskreni, odnosno ne varaju i ne manipulisu.  

Naravno, to se odnosi na odrasle ljude. Odnos s decom je drugaciji. Roditelji trebaju usmeravati razvoj deteta dok ne odraste. Ali, tako da se njihovo vodjstvo ne oseca kao tiranija ili da ne preraste u zlostavljanje, vec da postuju individualnost deteta.

————–

Hegel: „Isina se ne pronalazi u tezi niti antitezi, vec u sjedinjenoj sintezi koja ih pomiruje.“

– Bas tako. Da bi um spoznao istinu mora spojiti dusu s duhom ili osecanja s razumom. Samo iz toga jedinstva ili takve celovitosti bica iskrsne misao koja nosi svetlo istine.

—————-

Alfred Adler: „Sledi svoje srce, ali ponesi mozak sa sobom.“

—————

Michael A. Singer: “ Samo ti samom sebi mozes oduzeti unutrasnju slobodu ili je dati. Niko drugi to ne moze.“

Ljubav i misli

Ayn Rand: „Jednoga dana svet ce otkriti da bez misli ne moze biti ljubavi.“

– Misli ne donose uvek prosvetljenje, sklad i mir, vec i nemir, zablude, patnju i zlo. Sve zavisi kojim nagonom/osecanjem se identifikuje posto svaki covek ima i konstruktivna i destruktivna osecanja. Misli, osecanja i razum cine neraskidivo trojstvo iste svesti. Jedno bez drugog ne moze postojati. Ocigledan dokaz je demencija. Kada um izgubi kognitivnu sposobnost nestanu i osecanja. 

Um je evolucionarna privilegija, a ne handikep. Samo neko ko nije shvatio njegovu pravu funkciju, kao i neko ko je toliko arogantan da misli da zna bolje od prirode i boga proglasava misli nepotrebnim ili cak i stetnim. Mi preko misli postajemo svesni osecanja. To nam i daje mogucnost izbora i kontrole nad njima. 

Svet nece postati bolji ako ljudi prestanu da misle, vec ako se osposobe da funkcionalno misle. Postoje zakonitosti preko kojih se moze napraviti razlika izmedju funkcionalnog i disfunkcionalnog misljenja. Kada se shvate te zakonitosti tada se moze postici kontrola nad misljenjem i ponasanjem.  

Mozak i um imaju tempo rada koji se mora primenjivati da bi se zadrzala funkcionalnost. Korisno je, ponekad, „pustiti mozak na pasu“, ziveti u sada i ne misliti na buducnost. Pogotovo s danasnjim tempom zivota. Ali, nije dobro preterati s tim. Neaktivnost umrtvljuje mozak i otupljuje um. Kao sto fizicka aktivnost jaca misice tako i mentalna aktivnost i teskoce ostre um. Osposobljavaju ga da se razvija i raste.

S razlogom se kaze: „Ko ne misli na buducnost ne moze je ni imati.“ Treba planirati i misliti o buducnosti. To ne rezultira uvek brigom. Naprotiv, angazovanje na nekom projektu ili ostvarenju neke zamisli postaje izvorom radosti, entuzijazma, zivotnog elana i nade. 

Nekad neaktivnost stvori vise stete nego aktivnost. U nekim situacijama je bolje uciniti nesto, ili pokusati bilo sta, nego ne uciniti nista. Bez pokusaja ostaje kajanje i zaljenje. Zivot je i pasivnost i aktivnost, i mir i nemir. Zato se i ne moze razumeti samo kroz osecanja ili samo kroz misli, vec kroz njihovo jedinstvo. 

Izmene

Povremeno napravim izmene u knjigama i tekstovima. Razlog tome nije sto su ideje u njima pogresne. Naprotiv, one uvek ostaju iste. Samo ih nastojim jasnije i razumljivije izraziti. Pored toga, znanje koje se ne razvija i ne prosiruje prerasta u dogmu. 

Za pisanje je potreban talent. Iako ga nemam sklona sam reflektivnom i apstraktnom razmisljanju. Kroz njega otkrijem dublju sustinu nekih pojava. To jos vise doprinosi teskoci izjasnjavanja, a narocito stilu pisanja. Cesto pokusavam unutrasnju sirinu misli sazeti u kratke i jednostavne reci. Ponekad uspem, ali ponekad je taj pokusaj nezgrapan. 🙂 Nedostaje mu lakoca i elegancija. 🙂  Ipak, smatram da se vestina pisanja poboljsava praksom. 

Dugogodisnjim istrazivanjem misterije postojanja dosla sam do nekih uvida koji su mi pomogli da srecnije i mirnije plovim po uzburkanoj reci zivota dok me prenosi od jedne do druge obale. Zato i pisem. Postoji mogucnost da moje pisanje jos nekom bude korisno. 

