ljubav prema mudrosti

O tekstu Bertranda Rasela


Sofija ovoga puta se javljam ovako u formi komentara (jer drugacije i ne moze😉 , meditiram vec 3 dana nad ovim tekstom, utoliko ne bih nista jos konterno pitao u vezi sa njim. Posredovacu vam ga, pa ako budete imali vremena i volje mozete ga izanalizirati ovde ovako javno. // http://pulse.rs/osecanje-greha-bertrand-rasel-osvajanje-srece/

svako dobro

Bane

-Pozdrav Bane i hvala za interesantan tekst. Ja sam o moralu i savesti opsirno pisala u mojim ranijim tekstovima jer, imaju kljucnu ulogu u razumevanju ponasanja ljudi i njihove svesti. Iz toga razloga se ne proucavaju samo u psihologiji vec, isto tako i u filozofiji i religiji.

Frojd je psihu ljudi ili strukturu licnosti predstavio modelom ida, ega i super-ega. Id je snazni, primitivni nagon koji bezobzirno nastoji zadovoljiti svoje potrebe. To je neka vrsta zivotinjskog nagona lisena razuma.

Ego je inteligentno ja koje je svesno okoline i drustvenih normi ponasanja, dok je super-ego moralni ideal. Dakle, id i super-ego su protivrecna htenja koja ego nastoji zadovoljiti ili uskladititi u drustveno prihvatljivu normu ponasanja. To je ponekad veoma tesko postici i moze rezultirati neurozom ili razlicitim mentalnim poremecajima.

Po Frojdu, super-ego je formiran pod uticajem roditelja i drustva, samim tim je nametnuti ideal ili nesto sto je osoba prihvatila spolja. Po meni, takvo shvatanje je dosta jednostrano pa, je samo delimicno tacno. Moralne vrednosti su mnogo kompleksnije nego sto to na prvi pogled izgleda. Ja razlikujem tri nivoa svesti: podsvesni, svesni i nadsvesni.

Podsvesni je podrucje ida, ali isto tako i polusvesnog ega, odnosno akumuliranih predrasuda i zabluda formiranih kroz razlicite traumaticne dogadjaje i iskustva. Polusvesni ego se manifestuje ili, kao inferiorni kompleks (kojim neko sebe dozivljava bezvrednim, beznacajnim, nesposobnim ili manje vrednim od okoline) ili, kao superiorni, arogantni, narcisticki kompleks kojim sebe neko vidi iznad okoline.

Svesni nivo je ego, dok je nadsvesni nivo konstruktivni, sustinski potencijal osobe ili ono sto se u mnogim religioznim ucenjima naziva kao istinsko sopstvo.  Po meni, moral i savest nije nesto nametnuto spolja vec, nesto sto je sadzano u samom sustinskom ili duhovnom nivou svesti.

U njemu je jezgro mudrosti ili najviseg stepena razumevanja, sto Rasel naziva razumom. Rukovodeci se takvim nagonom, ego prerasta u nad ego cime, osoba sebe stavlja u proporcionalnu srazmeru s okolinom. To je osposobljava da prevazidje pristrasnost ili ostvari potrebnu neutralnost kojom je u stanju da sagleda vlastite nize, destruktivne nagone i strasti kao, i potrebnu aktivnost da ih prevazidje da bi ostvarila sklad i u sebi i u odnosu s drugima.

Dakle, ja moral i savest posmatram kao unutrasnju, konstruktivnu autenticnost koju je neophodno razvijati da bi osoba bila u stanju ostvariti funkcionalno ponasanje. Frojd je dobro zapazio da postoji moralnost koja je nametnuta spolja. Dok je autenticna moralnost pokazatelj progresivnog duhovnog razvoja, dotle nametnuta moralnost odrazava sprecen, kao i zaostao duhovni razvoj. Ona signalizira da je svesni nivo pod snaznim uticajem Polusvenog ega.

