Inspiracija

AJNŠTAJN : “ Velike duše uvek je dočekivao žestok otpor osrednjih umova. “

-Tacno. Medjutim, ostajuci samo pri toj izjavi stvara se suptilnija vrsta antagonizma medju ljudima koja takodje potice od osrednjosti ili nerazumevanja. Velicina duse i jeste u tome da prevazidje antagonizam ili otpor prouzrokovan nedostatkom dubljeg uvida.

Ljudi imaju potrebu za stabilnom adaptacijom u stalnoj aktivnosti ili promenljivosti zivota. Zato osrednji umovi obicno izgrade ogranicene istine koje im omogucavaju povrsnu funkcionalnost i adaptaciju.

Velike duse prodiru do dublje istine koja ponistava istine osrednjih umova. Time se osrednji um oseca ugrozen, jer se rusi njegova dugogodisnja, brizljivo gradjena iluzija i sigurnost, pa zbog toga pruza zestok otpor.

Razlika izmedju velike duse i osrednjeg uma je u tome sto se velika dusa ne opire zivotnoj aktivnosti, razvoju ili promenama vec nastoji da ih razume cime joj se omogucava progresivnija ili funkcionalnija adapracija.

Osrednji um koncentrise snagu na uzaludno ocuvanje povrsnih istina cime kreira nepotreban konflikt ili narusava mir i stabilnost, tj. same one vrednosti koje nastoji da ostvari. Velike duse to razumeju zato su u stanju i da im oproste ili nadrastu antagonizam. Osrednji umovi nisu u stanju da to shvate sto ih i zadrzava u otporu i antagonizmu.
———–
O inspiraciji:
-Svaki covek ima sustinsku, neunistivu dimenziju smisla ili visi, neiscrpni duhovni potencijal koji daje inspiraciju. Zato ne postoji covek koji nije osetio momente lucidnog ili intuitivnog uvida kao i nadahnuca.
Nemiru inspiracije prethodi moment apsolutnog mira slicnog zatisju pred buru. U njemu individualni, ograniceni nivo inteligencije ocekuje spoj s visom duhovnom dimenzijom. Moment takvog spoja ili duhovne oplodjnje radja blesak uvida ili varnicu koja rasplamsa kreativnu vatru stvaralastva.
———–
-Srce je sinonim za intenzitet osecanja ili nesvesni nivo svesti dok je glava i mozak sinonim za svesni nivo ili aktivnost misljenja. Dusa je sazeto „jezgro“ svesti dok je duh njena rasplinuta sustina.

Dusa se objavljuje u srcu ili osecanjima, a duh u mislima. Da se ostvari sustinski uvid ili razumevanje neophodan je susret duse i duha. Zato se takav susret ostvaruje kroz integraciju ili jedinstvo osecanja i misli.

Uslov takvog susreta je da se srce ili osecanja otvaraju ka dusi jer time postaju cistija i iskrenija, cime postizu potrebnu dubinu ili sazetost da ekspanziraju u rasplinutost duha. Takav moment tranformacije duse i duha objedinjuje ili integrise osecanja i misli sto rezultira izuzetnom lucidnoscu kojom se dobija jasan uvid i razumevanje.

I

„BISERI MUDROSTI“: „Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.“

– „Cena danasnjeg zivljenja.“
– „I tako svet ostaje bez onog najlepseg. Istina,na zalost!“
– Ne mislim da mora. Ako je to najlepse cisto i iskreno, ne samo sto ne mora da se stidi vec treba da se time ponosi kao i da se bori da to neguje ili odrzava pod bilo kakvim okolnostima.
—————–

Vajninger: ‘Kada oseti ubicu u sebi, gospodin ubija sebe, a razbojnik druge.“

-Razborit covek ne ubija nikog. On bira put samorazvoja kojim prevazilazi ubicu u sebi.
————————–

VLADETA JEROTIĆ : „Velika je veština znati razgovarati sa čovekom .“

-A, jos veca nastojati da ga razumes time sto mu dopustas da govori ili sto ga pazljivo slusas.
—————————-

SENEKA : „Komplimente i uvrede sveta treba jedanko primati; prvi neka te ne vesele, a drugi ne vređaju .“

-Takav stav ostvaruju ljudi s visokim stepenom samospoznaje, jer znaju da je citav zivot proces samousavrsavanja te ih komplimenti ne zanesu, ali u isto vreme su svesni svoje vrednosti pa uvrede na njih nemaju efekt.
—————————–

GETE : „Ako tražiš pametan odgovor, moraš mudro da pitaš .“

-Da. Ali isto tako moras znati koga trebas pitati?
———————————

Nemanja Sugovic: „Zene ne znaju bas da ocene pamet jednog muskarca ako im se dopada,i veoma su sklone da uzmu paradokse kao logicne zakljucke, ako se ovi slazu sa njihovim vlastitim zeljama.“

-Svaka zena kao i muskarac je jedistvena, razlicita i individualana, sto samo po sebi predstavlja narocitu vrstu kompleksnosti. Zato se osoba nikada ne moze shvatiti kroz generalizovanu ili ogranicenu razliku njenog pola. Uslov za razumevanje komleksnosti jedne osobe je prevazilazenje predrasuda nastalih kroz pojavne, polarne razlike.
————————-

Nemanja Sugovic:“Srce vam je razvratom pokvareno,a bez cistog srca nema potpunog i pravilnog saznanja.Da bi se pametno postupalo nije dovoljna samo pamet,vec cisto srce dobra narav i jak karakter.“

-Slazem se. Iz cistog srca izviru i ciste ili jasne misli koje formiraju plemenit karakter bez kojeg nema konstruktivne aktivnosti ili dela dostojnih divljenja i postovanja.
————————–

Svetislav M. Jarić (doktor filozofije, matematike i prava): „Kada stvaralac stvori monumentalno delo, i kad vidi da je to završetak njegove misije, verovatno da kod njega dolazi do kolapsa takvih razmera da on postaje normalan čovek; a za genija postati normalan je isto kao i samoubistvo.“

-Stvaralacka kreativnost je neiscrpna ili neunistiva. Zato misija ljudi koji se nalaze na putu samospoznaje ili konstruktivnog samorazvoja nikada nije niti moze biti zavrsena. Ne kolapsira genije ili sustina coveka, vec njegov ograniceni svesni nivo ega.
————————————