Ko istinski traga za istinom nema autoritete. Sve preispituje. Nicije misljenje ne ostaje nedostupno kritici. Ukljucujuci i vlastito. Jedino se tako moze uciniti pomak. Lepo je na vetrometini naci zaklon i osecati se sigurno. Zbog toga se, cesto, bezrezervno prihvati misljenje nekog poznatog pisaca i duhovnog ucitelja. 

I ako ga bilo ko kritikuje ili misli suprotno aktiviraju se predrasude i osnazi pristrasnost. Ne  razmatraju se argumenti, niti se pokusava shvatiti smisao kritike, vec se takvo misljenje automatski odbacuje kao netacno. Ponekad i nedostojno, kod krajnje zatvorenih umova. Tako se ne moze stici tamo gde se poslo. To su jos stari grci znali. 

Platon: „Prijatelj mi je Sokrat, ucitelj moj, no veca mi je prijateljica istina.“

Aristotel: „Drag mi je Platon, ali mi je draza istina.“

Hvala redovnim posetiocima na posvecenom vremenu i podrsci. Ovim putem zelim da obavestim one koji su download starije verzije knjiga da sam ucinila neke izmene. Ukoliko ih interesuje mogu pogledati na smashwords.

Reči

U lancu života svaka karika je važna, jer se nadovezuje jedna na drugu i tako stvara vezu koja omogućava celini da pravilno funkcioniše. To bi se trebalo imati u vidu kada se procenjuje svrha misli, osećanja, razuma i reči. Neka duhovna učenja podcenjuju značaj reči i misli. 

Eckhart Tolle u knjizi „Moć sadašnjeg trenutka“ piše: „U svakom slučaju, reči same po sebi nisu važne.“ Namera te izjave je da istakne ograničenost reči u odnosu na bitak svesti koji, iako uvek prisutan, nikada ne može biti u potpunosti manifestovan, tj. mišljen i izrečen. 

Na prvi pogled to izgleda kao nedostatak, ali postoji razlog zašto osećanja, razum, misli i reči imaju različite osobine. Svest transformacijom u suprotna, različita stanja stvara dinamiku koja joj omogućava stalni razvoj i smisaoni kontinuitet. Bez razlika svest bi bila „mrtva“ ili statična. Ne bi bila ono što jeste. 

Pomenuvši doktrine i ideologije Eckhart iznosi mišljenje o mislima: „Šta one sve imaju zajedničko? Sve predstavljaju misli. Misli u najboljem slučaju mogu da ukažu na istinu, ali nikada nisu sama istina. Zato i Budisti kažu: “Prst koji pokazuje mesec nije mesec.“ 

Po logici izrečenog ta izjava ukazuje na istinu, ali nije sama istina, jer Eckhat(ovo) mišljenje, takodje, proističe iz misli. Ni jedan čovek ne može izraziti neki stav ili neko mišljenje bez misli. U tom pogledu nema izuzetaka. Iako su misli, kao pojavni, individualni delovi smisla, ograničenije od suštinske celovitosti one su jedini način da se, makar i ograničeno, iznese (komunicira) neka istina ili smisao. Mada prst koji pokazuje mesec nije mesec, on je značajan element u procesu otkrivanja meseca. Predstavlja smernicu koja pokazuje u kom pravcu se treba gledati da bi se pronašlo to što se traži. Bez takve smernice mesec bi mogao ostati skriven.

Reči su najkonkretnija prezentacija svesti. Zato i jesu polazna osnova koja vodi ka suštini. U pokušaju određivanja ili razumevanja nekog pojma i njegovog dubljeg značenja polazi se od reči. I sam Eckhart mnoge pojmove objašnjava kroz značenje reči. Pored toga, uvodi novu reč: egoic. Smatra da se neke reči ne trabaju upotrebljavati, kao na primer, ne treba, mora itd. Time indirektno potvrdjuje značaj reči. 

Reč je pojava koja je uvek u konekciji s nemanifestovanom suštinom. Kao što bez podzemnog korena drveta ne bi moglo biti stabla i krošnje, tako ni bez manifestovanih reči ne bi imali informaciju o nemanifestovanom bitku. Ne bi mogli znati da postoji. Eckhart piše: „Kad dosegnete stanoviti stupanj unutrašnje povezanosti, istinu prepoznajete kada je čujete“. Naravno, da je neophodno postići unutrašnju povezanost, ali je isto tako potrebno da se čuju reči koje će aktivirati unutrašnju povezanost i učiniti istinu prepoznatljivom.