U takvim slucajevima dolazi do disfunkcionalnog ponasanja i nesklada. Mislim da je  Dr Hari Guntrip najbolje opisao razliku izmedju autenticne savesti ili konstruktivnih moralnih principa sadrzanih u duhovnom potencijalu svakog coveka i nametnutih, spoljasnjih vrednosti koje poprimaju obelezje neuroticne savesti:

“ Razmatrajući čitav problem, mogli bismo reći da imamo dve savesti. Naša zrela savest, nas obrazovni i prosvećeni sud koji gleda objektivno na realne činjenice u našem ponašanju u svetlu situacije. Mi nastojimo, što god bolje možemo, da razmislimo o situaciji i odlučimo da je tako i tako pošteno, razumno i pravo da se radi; ili mi kasnije razmislimo o našem ponašanju i zaključimo da je trebalo da postupimo drugačije s dobrim razlogom i idući put tako i činimo.

Takva savest je u kontaktu s realnošću trenutnog stanja. Isto tako, mi imamo jednu drugu savest, koju možda ne bi ni bilo pravilno nazivati savest, s obzirom da je ona preokupirana sigurnošću, a ne istinskom dobrotom i realnim moralnim vrednostima.

Međutim, ona ima pojavu savesti, uzrokuje osećanje krivice i njeno rasuđivanje se meša s rasuđivanjem prave, zrele savesti. To je detinjasto preživljavanje ispunjeno strahom, a ne mudrošću i moralnom procenom.

Zrela savest je konstruktivna i ukazuje nam šta je ispravno i u pojedinim slučajevima nas vodi u opoziciju s određenim ljudima ili čak i s mišljenjem većine.

Detinja savest koja preživi, u zrelosti postaje neurotična savest koja nikada tako nešto ne učini. Ona je negativna i opsednuta strahom da se ne radi nešto pogrešno. Za takav strah se na kraju može ispostaviti da je strah od uznemiravanja nekog do čije nam je podrške veoma stalo: to može da ode toliko daleko da nas zaustavlja ili ozbiljno sprečava da radimo bilo šta.“

Vreme


“Vreme uvek pokaze istinu…Ali, nikad na vreme.”

– Kad ce vreme pokazati istinu, ne zavisi samo od vremena vec, i od nas. Mada je istina uvek tu, mi cesto nemamo vremena za nju pa, je zato i ne otkrijemo na vreme.

———————————-

-Ne postoji problem koji se ne moze resiti. Ako se problem ne moze otkloniti, onda se moze prihvatiti. Prihvatanje nije nista drugo nego svesni pomak koji nam omogucava da uspostavimo duhovnu ravnotezu ili, ostvarimo mir u situacijama koje nisu u nasem domenu uticaja.

——————————–

Dalai Lama:”Kada pricate, vi samo ponavljate ono sto vec znate. Ali ako slusate, mozda naucite nesto novo.”

– Mudro receno. Veoma koristan savet kada se govori o generalnim stvarima ili o stvarima u koje nismo dobro upuceni. Medjutim, govor je takodje neophodan element ucenja i razvoja. Da bi mogli slusati, neko ipak, mora govoriti. Ako svi cutimo, necemo imati sta slusati.

Dakle, govor, isto kao i cutanje ima svoju svrhu. Zato postoji vreme slusanja i vreme pricanja, koje trebamo prepoznati i primeniti, da bi bili u stanju da ostvarimo sklad i u nama i izvan nas.

U nekim slucajevima konstruktivna razmena misljenja koja podrazumeva govor svih ucesnika moze biti stimulativna za sve. Njome se svi ucesnici mogu podstaci na dublje razmisljanje ili ostvariti radikalnije razumevanje. U takvim slucajevima cutanje bi bilo sebicno i ne bi koristilo nikom.

Poznato je da mnogi psiholozi i psihijatri koriste metodu govora kojom puste pacijente da govore. Ta metoda je narocito blagotvorna za introvertne ljude koji su skloni cutanju. Ponekad iz takvog govora moze iskrsnuti nesto cega nisu bili svesni ili nesto sto je bilo duboko skrivreno u njihovoj svesti.