Svetislav M. Jarić (doktor filozofije, matematike i prava): „Filosofi uvek treba da govore nejasno, i toliko nejasno, da i njima nije razumljivo šta su govorili , i toliko nerazumljivo da bi bilo u toj meri podsticajno za polemiku da se mogu, u svoj raskoši te nemogućnosti ili mogućnosti hermeneutičkog odabira te raznovrsnosti i raskoši, naći sve teme. Preimućstvo genija je u tome da ne čini male gluposti.“

-Samo genije uspeva da nejasno ili apstraktno tranformise u jasno i konkretno cime ostvaruje progresivni razvoj ljudske vrste. Potencijal je uvek apstraktan, dok je njegova realizacija konkreta. Zato se u osnovi stvaralastva nalazi teznja ljudi da realizuju potencijalno ili da apstraktno transformisu u konkretno. Visi stepen takve sposobnosti predstavlja i visi stepen njihove genijalnosti.
U cemu je razlika izmedju apstraktnog i konkretnog? Apstraktno je visa dimenzija sustinske celovitosti ili sveobuhvatnosti koja nikada nije u potpunosti dostizna, svesna, jasna ili razumljiva, pa shodno tome i predstavlja potencijal.
Konkretno je samo deo nedostizne sveobuhvatnosti koji je postao razumljiv ili svestan. Deo nikada nije potpun, pa je zato konkretizacija uvek ogranicenija od apstraknosti. Medjutim, transformacija apstraktnog u konkretno je neophodan uslov razvoja ili opstanka ljudi u fizickoj dimenziji jer oni imaju koristi samo od onoga sto je konkretno ili upotrebljivo ili cega su svesni.

Razmatranja

S obirom da spoznaja predstvalja neprekidan proces promene ili razvoja neophodno je stalno preispitivanje i svoga i tudjeg misljenja. Sto god se odredjena pojava sagledava iz vise razlicitih aspekata doprinosi se i njenom potpunijem objasnjenju i razumevanju.
Zato sam odlucila da iznesem svoju percepciju pojedinih aforizama kao i razlicitih aspekata sagledavanja jedne iste pojave kroz komentare drugih ljudi. Smatram da su razlike izuzetno korisne posto stimulisu i aktiviraju duhovni potencijal sto rezultira progresivnim ucenjem i razvojem.

HESE : “ Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje. “
-Mrznja je unutrasnje siromastvo ili nepotun duhovni razvoj za razliku od ljubavi koja predstavlja bogatstvo duhovnog razvoja. Zato mrznja predstavlja nerazumevanje samog sebe, pa shodno tome i drugih. Ono sto uzbudjuje je duhovno siromastvo ili unutrasnja praznina koja trazi da se ispuni kroz zanemareni duhovni potencijal.

KANT : „Dužnost prema samome sebi se sastoji u tome da čovek očuva ljudsko dostojanstvo u vlastitoj ličnosti.“
-„a sto je veoma tesko u danasnjim vremenima, pored ovolikih poltrona, i manipulacije….“
-„na nasu zalost Vi ste ovo lepo rekli…“
-Naravno da nije lako. Da je lako onda ne bi ni bila duznost. Sto je nesto teze to je i znacajnije jer iziskuje visi stepen progresivnog razvoja da se uspesno obavi. Tesko jeste, ali je moguce za svakog coveka jer samo od njega zavisi kojoj duznosti daje prednost.

DUČIĆ : „Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom.Često vole i društvo glupaka,i nevaljalca,čak i svog protivnika,nego da trpe samoću,a to znači društvo samog sebe.Ovo je zaista najgorči paradoks.Naporni sportovi,traženje duhovitosti bufona i učenosti šarlatana,dolazi samo iz očajne dosade.“
-Ne samo iz dosade. Dosada je simptom mnogo dubljeg uzroka. Ona signalizira zapostavljen duhovni razvoj ili unutrasnje siromastvo koje s njim nastaje.
Duhovno razvijeni ljudi se ne plase ostati sami sa sobom. Naprotiv, za njih je kreativna osoma izvor radosti kao i unutrasnje snage koja ih osposobljava da se suoce s bilo kojom teskocom.

„Vrlina se ne sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.“
-Vrlina se postize. Njen pocetak je upravo u suzdrzavanju od poroka ili u svesnoj odluci da covek izgradi samog sebe u nesto vise i smisaonije. Ne samo sto on na taj nacin ostvaruje visi stepen slobode i razumevanja vec to rezultira time da u potpunosti izgubi zelju za porocima.
Zasto do toga dodje? Zato sto mu takva odluka omoguci kontakt s njegovom pravom sustinom koje sve vise postaje svestan. Vrlina je odraz duhovne dimenzije, dok je porok odraz pojavnog ili nizeg stepena razumevanja. To je razlog zasto su duhovnost i porocnost medjusobno iskljucive.

O tekstu Bertranda Rasela

Sofija ovoga puta se javljam ovako u formi komentara (jer drugacije i ne moze😉 , meditiram vec 3 dana nad ovim tekstom, utoliko ne bih nista jos konterno pitao u vezi sa njim. Posredovacu vam ga, pa ako budete imali vremena i volje mozete ga izanalizirati ovde ovako javno. // http://pulse.rs/osecanje-greha-bertrand-rasel-osvajanje-srece/

svako dobro

Bane

-Pozdrav Bane i hvala za interesantan tekst. Ja sam o moralu i savesti opsirno pisala u mojim ranijim tekstovima jer, imaju kljucnu ulogu u razumevanju ponasanja ljudi i njihove svesti. Iz toga razloga se ne proucavaju samo u psihologiji vec, isto tako i u filozofiji i religiji.

Frojd je psihu ljudi ili strukturu licnosti predstavio modelom ida, ega i super-ega. Id je snazni, primitivni nagon koji bezobzirno nastoji zadovoljiti svoje potrebe. To je neka vrsta zivotinjskog nagona lisena razuma.

Ego je inteligentno ja koje je svesno okoline i drustvenih normi ponasanja, dok je super-ego moralni ideal. Dakle, id i super-ego su protivrecna htenja koja ego nastoji zadovoljiti ili uskladititi u drustveno prihvatljivu normu ponasanja. To je ponekad veoma tesko postici i moze rezultirati neurozom ili razlicitim mentalnim poremecajima.