Reč “unutrašnja povezanost” ukazuje da se osećanja i misli moraju povezati ili da mora doći do transformacije osećanja u misli. Misli imaju ogroman značaj u kreativnoj aktivnosti i planiranju. Shodno tome, predstavljaju osnovu za praktičnu primenu znanja. Tek primenom znanja u životne okolnosti postigne se ono čemu se teži. 

Ponekad proces transformacije osećanja u misli nije potpun. Ne izvrši se pravilna individualizacija ili kristalizacija misli. U tom slučaju je teško pronaći adekvatne reči, pa govor nije dovoljno jasan. Teško ga je razumeti. Lao Tzu kaže: „Pravilan govor ne uzrokuje zbunjenost.“ Razvoj svesti nije moguć bez cirkulacije osećanja, misli, razuma i reči. U tom ciklusu svi elementi su podjednako značajni i trebaju biti zastupljeni. Transformacijom osećanja u misli, misli postaju šire i bogatije. Dolazi do nastanka novih pojmova, a s njima i reči. Zato se živi jezici stalno razvijaju.

Reči ne prenose samo misli, već se njihovom intonacijom (vibracijom) ispoljavaju i osećanja. Način kako je nešto rečeno može imati snažniji efekt i značenje od onoga što je rečeno. Na primer, reč NE ima veliki broj nijansi. Od krajnje neodlučnosti do krajnje odlučnosti. Majke delikatnom intonacijom nežnosti u glasu umiruju svoja čeda dok im pevaju uspavanke. Ljubavnici tihim šapatom iskazuju ljubav jedno drugom. Koliko bi naš svet i ljudsko iskustvo ostalo siromašnije bez takvih intonacija? Bez glasa pojedine grane umetnosti ne bi postojale, kao na primer, vokalna izvodba, gluma, recitovanje itd. 

Značaj reči i glasa je i ekspertimentalno potvrdjen. U članku „Majčin glas podstiče razvoj bebe“ piše: „Govor majke, njen glas, podstiče razvoj leve strane mozga kod novorođenčadi. Taj deo mozga odgovoran je za razvoj motoričkih sposobnosti. Majčin glas ima važnu ulogu u aktiviranju mozga novorođenčeta i to 24 sata nakon rođenja. Istraživanje instituta u Montrealu i Kliničkog centra Sainte-Justine otkrilo je da, dok su majke pričale, leva strana mozga beba bi se aktivirala. S druge strane, dok su bebe slušale glasove doktora i medicinskih sestara reagovala je desna strana mozga.“ 

Vodja istraživanja Maryse Lassonde na postignute rezultate istraživanje je rekla sledeće: „Ovo je bilo uzbudljivo istraživanje koje dokazuje po prvi put da mozak novorođenčeta reaguje veoma snažno na majčin glas i pokazuje da je majčin glas naučno dokazano poseban za bebe.” 

Hrišćanstvo pridaje poseban značaj rečima. U Bibliji (Isaija 55: 10) reči dobijaju funkciju izvršioca. Navode se kao sredstvo kroz koje svest deluje i stvara promene: “ Kao što kiša i sneg padaju sa neba i ne vraćaju mu se a da nisu zemlju natopili i oplodili, i činili da bilje pupi, i semenje se sejaču deli, i hleba onome koji se njime hrani. Tako je i reč koja iz usta mojih izlazi: ne vraća mi se ona prazna a da nije volju moju izvršila, i nameru moju ispunila.“ 

Reči su moćno sredstvo komunikacije. Omogućavaju da se ispolji psihičko stanje. Zato je Ciceron i rekao da je govor slika duše. Ljudi su društvena bića povezana nevidljivom, iskonskom silom zajedničkog prapočetka. Iz toga razloga u njima postoji snažna potreba za komunikacijom. Koliko je ona snažna vidi se po tome što nemi ljudi kreiraju znakove preko kojih zadovoljavaju tu potrebu. Medjutim, kao i većina pojava, reči imaju dvostruki efekt. Mogu da ublaže bol i zbliže ljude, ali i da  ih razdvoje i nanesu bol.

Arapi imaju poslovicu kojom se kaže da je čovek gospodar neizgovorene reči, dok izgovorena reč gospodari čovekom. Ljudi sami sebi mogu prouzrokovati neprijatnost brzopletim i nepromišljenim rečima, kao što se mogu kompromitovati hvalisanjem, ogovaranjem, zluradim interesovanjem za druge itd. 