Isto tako, neke situacije zahtevaju govor i razjasnjavanje. Kao na primer, nesporazumi ili slucajevi u kojima se nekom nanosi nepravda, ili se ponizava. Tada se treba govori i izraziti svoje misljenje.

—————-

“Nikako da naucite da je ignorisanje majka svih osveta.”

– Ignorisanje, kojem je cilj osveta, samo pokazuje da covek jos uvek nije prevazisao neprijatno iskustvo. Da je jos uvek s njim u vezi. Ignorisanje iz osvete je reaktivno a, ne konstruktivno, slobodno ponasanje. Istinsko oslobodjenje od neprijatnog iskustva nastaje kao ravnodusnost koja nema zelju za osvetom jer, takvom iskustvu vise ne pridaje nikakav znacaj.

—————–

“I dodjes tako u neke godine, kad vise nikog ne optuzujes. Ni sudbinu. Samo uzmes svoju tugu pod ruku, i ides dalje”

-To jos uvek nisu godine do kojih treba stici prolazeci kroz zivotne teskoce. Postoje i godine u kojima ostavis optuzivanje ali, i tugu, posto shvatis dublji smisao zivotnih lekcija i sudbine. Time dopres do mudrosti koja rastereti pa, s novim entuzijazmom ides dalje.

————————————————–

Zarko Lausevic: “Od luksuznih stvari imam samo dusu, ako se to uopste racuna.”

-Svi imamo dusu ali, je neki zapostave zbog luksuza. Medjutim, ne znaju da je dusa uslov unutrasnjeg ispunjenja. Zato onaj ko oseca dusu, moze biti zadovoljan i bez luksuza. Ko je ne oseca, nema tog luksuza koji moze ispuniti unutrasnju prazninu.

Spoznaja kao proces


                                                2.

Spoznaja ljudi je bazirana na uocavanju pa, uočavanje i spoznaja neprekidno iniciraju jedno drugo. Kompleksnije uočavanje ili zapazanje rezultira i kompleksnijim razumevanjem fizičke dimenizje, dok je kompleksnije razumevanje fizickih zakonitosti neophodan uslov inovacije različitih tehničkih instrumenata, kao na primer, teleskop, mikroskop itd., koji omogucavaju jos radikalnije uočavanje. Zbog toga razumevanje ljudi ima karakter stalnog istorijskog razvoja.

Tako na primer, ljudi iz pređašnjih epoha nisu bili svesni mikroorganizama kao mi, mada su oni postojali i tada. Njihovo ograničeno uočavanje uzrokovalo je i njihovo ograničeno razumevanje. Mi takođe nismo svesni nečeg, čega će generacije posle nas biti svesne jer, mi nikad ne ostvarujemo puni potencijal uocavanja, samim tim ni razumevanja.

Mada ljudi, ponekad, svoj trenutni stepen razumevanja ili postignute spoznaje doživljavaju kao potpunu i apsolutnu istinu, to nikada nije tako.  Spoznaja je proces. Proces, sam po sebi, predstavlja promenu, kontinuitet ili razvoj. Shodno tome, spoznaja nikad nije konacna, celovita ili savrsena vec, je rezultat delimicnih ili ogranicenih faza razvoja.

Zbog toga ljudi uvek otkrivaju nešto novo, sto uzrokuje da vrše i određene izmene u njihovom već oformljenom znanju. Te izmene se cesto svode na eleminisanje starih iluzija i predrasuda, ali isto tako znaju da postoji mogucnost formiranja novih. Takva realizacija je osnova fleksibilnog stava. Ona im omogućava otvorenost prema drugačijim i novim idejama bez kojih je nemoguće ostvariti proširenje ili nadgradnju oformljene spoznaje. Iluzija konacnosti i savrsenosti vodi u dogmatizam i regres. Zato i Andre Žid kaže: „Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli.“

Miguel De Unamuno piše: „Istinska nauka uči, iznad svega, da se sumnja i da se ne zna.“ Edvard Dahlberg takođe tvrdi: „Potrebno je veoma dugo vremena da se ništa ne razume.“ Meni nepoznat autor, takodje, zastupa otvoren stav kad kaze, da dok traga za nečim, nikad ne sumnja da će to pronaći, ali kada pronađe, uvek sumnja i proverava to što je pronašao.