Po Frojdu, super-ego je formiran pod uticajem roditelja i drustva, samim tim je nametnuti ideal ili nesto sto je osoba prihvatila spolja. Po meni, takvo shvatanje je dosta jednostrano pa, je samo delimicno tacno. Moralne vrednosti su mnogo kompleksnije nego sto to na prvi pogled izgleda. Ja razlikujem tri nivoa svesti: podsvesni, svesni i nadsvesni.

Podsvesni je podrucje ida, ali isto tako i polusvesnog ega, odnosno akumuliranih predrasuda i zabluda formiranih kroz razlicite traumaticne dogadjaje i iskustva. Polusvesni ego se manifestuje ili, kao inferiorni kompleks (kojim neko sebe dozivljava bezvrednim, beznacajnim, nesposobnim ili manje vrednim od okoline) ili, kao superiorni, arogantni, narcisticki kompleks kojim sebe neko vidi iznad okoline.

Svesni nivo je ego, dok je nadsvesni nivo konstruktivni, sustinski potencijal osobe ili ono sto se u mnogim religioznim ucenjima naziva kao istinsko sopstvo.  Po meni, moral i savest nije nesto nametnuto spolja vec, nesto sto je sadzano u samom sustinskom ili duhovnom nivou svesti.

U njemu je jezgro mudrosti ili najviseg stepena razumevanja, sto Rasel naziva razumom. Rukovodeci se takvim nagonom, ego prerasta u nad ego cime, osoba sebe stavlja u proporcionalnu srazmeru s okolinom. To je osposobljava da prevazidje pristrasnost ili ostvari potrebnu neutralnost kojom je u stanju da sagleda vlastite nize, destruktivne nagone i strasti kao, i potrebnu aktivnost da ih prevazidje da bi ostvarila sklad i u sebi i u odnosu s drugima.

Dakle, ja moral i savest posmatram kao unutrasnju, konstruktivnu autenticnost koju je neophodno razvijati da bi osoba bila u stanju ostvariti funkcionalno ponasanje. Frojd je dobro zapazio da postoji moralnost koja je nametnuta spolja. Dok je autenticna moralnost pokazatelj progresivnog duhovnog razvoja, dotle nametnuta moralnost odrazava sprecen, kao i zaostao duhovni razvoj. Ona signalizira da je svesni nivo pod snaznim uticajem Polusvenog ega.

U takvim slucajevima dolazi do disfunkcionalnog ponasanja i nesklada. Mislim da je  Dr Hari Guntrip najbolje opisao razliku izmedju autenticne savesti ili konstruktivnih moralnih principa sadrzanih u duhovnom potencijalu svakog coveka i nametnutih, spoljasnjih vrednosti koje poprimaju obelezje neuroticne savesti:

“ Razmatrajući čitav problem, mogli bismo reći da imamo dve savesti. Naša zrela savest, nas obrazovni i prosvećeni sud koji gleda objektivno na realne činjenice u našem ponašanju u svetlu situacije. Mi nastojimo, što god bolje možemo, da razmislimo o situaciji i odlučimo da je tako i tako pošteno, razumno i pravo da se radi; ili mi kasnije razmislimo o našem ponašanju i zaključimo da je trebalo da postupimo drugačije s dobrim razlogom i idući put tako i činimo.

Takva savest je u kontaktu s realnošću trenutnog stanja. Isto tako, mi imamo jednu drugu savest, koju možda ne bi ni bilo pravilno nazivati savest, s obzirom da je ona preokupirana sigurnošću, a ne istinskom dobrotom i realnim moralnim vrednostima.

Međutim, ona ima pojavu savesti, uzrokuje osećanje krivice i njeno rasuđivanje se meša s rasuđivanjem prave, zrele savesti. To je detinjasto preživljavanje ispunjeno strahom, a ne mudrošću i moralnom procenom.

Zrela savest je konstruktivna i ukazuje nam šta je ispravno i u pojedinim slučajevima nas vodi u opoziciju s određenim ljudima ili čak i s mišljenjem većine.

Detinja savest koja preživi, u zrelosti postaje neurotična savest koja nikada tako nešto ne učini. Ona je negativna i opsednuta strahom da se ne radi nešto pogrešno. Za takav strah se na kraju može ispostaviti da je strah od uznemiravanja nekog do čije nam je podrške veoma stalo: to može da ode toliko daleko da nas zaustavlja ili ozbiljno sprečava da radimo bilo šta.“

Vreme

“Vreme uvek pokaze istinu…Ali, nikad na vreme.”

– Kad ce vreme pokazati istinu, ne zavisi samo od vremena vec, i od nas. Mada je istina uvek tu, mi cesto nemamo vremena za nju pa, je zato i ne otkrijemo na vreme.

———————————-

-Ne postoji problem koji se ne moze resiti. Ako se problem ne moze otkloniti, onda se moze prihvatiti. Prihvatanje nije nista drugo nego svesni pomak koji nam omogucava da uspostavimo duhovnu ravnotezu ili, ostvarimo mir u situacijama koje nisu u nasem domenu uticaja.

——————————–

Dalai Lama:”Kada pricate, vi samo ponavljate ono sto vec znate. Ali ako slusate, mozda naucite nesto novo.”

– Mudro receno. Veoma koristan savet kada se govori o generalnim stvarima ili o stvarima u koje nismo dobro upuceni. Medjutim, govor je takodje neophodan element ucenja i razvoja. Da bi mogli slusati, neko ipak, mora govoriti. Ako svi cutimo, necemo imati sta slusati.

Dakle, govor, isto kao i cutanje ima svoju svrhu. Zato postoji vreme slusanja i vreme pricanja, koje trebamo prepoznati i primeniti, da bi bili u stanju da ostvarimo sklad i u nama i izvan nas.

U nekim slucajevima konstruktivna razmena misljenja koja podrazumeva govor svih ucesnika moze biti stimulativna za sve. Njome se svi ucesnici mogu podstaci na dublje razmisljanje ili ostvariti radikalnije razumevanje. U takvim slucajevima cutanje bi bilo sebicno i ne bi koristilo nikom.