Opreznost u govoru nije uvek odraz dvoličnosti i neiskrenosti, već dubljeg razmišlja i nastojanja da se iskreno i jasno izjasni. Nejasno i neprecizno izražavanje može dovesti do nesporazuma i prouzrokovati štetu. Zato se i kaže: „Ispeci pa reci.“ Isto tako, narodna poslovica: „Vo se veže za rogove, a čovek za reč.“ – opominje da se traba dobro razmisliti pre nego što se nešto obeća. Jer, ako se obeća tada se treba i izvršiti. Iskrenost je rezultat svesne celovitosti ili jedinstva osećanja, misli, reči i dela. Samo je iskrena osoba autentična. Čini ono što govori ili što misli i oseća. Autentičnost je jedini način da se koristi puni svesni potencijal, dosegne mudrost i ostvari produktivno i efikasno delovanje.

Ego

Ego je najpoznatiji, ali i najkontroverzniji termin. Neka duhovna učenja ga smatraju osnovnim uzrokom disfunkcionalnog ponašanja, pa je dobro pobliže razmotriti njegove karakteristike. Reč ego potiče od latinske reči ja. Prema tome, ego znači svest o sebi ili vlastitom identitetu. Da li takva svest ima neki značaj?

Bez svesti o sebi i vlastitom identitetu, nema ni svesti o nečem izvan sebe. Bez subjektivnog nema ni objektivnog. Ego je posrednik izmedju spoljašnjeg i unutrašnjeg. Gubitkom identiteta dolazi do potpune svesne disfunkcionalnosti, tj. nemogućnosti da se vrši inteligentna interakcija s okolinom.

Dakle, svaki svestan čovek ima ego. On se nalazi u samoj strukturi ličnosti. Bez njega svesni nivo jednostavno ne bi mogao funkcionisati. Postoji mišljenje da se ego može eliminisati jednom za svagda. To je zabluda. Tako šta nije moguće dokle god smo ovde. Ego se ne može eliminisati, već se mora neprestano razvijati, osvešćivati ili kultivisati.

Različita osvešćenost ega stvara karakteristične razlike u samosvesti ljudi i doživljaju njihove individualnosti. Kod ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem dolazi ili do precenjivanja ili do podcenjivanja vlastite vrednosti. Za ljude koji precenjuju svoj značaj se kaže da imaju veliki ego, da su puni sebe i da su arogantni. 

Za razliku od njih, ljudi koji se podecnjuju nemaju dovoljno samopouzdanja i hrabrosti. Misle da su bezvredni i nesposobni. Zato i dopuštaju ponižavajući tretman. Za njih se kaže da nemaju svoje ja, da su otirači, beskičmenjaci, mekušci itd. 

Osvešćivanje ega nije moguće bez duhovnog razvoja. Jedino to osposobljava ljude da imaju pravilnu procenu vrednosti i da podjednako vrednuju i sebe i druge. Razvoj ega je dosta kompleksan. Zavisi i od unutrašnjih i spoljašnjih faktora. Unutrašnji su osećanja, dok različite okolnosti ili životne situacije predstavljaju spoljašnji. 

Osvešćen ego je svestan toga, zato motri svoja osećanja/misli i reakcije. Zna da iz različitih osećanja (podsvesnog, nadsvesnog) proističu i različite misli i razumevanje. Svaki nadržaj iz okoline aktivira različite nivoe svesti koji u um naviru kao različita osećanja/nagoni. U zavisnosti koje se osećanje bira zavisi i kakve misli se formiraju ili kako se interpretira i shvata data situacija.

Ukoliko se ego identifikuje s podsvesnim nagonom degradira u pod-ego. Time um postaje iracionalan, ograničen i destruktivan. Ukoliko se identifikuje s nadsvesnim prerasta u nad-ego, pa um dobija duhovni uvid/mudrost. Osposobljava se da na konstruktivan način rešava konflikte i da prevazidje teškoću.

Duhovni razvoj se ne treba poistovetiti samo s religijom, jer ima mnogo šire značenje. Bez duhovnog uvida se ostaje ili u domenu podsvesnog ili pod preteranim uticajem vanjskih vrednosti i okolnosti. Usled toga dodje do dezintegralnog razvoja ličnosti i disfunkcionalnog ponašanja. Ego se otudji od vlastite suštine i univezuma koji ga stvara i održava. Da bi ego bio u stanju da uskladi unutrašnje i spoljašnje razlike, odnosno da održava potrebnu ravnotežu za razvoj zdrave i funkcionalne ličnosti, mora vršiti interakciju s nadsvesnim. 

Za razliku od podsvesnog i nadsvesnog nivoa, koji su prisutni od samog rodjenja, Polusvesni ego predstavlja nagomilana, neosmišljena iskustva i konflikte koji se stiču za vreme života. Polusveni ego se najčešće javlja u vidu unutrašnjeg dijaloga koji obiluje predrasudama i zabludama. Ili u vidu bolnih osećanja koja otežavaju egu interakciju s nadsvesnim i tako ga zadržavaju u disfunkcionalnom načinu mišljenja i ponašanja.