Iluzija konačne ili savršene spoznaje nastaje iz arogantnosti. Što god je znanje ograničenije, ono je i arogantnije, cime nastaje i snaznija samoobmana o postizanju apsolutne spoznaje, sto se i ovde napominje: „Ograničen čovek pročita jednu knjigu i misli da je pročitao deset, mudar čovek pročita deset knjiga i smatra da je pročitao jednu.“ Ta pojava je takođe brilijantno uočena u Platonovoj knjizi „Odbrana Sokratova“:

„Otišao sam kod jednog čoveka koji je smatran mudrim, da bih proverio njegovo znanje – njegovo ime ne moram pominjati, on je bio političar koga sam ja odabrao da ispitujem – i rezultat je bio sledeći: Kada sam počeo da razgovaram s njim, nisam se mogao oteti utisku da on uopšte nije mudar; iako je smatran od mnogih, a naročito sam od sebe. Pokušao sam da mu objasnim da on sebe samo smatra mudrim, a da to ipak nije. Posledica toga je bila da je počeo da me mrzi i njegovoj mržnji se priključila još nekolicina ljudi koji su bili prisutni i koji su me čuli. Tako da sam otišao, govoreći sam sebi: Iako ja mislim da ni jedan od nas dvojice ne zna nešto lepo ni značajno, ipak sam ja bolji nego on – zato što on ne zna, a misli da zna. Ja niti znam, niti mislim da znam. Zbog toga sam ja ipak u prednosti u odnosu na njega. Onda sam otišao kod drugog koji se smatrao još mudrijim i moj zaključak je bio potpuno isti. Stvorio sam samo neprijatelja i od njega i od mnogih pored njega.“

Sokrat je prevazišao iluziju savršenstva, pa je postao svestan ograničenosti vlastitog znanja. Time je ostvario uslov za daljnji razvoj ili progresivniju spoznaju, dok je arogantnošću ili iluzijom znanja njegovih sagovornika takva spoznaja sprečena. Zbog toga njegova svesnost neznanja predstavlja viši stepen spoznaje od iluzornog znanja njegovih sagovornika. To ga je i osposobilo da shvati vlastitu prednost.

Iako su do sada ljudi otkrili mnoge zakonitosti fizičke egzistencije koje izgledaju apsolutne one su ipak, relativne. Srazmera onog što znamo u odnosu na ono što ne znamo suviše je velika da bi nam dala povod za samouverenost, što je i Njutn primetio izjavom: „To što znamo je kapljica, to što ne znamo je more.“

Mi još uvek nemamo zadovoljavajuće naučne odgovore na ključna pitanja nastanka fizičkog postojanja i nas samih. Tek odgovori na ta pitanja daju solidnu osnovu naučnom shvatanju. Bez tih odgovora naučno shvatanje predstavlja „čardak ni na nebu ni na zemlji“ ili „krošnju drveta bez korena“. Zato nauka i pored ostvarenih dostignuća ne može da izbegne dozu ograničenosti, a time i neadekvatnosti. Anne Wilson Schaef, Ph.D. postavlja sledeća pitanja:

„How much is out there in the mystery of life that I know nothing about? How much do I know nothing about because my mind has been trained to be closed to phenomena that I cannot perceive and understand with my senses and technology and that cannot be explained by modern science?“

Ukoliko se traga za suštinom postojanja onda nije dovoljna samo naučna analiza već, je potrebna analiza koja u sebe uključuje sve aspekte svesti ili razumevanja ljudi. Sto znaci, i religiozni i filozofski aspekt. Jedino se takvom analizom prevazilazi jednostranost ili postize potrebna sveobuhvatnost koja ima otvoren i fleksibilan stav. Mada u takvoj analizi naučno shvatanje ima veoma značajno mesto, ono nije jedino, pošto uvazava i razmatra i ostala, drugacija stanovišta i uvide.