Poznato je da mnogi psiholozi i psihijatri koriste metodu govora kojom puste pacijente da govore. Ta metoda je narocito blagotvorna za introvertne ljude koji su skloni cutanju. Ponekad iz takvog govora moze iskrsnuti nesto cega nisu bili svesni ili nesto sto je bilo duboko skrivreno u njihovoj svesti.

Isto tako, neke situacije zahtevaju govor i razjasnjavanje. Kao na primer, nesporazumi ili slucajevi u kojima se nekom nanosi nepravda, ili se ponizava. Tada se treba govori i izraziti svoje misljenje.

—————-

“Nikako da naucite da je ignorisanje majka svih osveta.”

– Ignorisanje, kojem je cilj osveta, samo pokazuje da covek jos uvek nije prevazisao neprijatno iskustvo. Da je jos uvek s njim u vezi. Ignorisanje iz osvete je reaktivno a, ne konstruktivno, slobodno ponasanje. Istinsko oslobodjenje od neprijatnog iskustva nastaje kao ravnodusnost koja nema zelju za osvetom jer, takvom iskustvu vise ne pridaje nikakav znacaj.

—————–

“I dodjes tako u neke godine, kad vise nikog ne optuzujes. Ni sudbinu. Samo uzmes svoju tugu pod ruku, i ides dalje”

-To jos uvek nisu godine do kojih treba stici prolazeci kroz zivotne teskoce. Postoje i godine u kojima ostavis optuzivanje ali, i tugu, posto shvatis dublji smisao zivotnih lekcija i sudbine. Time dopres do mudrosti koja rastereti pa, s novim entuzijazmom ides dalje.

————————————————–

Zarko Lausevic: “Od luksuznih stvari imam samo dusu, ako se to uopste racuna.”

-Svi imamo dusu ali, je neki zapostave zbog luksuza. Medjutim, ne znaju da je dusa uslov unutrasnjeg ispunjenja. Zato onaj ko oseca dusu, moze biti zadovoljan i bez luksuza. Ko je ne oseca, nema tog luksuza koji moze ispuniti unutrasnju prazninu.

Citanje

Julian Branes: “Kad citate dobru knjigu, vi ne bezite od zivota, vi u njega dublje uranjate.”

– Lepo receno. Dok ljudi imaju povrsno shvatanje zivota ili dok se zadovoljavaju trivijalnim stvarima, oni i nemaju potrebu za citanjem. Zato nije cudno sto citanje takvim ljudima izgleda kao bezanje od zivota ili gubljenje vremena. Potreba za citanjem se javlja tek onda kada razbudjeni duh prevazilazi trivijalnost. Kada neko pocne da traga za dubljim smislom zivota.

———————–

– Covek ne treba da ocajava kad shvati da je na pogresnom putu. Da tuguje za izgubljenim vremenom. Naprotiv, treba da se raduje sto je postigao potrebnu snagu duha da se suoci sa zabludom o ispravnosti vlastitog puta. Time je dobio sansu da pronadje pravi. Ima dosta onih koji nikada ne dobiju takvu sansu jer, nemaju dovoljno smelosti da se odreknu vlastite iluzije.

————————————————–

Maksim Gorki: „Laž je religija robova i gospodara. Istina je bog slobodnog čovjeka.“

——————

– Nemaju svi ljudi isti odnos prema spoznaji. Dok mudri ljudi imaju iskrenu zelju ka dubljoj spoznaji ili istini, dotle ljudi s jakim egom imaju zelju za dokazivanjem. Zato imaju i razlicitu reakciju prema ljudima koji ih suocavaju s istinom.

Covek s jakim egom suocavanje s istinom dozivljava kao poraz koji ga je sprecio u sujetnom dokazivanju. Mudar covek, naprotiv, u tome sagledava uspeh, jer je stigao do cilja ili istine.

Zbog toga sujetan covek mrzi onog ko ga suocava s istinom. On ga dozivljava kao neprijatelja koji uzrokuje njegov poraz. Mudar covek ima drugaciju reakciju. On takvog coveka posmatra kao prijatelja koji mu pomaze da stigne do uspeha.

————————————————–

-Dobra osoba nije dobra samo prema drugima vec, i prema sebi. Ona postuje druge ali, i sebe. Zato i ima jasne granice tolerancije kojima zna sta nije dobro da cini drugima ali, ni drugi njoj.

Komentari:

http://forum.krstarica.com/entry.php/44885-Citanje

Konflikt

Unutrasnji nesklad i konflikt se moze javiti u vidu osecanja sete, nezadovoljstva, nemira kao i jasnog sukoba ili borbe misli koje nastaju kao rezultat protivrecnih zelja/potreba. Mada razlicite psihicke tegobe mogu biti uzrokovane nekim organskim poremecajem kao na primer, promenama na mozgu, hormonalnim imbalansom, radom stitne zlezde, itd., to je ipak, redje. Vecinom je unutrasnji konflikt posledica otezanih zivotnih okolnosti ili tacnije nepravilne reakcije na njih. Isto tako, produzeni stres takodje moze prouzrokovati organske promene i to, upravo one koje dovode do svesne disfunkcionalnosti.

Posto konflikt ne nastaje covekovom voljom, on se voljom ne moze ni otkloniti vec, samo razumevanjem. Spoljasnji konflikti s drugim ljudima i okolinom uvek aktiviraju razlicite unutrasnje nivoe svesti u vidu razlicitih osecanja i misli, cime dolazi do konflikta u umu.

Sve i jedan covek dozivljava te konflikte. Ali, svaki covek ima njihovo razlicito razumevanje ili tumacenje. Zbog toga postoje znacajne razlike u pristupu ili nacinu resavanja konflikta kod ljudi. Dok neki ljudi, nastoje da ga ignorisu, potisnu, drugi se nadju u vrtoglavom mucnom krugu nefunkcionalnih, upornih i jalovih misli a, neki neki opet, upuceno ili samosvesno resavaju nastalu unutrasnju neravnotezu ili svesnu razjedinjenost.

Sta je razlog takvih razlicitih reakcija kod ljudi? Odgovor je samospoznaja ili razlicit duhovni razvoj. Da bi covek bio u stanju da uspesno resava ili prevazilazi unutrasnje konflikte, osnovni uslov je da ima pravilan uvid u sebe ili da razume zakonitosti razvoja vlastite svesti. Da bude svestan razlicith svesnih nivoa. Da zna da ih pravilno identifikuje.

To mu omogucava da se izdigne iznad konflikta ili vlastitih nizih, impulsivnih reakcija. Time preuzima kontrolu ili zauzima neku vrstu neutralnog, nepristrasnog posmatraca, cime se osposobljava za konstruktivnu reakciju. Tako na primer, ukoliko se covek susretne sa zlonamernom provokacijom (koja uvek potice od ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem) prema njegovoj reakciji se uvek moze odrediti njegova samosvest ili postignuti stepen duhovnog razvoja.

U takvom slucaju covek sa zaostalim duhovnim razvojem ce odmah (bez razmisljanja) reagovati iz impulsivnog nagona Pulusvenog ega*, pa ce, poceti da besni, galami, psuje, vredja, itd. Kod coveka s pocetnim duhovnim razvojem, takodje ce se javiti takav impuls, medjutim posto on ipak ima odredjeni uvid u funkcionisanje vlastite svesti, on ce takav uvid prepoznati kao svoju nizu reakciju. Zato ce “zastati i razmisliti”, odnosno reci samom sebi: “Stop. Ovo je rakcija moga Polusvesnog ega. Ona stvara nerazumevanje u mom umu sto me navodi na destruktivnu aktivnost i ponasanje. Necu joj dozvoliti da ovlada sa mnom.”

Covek s visim stepenom duhovnog razvoja ce odmah prepoznati i razumeti provokatora ili njegov nacin rezonovanja. Zato ce se koncentrisati na to kako da izbegne konflikt. On u takvom coveku nece videti neprijatelja, niti ce imati bilo kakvo neprijateljsko raspolozenje prema njemu, posto ce razumeti da takav covek nema dovoljno razvijenu samosvest. Da njegovo ponasanje proizilazi iz nizih nagona. (Neprijateljstvo ili negativna osecanja nastaju iz nerazumevanja. Oprastanje ili oslobadjanje od negativnih osecanja prema nekom je uvek rezultat dubljeg razumevanja ali, to je vec tema za sebe.)

Takodje ce sagledati moguce neprijatne posledice takvog konflikta i za njega i samog provokatora, zato ce i preuzeti inicijativu ili potrebne mere da se takav konflikt na konstuktivan nacin izbegne ili okonca.

Kada sam navela Heraklitovu misao: “Rat je roditelj svemu.” – nisam mislila na rat izmedju ljudi vec sam, kao i Heraklit, ukazala na dublju zakonitost razvoja zivota, odnosno neophodnost postojanja suprotnosti kao i sukoba u tom procesu. Na zalost, pojedina savremena ucenja, koja su cak postala neka vrsta autoriteta, jos uvek nisu u dovoljoj meri svesna te zakonitosti. To je dovelo do jednostranog, samim tim i pogresnog tumacenja svrhe i znacaja razlicitih svesnih nivoa kod ljudi.

Narocito svesnog nivoa ili inteligencije/uma/misljenja. Ne samo sto je doslo do njegovog obezvredjivanja vec, se cesto navodi kao osnovni uzrok sukoba i disfunkcionalnog ponasanja ljudi. Pri tome se takodje u potpunosti ignorise i prenebregava cinjenica da je takav zakljucak takodje nastao iz tog istog nivoa ili kroz proces misljenja.

Da ljudi (u ovoj dimenziji) ne mogu imati bilo koji stav, percepciju ili spoznaju bez uma, odnosno procesa misljenja. Osecanja, misao i razumevanje su samo razlicite manifestacije jednog istog, tj. svesti. Kao sto se bez noci ne moze znati dan, i obrnuto; ili kao sto bez koke ne moze postojati jaje, tako se i misli, osecanja i razumevanje nalaze u stalnoj neprekidnoj interakciji i transformaciji sto stvara dozivljaj postojanja, promene i razvoja zivota.

U hriscanstvu osecanje, misao i razumevanje je predstavljeno kao Otac, Sin i Sveti Duh. U toj relaciji Sin je Sveta misao na koju se odnosi sledeci citat iz Biblije: „Ja stvaram svetlost i tamu. Ja pravim blagostanje i jad. Ja sam gospod koji radi sve te stvari.“ (Isaija 45:7).

Hegel takodje govori o tezi-antitezi-sintezi kao fazama u ciklusu razvoja. Kao sto sam vec napomenula, um, inteligencija ili svesni nivo ljudi je od neprocenjihovog znacaja. On nije samo posrednik izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg vec, je i pokreatac samog razvoja. Misljenjem nastaje konflikt, nesklad ili unutrasnja razjedinjenost svesti ali, isto tako preko njega takodje dolazi do resenja konflikta, odnosno sklada ili ponovnog jedinstva svesti.

Zato se u Bibliji i navodi da gospod (misao) stvara svetlost (jasnocu, znanje) i tamu (nerazumevanje) i time pravi blagostanje (dobro i sklad) kao i jad (zlo). Ajnstajn je takodje uocio: „Problem ne moze da resi ista svest koja ga je stvorila“.  Da bi se problem/konflikt/ nesklad uspesno resio neophodno je ostvariti visi stepen samosvesti. To se obicno postize tako sto (na)ucimo nesto novo i time dobijemo jasniji uvid u trenutno, ograniceno razumevanje. To nam, isto tako, pomaze da se oslobodimo neke zablude i predrasude. Takav proces traje svo vreme dok smo u ovoj dimenziji.

Um ili misljenje je dragoceno jer, nam omogucava razvoj. U slucajevima kada dodje do svesne disfunkcionalnosti kao npr., ludila, dimencije, itd. prestaje i smisaoni razvoj ljudi. Mada je meditacija korisna jer, se njome uspostavlja odredjena duhovna ravnoteza, ni u tome ne treba preterati. Aktivna stimulacija uma je takodje potrebna, narocito kod starijih ljudi. Ljude ne treba uciti tome da ne misle kao bi izbegli nesklad ili konflikt vec, ih treba uciti kako da funkcionalno misli ili svesno i upuceno prevazilaze konflikte i time ostvaruju progresivan razvoj.