Odredjivanje postojanja


                                                  1.

Osnova ili sustina bilo koje spoznaje je svest. Tacnije, aktivni, misaoni proces unutar svesti koji se manifestuje kao inteligencija. Jedino inteligenta ili misaona bića imaju sposobnost shvatanja, samim tim i odredjivanja postojanja. S obzirom da različite vrste živih bića imaju različitu inteligenciju, one takodje imaju i razlicit dozivljaj postojanja ili razlicitu sposobnost njegovog spoznavanja.

Mada ljudi imaju najrazvijeniju inteligenciju, na ovoj planeti, to ne znaci da je njihova inteligencija i razumevanje najsavrsenije u univerzumu. Nama, jos uvek, nije u potpunosti jasno funkcionisanje univerzuma i njegovo poreklo. Zato i ne mozemo imati adekvatne cinjenice ili solidnu osnovu za teoriju da zivot i inteligencija nije moguca u drugim galaksijama.

Na osnovu cega smo zakljucili da je nasa planeta izuzetak? Da ne postoji mogucnost da se u tako ogromnom broju galaksija nisu razvila bica koja imaju superiorniju inteligenciju od nase? Ako se izuzmu satelitski snimci Marsa, mi nismo posetili ni jednu planetu u suncevom sistemu a, kamoli van njega, da bi imali neposredne dokaze da je tako nesto nemoguce.

Pored toga, ono što je ocigledno, ili sto prevazilazi svaku sumnju je inteligentna superiornost samog univerzuma nad inteligencijom ljudi. Inteligencija ljudi je samo deo njegovog kompleksnosnog sistema. Time se ukazuje na njenu inferiornost ili ograničenost. Upravo je ta ograničenost razlog što univerzum i postojanje predstavlja misteriju za nas i sto ga cesto nismo ni svesni kao superiornijeg inteligentnog sitema jer, nas nizi intelektualni kapacitet nije u stanju da prepozna ili shvati visi.

Da bi uopste doslo do nastanka a, pogotovo do kontinuiteta jednog sistema, neophodna je svesna ili inteligentna organizacija. Odnosno, neophodne su tacno utvrdjenje zakonitosti ili red koji ce, ne samo, stvarati razlicite indivudualnosti vec, ce usmeravati njihov razvoj i medjusobnu interakciju i time postizati smisaoni razvoj samog sistema. Bez organizvanih ili inteligentih promana unutar jednog sistema dolazi do njegovog raspada. Prema tome, sama uredjenost i kontinuitet univerzuma svedoci o njegovoj svesnoj ili inteligentnoj sustini.

Individualni i različiti oblici u ovoj dimenziji imaju ogroman zanacaj za nas jer, nam omogucavaju spoznaju. Bez njih ne bi mogli imati culnu percepciju a, bez nje inteligenciju, posto culna percepcija inicira mišljenje. Čulna percepcija uočava različite oblike i pojave dok, inteligencija nastoji da prodre do same suštine oblika i pojava kroz sređivanje podataka ili informacija koje joj pristižu preko čulne percepcije. Sređivanje podataka se zasniva na logičnom rasuđivanju ili korelaciji svega uočenog.

Mada većina naučnika smatra da se dobijanje i sređivanje podataka zasniva samo na čulnoj percepciji i iskustvu postoje i naučnici kao na primer, J. B. Rhine, Russell Targ, Harold E. Puthoff, fizičari SRI International (iz 1970-tih godina) kao i mnogi drugi koji smatraju da ljudi podatke i informacije mogu dobijati i vančulnim putem i da njihovo rezonovanje ne mora uvek biti zasnovano na iskustvu i čulima.

Kovanicu vančulne percepcije (extrasensory perception ili ESP) je prvi upotrebio nemački očni specijalista Rudolf Tischner koji se bavio parapsihološkim istraživanjima. Vančulna percepcija („šesto čulo“) kao na primer, telepatija, predviđanje, predosećanje, intucija itd. se intenzivno proučava od strane mnogih naučnika kroz parapsihologiju.