_______________________________

*Pored urodjenog konstruktivnog i destruktivnog nagona (Duhovne i Telesne svesti) ljudi takodje imaju i Polusvesni ego. Polusvesni ego je neka vrsta polusvesnog nagona koji nastaje, upravo, kao rezultat potisnutih konflikata i trauma, sto dovodi do formiranja predrasuda i zabluda. On je najblizi egu ili ostvarenom stepenu samosvesti, tako da je najjaci i prvi impuls kojim se reaguje u interakciji s okolinom. Zbog toga on, takodje i sprecava neposredan kontakt s pravom sustinom coveka ili konstruktivnim nagonom Duhovne svesti.

„Pobedi sebe samog“

Jedne od najpoznatijih i najvise navodjenih maksima, koje se javljaju u mnogobrojnim razlicitim varijantama, su: “Spoznaj samog sebe” i “Pobedi sebe samog.”

Koji je njihov znacaj i sta se njima porucuje?

One su znacajne zbog toga sto otkrivaju sustinsku zakonitost nase svesti kojom vrsimo proces spoznavanja. Iz te zakonitosti proisticu sve ostale. Shodno tome, ukoliko covek nema jasan uvid u tu zakonitost, on ne moze imati ni pravilno razumevanje ostalih.

Koja je to zakonitost?

 

Zakonitost podele, razlika ili suprotnosti unutar nase svesti. Ta zakonitost nije prisutna samo u nama vec, i u svemu oko nas. Ona je sama sustina kretanja, promene ili razvoja zivota. U apsolutno istom ili nepodeljenom nije moguce bilo koje kretanje, aktivnost, samim tim ni razvoj koji se manifestuje kao proces spoznavanja.

 

Dok covek nije svestan sebe, on ne moze biti svestan ni svega izvan sebe jer, on samo kroz sebe spoznaje i sve izvan sebe. Dakle, uslov da covek postane svestan sebe je da postoji nesto drugacije (razlicito, suprotno), ne samo izvan njega vec, i unutar njega. Da nema takve podele ne bi moglo biti ni spoznavanja a, jos manje pobedjivanja samog sebe. Ko bi koga spoznavao ili koga bi pobedjivao?

 

Znaci, osnovni pocetni odnos u procesu spoznaje je subjekt-objekt. Ali, subjekt unutar sebe takodje sadrzi vlastitu razliku ili suprotnost i to u vidu misli i osecanja. Misli su svesni nivo ili inteligencija dok, osecanja spadaju u domen nesvesnog. U okviru nesvesnog takodje postoji suprotnost osecanja koja prizilazi iz suprotnih nagona. Mi svi u sebi imamo nizi destruktivni nagon (potencijal zla) i visi, sustinski nagon konstruktivnosti (potencijal dobra).

 

Svesni nivo ili inteligencija je od izuzetnog znacaja jer, je neophodna za formiranje percepcije ili spoznaje. Ona je neka vrsta posrednika izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Objekt (ili sve izvan coveka) predstavlja neposrednu spoljasnju suprotnost njegovoj inteligenciji dok, su osecanja unutrasnja suprotnost.            Postojanje takvih suprotnosti omogucava inteligenciji interakciju s njima iz cega nastaje aktivnost misljenja. Njime ljudi stvaraju ili dobijaju percepciju i, o sebi i, o svemu izvan sebe.

 

Kakva ce ta percepcija biti, ili kakav ce odnos subjekt imati prema objektu, zavisi od njegove unutrasnje interakcije s nesvesnim ili osecanjima. U zavisnosti koji nagon covek bira, ili kojim nagonom se identifikuje, zavisi i njegova samosvest kojom procenjuje objekt ili svoj odnos prema njemu. (Samosvest je dozivljavaj vlastite individualnosti ili identiteta.)

 

U visem, konstruktivnom potencijalu nase svesti nalazi se nase istinsko, sustinsko sopstvo koje potice od zivog, aktivnog smisla celokupnog univerzuma. Taj smisao se nalazi u svemu sto postoji. Onog momenta kada nasa inteligencija stupi u kontakt s nasim istinskim sopstvom, ona preko njega stupa u kontakt sa samim smislom univerzuma i time otkriva sustinske zakonitosti i, u sebi i, svemu oko sebe. Odnosno, spoznaje istinsku vezu i povezanost ili jedinstvo svega sto postoji. Time prevazilazi nize, ogranicene, nagone svoje individualnosti i ostvaruje sustinsku spoznaju koja u inteligenciji dobija karakteristike mudrosti i dobra.

 

Kada covek zapostavlja svoj duhovni razvoj, on prestaje koristiti svoj puni potencijal. Na taj nacin ostaje samo u domenu nizih nagona i strasti ili svom otudjenom, sebicnom egu kojim stvara percepciju o sebi i svemu izvan sebe. Takva percepcija se ogranici samo fizickim zakonitostima posto joj nedostaje dublji, duhovni ili sustinski uvid, tj. mudrost. Zato dolazi do nizeg stepena razumevanja ili lukavstva koje se manifestuje kao rivalstvo, zluradost, neiskrenost, manipulativnost, koristoljublje, zavist, ljubomora, ili jednom recju sve one osobine koje imenujemo kao los karakter, tj. zlo u necijoj inteligenciji.

 

Dakle, mudrost i dobro nam omogucava da spoznajemo sustinske zakonitosti i u sebi, i izvan sebe dok, nas zlo i lukavstvo zadrzava u ogranicenom, iluzornom razumevanju zivota i postojanja. Drugim recima, samo kroz vise u sebi u mogucnosti smo da spoznajemo ono nize, cime nam se i pruza mogucnost da to prevazidjemo ili ostvarimo svesnu celovitost koja rezultira unutrasnjim smislom, mirom, srecom i zadovoljstvom.

 

Razvoj dobra i mudrosti, odnosno zla i lukavstva u inteligenciji ljudi je znacajan pokazetlj njihovog duhovnog razvoja. Dobri ili mudru ljudi imaju unutrasnju duhovnu snagu koja nedostaje ljudima sa zaostalim duhovnim razvojem, tako da ih to iritira i navodi na slepu, bezrazloznu mrznju i niske, podmukle podvale i pakosti, sto se cesto naziva kukaviclukom.