To proučavanje se uglavnom zasniva na različitim eksperimentima. Početkom 20 veka vršeni su eksperimenti s Zener kartama koje su inovirane od strane psihologa Karla Zenera. Pored Zener karti poznat je i ganzfeld eksperiment. Medjutim, njihovi rezultati su dosta kontroverzni.

Meditacija, trans, joga itd. u mnogome imaju karakteristike vančulne percepcije pošto se njima nastoje blokirati čula ili vanjski nadražaji s ciljem da se pronikne u samu svest ili unutrašnja zbivanja koja su nezavisna od iskustava i čula. Pojedini jogini pod transom, pored astralne projekcije i vantelesnog iskustva takođe, imaju dozivljaj telepatije, predviđanja itd.

Određivanje postojanja u fizičkoj egzistenciji zasnovano je na obliku, pošto oblik omogućava uočavanje, samim tim i svesnost o postojanju nečeg. Sve što se uoči stvara svesnost o postojanju, dok neuocljivost ima karakteristike nesvesnosti koja se izjednacava s nepostojanjem. To znači da je postojanje, za nas, uvek determinisano nasom sposobnoscu uocavanja. Prema tome, ograničena sposobnost uočavanja uslovljava i ograničenu svesnost o postojanju.

Zato se mogu postaviti i sledeća pitanja: Kakvu sposobnost uočavanja imaju ljudi? Koliko se njihovo trenutno razumevanje postojanja može smatrati ispravnim? Da li je uopšte moguce da ljudi imaju potpuno ili apsolutno razumevanje postojanja? U svakom slucaju da je nas kapacitet inteligencije superiorniji u odnosu na zivotinje. Medjutim, to ne znaci da nasa inteligencija i nasa sposobnost uocavanja, kao i njihova, nema svojih ogranicenja.

Ljudi lakše uočavaju telesne, materijalne oblike od suptilnih netelesnih (energetskih) oblika. Tako na primer, telesne/materijalne oblike čoveka, biljke, životinje ili kamena je lakse uočiti/spoznati od suptilnih energetskih pojava, magnetizma, gravitacije itd.

Za svesnost o postojanju suptilnih pojava i oblika nije dovoljna samo čulna spoznaja već, je neophodno uključiti intelektualnu spoznaju. Ukoliko je oblik toliko suptilan da izmiče čulnoj spoznaji ali, ukoliko njegovo prisustvo afektira uočljive materijalne oblike, on se može spoznati misljenjem ili kroz logiku.

Zbog toga nauka u mnogome koristi takvu metodu spoznavanja. Time ona poprima karakteristike objektivnosti posto se orijentise samo na razmatranje i analizu vanjskih oblika i pojava. Medjutim, takva metoda ima svojih ogranicenja jer, ukoliko nešto nema ni telo, ni oblik, ili ukoliko ljudi nisu u stanju da uoce efekt na uočljive oblike, to ostaje nedostupno naucnom misljenju. U tom slucaju to za nauku ne postoji.

Na taj nacin njeno misljenje protivreci duhovnom shvatanju postojanja kao i subjektivnom, intimnom misljenju velikog broja ljudi. Ljudi od davnina veruju da postoji netelesno ili bezoblično inteligentno postojanje. Takva ideja je univerzalna, što je samo po sebi vredno pažnje i razmatranja. Ne postoji narod na svetu koji nije verovao ili koji ne veruje u vile, duhove, anđele, dušu, Boga itd.

Iako se ljudi različite verske, rasne i nacionalne pripadnosti razmimoilaze po različitm kulturnim i tradicionalnim vrednostima, po ovom pitanju nema razlike. Duboka ukorenjenost ove ideje nema uvek religiozni karakter. Ima dosta ljudi koji nisu religiozni ali, koji veruju  da svest egzistira nezavisno od tela kao bezoblicni entitet.

Kod nekih ljudi je to intuitivno osećanje, kod nekih se to osećanje javlja posle smrti bliskih rođaka ili prijatelja, dok je kod nekih ljudi to uverenje bazirano na iskustvu koje su doživeli za vreme kliničke smrti. Neki ljudi do tog zaključka dodju cak i kroz logično rezonovanje.