 

Prema tome, kukavicluk nema nista zajednicko s dobrotom, niti se na bilo koji nacin moze dovesti u vezu s njom vec, samo sa zaostalim, kao i sprecenim duhovnim razvojem. Ko god smatra da je moguce glumiti dobrotu ili uzeti ulogu dobrog coveka na duzi vremenski period, samo pokazuje da ne razume sustinske zakonitosti duhovnog razvoja ljudi.

 

Dobro je koncentarcija unutrasnje duhovne snage u inteligenciji. Nju ili, imas ili, nemas.Niko ne moze glumiti tu snagu, ako je nema. Ko god to pokusa, veoma brzo se razotkrije, bilo kroz reci ili dela. Iz takve snage proizilazi mudrost koja osposobljava ljude da svoju vlastitu individualnost stavljaju u proporcionalan odnos s drugima i okolinom. Sto znaci, da se ne precenjuju (nisu arogantni, narcisioidni, sebicni) ali, isto tako se i ne podcenjuju (nisu “otiraci” ili “beskicmenjaci”). Oni zastupaju svoje pravo tamo gde ga imaju ali, ga se isto tako i odricu tamo gde ga nemaju ili tamo gde ono pripada nekom drugom.

P. Coelho

Paolo Coelho: “Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu prihvataju na sebe ulogu dobre duse. Uvek je neuporedivo lakse verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakse otrpeti uvredu ne uzvrativsi je, nego smognuti hrabrost i upustit se u borbu sa jacim od sebe, uvek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio, a onda tek nocu, u samoci, dok nas sustanar ili supruznik spava, oplakivati, u potaji, svoj kukavicluk.”

– Ocigledno je da Coelho nije svestan razlike izmedju dobrog coveka i kukavice pa, zato dobrog coveka predstavlja kao kukavicu. Medjutim, izmedju njih postoji ogromna razlika. Kukavica nema jasne granice tolerancije, dok ih dobar covek ima. To mu i omogucava da zauzima odlucan stav kada se one prelaze. Da smelo ukaze na to, bilo kome. Pa, i da se bori, ako je neophodno, da bi zastitio i svoja i tudja prava.

Dobrota nije uloga vec, autenticnost i iskrenost koja proistice iz sustinskog razumevanja. Dobar covek prevazilazi strah, cime mu se omogucava da pravi slobodan i svestan  izbor kojim ostaje dosledan svojim najvisim principima. Kukavica nema takvu mogucnost izbora, posto ostaje samo u domenu nizeg nagona straha, iz kojeg i reaguje.

———————

Jovan Ducic: “Lukavstvo je inteligencija neinteligentnih i snaga nemocnih. Prostak smatra da je lukavstvo jedina velika pamet. On ne moze ni da zamisli da prava pamet znaci samo kristalizovanu dobrotu i duboko covekuljublje.”

– Sta reci na ovo? Osim, pun pogodak.🙂

—————-

Rumi: “Sve sto vidite u meni-to nije moje-vase je. Moje je to sto ja vidim u vama!”

-Tacno. Ipak, ima nesto i zajednicko. A, to je gledanje koje nam omogucava uzajamni razvoj. Bez vas ne bi bilo ni moga gledanja o vama, kao sto ni bez mene ne bi bilo vaseg gledanja o meni. A, bez toga ni, vi ni, ja ne bi mogli biti ono sto smo sad. Zahvaljujuci vama, ja spoznajem sebe, dok vi preko mene spoznajete vas. To je dovoljan razlog da tezimo ka ljubavi i razumevanju a, ne mrznji.

——————–

Erih From: „Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu – već da joj daje od onoga što u njoj živi; ona joj daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, humora, od svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Aktivni karakter ljubavi ogleda se u činjenici da ona uvek sadrži određene osnovne elemente, zajedničke svim oblicima ljubavi. To su: briga, odgovornost, poštovanje i znanje. Ljubav je aktivna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo. Čovek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli.“

Komentari:

http://forum.krstarica.com/entry.php/44752-P-Coelho

 

O dobru i zlu

Na moj komentar o Tolovoj izjavi sam dobila sledecu interpretaciju dobra i zla koja mi je ukazala na mogucnost nesporazuma. Zato cu opsirnije objasniti sta pod tim podrazumevam.

 Loncar: “….ne postoji nikakvo prirodno dobro , pa samim tim ne postoji ni prirodno zlo….kad kažem prirodno , mislim na sve ono što postoji u našoj svesti čije postojanje ne zavisi od nje….oću reći da u velikom prasku sve je rođeno , sve što je postojalo , sve što postoji i sve što će postojati – sem nekakvog dobra i njegove suprotnosti zla….tako nema dobrog prostor vremena , kao što nema ni zlog prostor vremena….nema zlih galaksija , kao što nema ni dobrih galaksija….nema u kosmosu dobre materije-energije i obrnuto , kao što nema ni zle energije-materije i obrnuto…..”

– Naravno da se pojam dobra i zla ne odnosi na materiju i energiju, kao i prirodne zakonitosti koje vladaju univerzumom ili njegovu uredjenost. Kako bi i moglo? Mi jos uvek u potpunosti ne razumemo univerzum i njegovo funkcionisanje, sto samo po sebi svedoci da se nalazimo u sastavu neceg viseg ili kompleksnijeg od nas.

Sve u univerzumu ima smisao ili svrhu postojanja. Svaka pojava i individualnost nije slucajna vec, vrsi odredjenu funkciju koja doprinosi ocuvanju i odrzavanju sistema ili celine. Problem je u tome sto mi to jos uvek u dovoljnoj meri ne shvatamo, pa brzopleto i arogantno donosimo jednostrane ili pogresne zakljucke o nekim pojavama.

Jedan od tih zakljucaka je i postavka da um, inteligencija ili misljenje, pa cak i zvuk i reci sprecava ljude da spoznavaju njihovu istinsku sustinu. Da ljudi cine zlo zato sto misle ili sto imaju ego i inteligenciju. Ili, da osecaju unutrasnji nesklad iz istog razloga. Zato se predlaze neka vrsta produzene meditacije kojom se nastoji eliminisati misljenje da bi se povratio unutrasnji mir.

U svakom slucaju da opsesivno i nefunkcionalno misljeje rezultira unutrasnjim neskladom. Medjutim, isto tako postoje i funkcionalne misli koje donose mir, utehu i kojima se ostvaruje unutrasnji sklad i ravnoteza. Ljudi ne cine zlo zato sto misle vec, u zavisnosti sta misle?

Misljenje cesto spreci ljudi da ucine nesto cime bi mogli povrediti ili sebe ili druge. Ponekad nizi nagoni kao na primer, bes, pohlepa, sebicnost, itd. mogu biti veoma snazni i ukoliko se covek ne potrudi da promisli vec, reaguje iz njih, posledice mogu biti dosta stetne. Za takve situacije se zato i kaze da je neko nepromisljeno reagovao.

Meditacija moze pruziti trenutno olaksanje i posluziti kao privremeno resenje ali, se se samo njome nikada ne moze otkloniti pravi uzrok nefunkcionalnog misljenja, jer se on nalazi u  dubljoj sferi svesti, tj. nesvesnom ili osecanjima.

Zbog toga se unutrasnji konflikt mora resavati u svim sferama, sto znaci aktivno, upuceno ili svesno. Nije dovoljno samo “pustiti mozak na pasu” vec, se mora ostvariti unutrasnji svesni pomak koji ce uspostaviti ponovnu ravnotezu ili prouzrokovati drugaciji nacin misljenja/razumevanja ili dozivljavanja samog sebe i svega izvan sebe. Drugim recima, proces misljenja se mora reprogramirati tako sto se uspostavi drugacija, odnosno dublja interakcija s nesvesnim.

Naime, do unutrasnje neravnoteze, koja prouzrokuje nefunkcionalno misljenje, ne dolazi slucajno. Ono nastane kao posledica formiranja destruktivnog osecanja Polusvesnog ega usled konflikta ili traumaticnog incidenata s okolinom. Time misli ostaju “zaglavljene” ili “zarobljene” pa, postaju jalove i nefunkcionalne, posto se ne formiraju iz dubljeg, sustinskog nivoa svesti koje daje resenje vec, iz destruktivnog, ogranicenog nivoa. To zadrzava u besmislenom, mucnom krugu iz kojeg se ne moze pronaci izlaz.

Takvo osecanje je obicno uocljivo posle nekog traumaticnog dogadjaja. Mada se ponekad moze i potisnuti ali, time nece nestati. Naprotiv, jos ce se vise osnaziti pa, kad se necim inicira, neminovno ce se pojaviti, cak i onda kada sve izgleda idealno u necijem zivotu.

Dakle, dobro i zlo ili konstruktivnost i destruktivnost se nalazi u samim ljudima ili njihovoj svesti u vidu razumevanja-nerazumevanja. Odnosno, sposobnosti raspoznavanja sustine od pojave ili istine od zablude. S tom napomenom, da je sustina ziva ili da se nalazi u stalnom procesu razvoja i produbljivanja. Shodno tome i svesni nivo ljudi ili njihovo razumevanje takodje mora biti aktivno ili u neprestanom procesu razvoja ukoliko nastoji spoznavati sustinu/istinu.

Ima istine u tome da mutna voda treba da se umiri da bi se razbistrila i dala jasan uvid u sebe. Medjutim, takodje ima istine i u tome da voda koja ne protice ili koja previse miruje uhvati zabokrecinu. Zbog toga je i mirovanje i kretanje podjednako vazno i ima potrebno vreme primene.

Poricati postojanje razlika i suprotnosti u ovoj dimenziji svodi se na poricanje onog sto jeste jer, se  dualnost yina and yanga ogleda u svemu, i u nama i oko nas, kao odmor-umor, dan-noc, muskarac-zena, itd. Ova dimenzija kroz interakciju suprotnosti, razlika i individualnosti kreira i odrzava zivot. U tome se i sastoji njen visi smisao koji zadivljuje. Koji neminovno svedoci o visoj inteligenciji, redu, skladu i harmoji a, ne o haosu, slucaju i besmislu.

Osnovna karakteristika besmisla je haos ili permanenta dezorganizacija individualnosti i razlika, samim tim i nesposobnost kreiranja smisla. Ne postoji slucaj koji moze uskladiti haos individualnosti u tacno utvrdjen red kojim ce se omoguciti kreacija s kontinuitetom. Tako nesto se moze ostvariti samo smislom.

Besmisao ne moze stvoriti smisao. Ali, zato smisao moze stvoriti besmisao kao svoju razliku ili suprotnost kojom ce ostvariti aktivnost ili promenu, tj. razvoj. U takvom kontinuitetu razlike ili suprotnosti same po sebi nisu dobre ili lose vec, nuzne jer, omogucavaju razvoj dubljeg smisla kroz medjusobno samostvaranje i odrzavanje. Hegel je njegovom postavkom o tezi, antitezi i sintezi predstavio takvu dijaletiku kao neprekidan lanac gradnje i razgradnje smisla.

U ljudima takodje, s razlogom, postoji nizi i visi nagon destruktivnosti i konstruktivnosti jer, se jedino time moze ostvariti aktivnost misljenja ili inteligencija. Evolucija zivih bica na ovoj planeti ogleda se razvojem njihove inteligencije koja je dostigla najvisu kompleksnost s ljudima. Ono sto izdvaja inteligenciju ljudi od ostalih zivih bica na ovoj planeti je njena moralna dimenzija ili sposobnost da razlikuju dobro od zla. Bez toga ljudi ne bi bili ono sto jesu.

Ne bi mogli snositi odgovornost za svoje ponasanje, niti bi imali mogucnost izbora. Da covek nema destruktivan element (zlo) u svojoj svesti vec, samo konstruktivan, on ne bi imao izbor da cini zlo vec, bi bio programiran da cini samo dobro. Isto tako, da nema konstruktivni element (dobro) u svojoj svesti, ne bi ga mogao ni ciniti.S obzirom da ljudi cine i dobro i zlo potvrdjuje se cinjenica da se njihova svest sastoji od oba ova svojstva.

Takva suprotnost stvara izbor izmedju viseg i nizeg nagona. U zavisnosti koji nagon bira zavisi i svesnost ili dubina razumevanja svakog coveka, odnosno sloboda formiranja njegovog karaktera i preuzimanje odgovornosti za vlastito ponasanje.