Od kuda ljudima takvo misljenje ili svesnost? Kao što je već istaknuto za svesnost o postojanju bilo čega je neophodno uočavanje. Ljudi nikada ne bi mogli imati ideju o postojanju suptilne, nefizicke ili bezoblicne egzistencije da ona nije, na neki nacin, uočena. Ali, kako se ona moze uociti kad nema oblik? Kako to objasniti?

Time što iza materije i energije (oblika) ili pojavnih, fizičkih ili mehaničkih zakonitosti postoje i suptilne ili suštinske zakonitosti svesti. Ljudi su spoj dve razlicite dimenzije ili fizickog  i nefizickog. Njihov telesni oblik omogućava njihovu čulnu percepciju koja se takođe bazira na obliku ili otkrivanju zakonitosti iz njihove okoline. Zbog toga takva percepcija ima karakter spoznaje, dok vančulna percepcija ima karakter samospoznaje.

Kroz samospoznaju ljudi uočavaju zakonitosti koje se nalaze unutar same njihove suštine ili svesti. Takvo uočavanje je kompleksnije pošto se bazira na unutrasnjim razlikama u vidu osećanja i razlicitih misli. Ono što je karakteristično za osećanja i misli ljudi je da one nisu uvek vezane samo uz fizičku dimenziju ili fizičke zakonitosti već, da je u potpunosti prevazilaze s intuicijom, vizijom, idejom Boga, sagledavanjem sustinskog jedinstva iza pojavnih razlika, itd.

Spoznaja i samospoznaja vrše međusobni uticaj i uslovljavanje. Njihova balansirana zastupljenost je uslov funkcionalnog razvoja. I jedna i druga mora biti zastupljena ukoliko se nastoji izbeci subjektivizam i jednostranost. Ljudi koji u dovoljnoj meri ne vrse spoljasnju interakciju obicno ignorisu cinjenice i imaju arogantan stav prema misljenjima drugih, tako da nemaju adekvatan uvid. Zbog toga njihovo rezonovanje ima karakteristike fantaziranja ili nelogicnosti.

Ali, isto tako, ljudi koji zapostavljaju unutrašnju interakciju ili intuitivni duhovni razvoj ostaju ograničeni fizičkim zakonitostima te formiraju shvatanje o prolaznosti i konačnosti postojanja. Njima ostaje nedostupna duhovna dimenzija. U toj dimenziji je skriven večno živi izvor najvišeg sklada, mudrosti ili suštinskog razumevanja.

Bez razvoja takvog svesnog potencijala nije moguće osmišljavati vlastitu egzistenciju ili pronalaziti konstruktivan način za prevazilaženje pojavnih teskoca, nesklada, besmisla, bola i patnje. Zato ima mnogo slucajeva da veoma inteligentni ljudi s visokim obrazovanjem postignu znacajne uspehe u profesionalnom zivotu ali, da se privatno osecaju veoma nesretnim.

Citanje


Julian Branes: “Kad citate dobru knjigu, vi ne bezite od zivota, vi u njega dublje uranjate.”

– Lepo receno. Dok ljudi imaju povrsno shvatanje zivota ili dok se zadovoljavaju trivijalnim stvarima, oni i nemaju potrebu za citanjem. Zato nije cudno sto citanje takvim ljudima izgleda kao bezanje od zivota ili gubljenje vremena. Potreba za citanjem se javlja tek onda kada razbudjeni duh prevazilazi trivijalnost. Kada neko pocne da traga za dubljim smislom zivota.

———————–

– Covek ne treba da ocajava kad shvati da je na pogresnom putu. Da tuguje za izgubljenim vremenom. Naprotiv, treba da se raduje sto je postigao potrebnu snagu duha da se suoci sa zabludom o ispravnosti vlastitog puta. Time je dobio sansu da pronadje pravi. Ima dosta onih koji nikada ne dobiju takvu sansu jer, nemaju dovoljno smelosti da se odreknu vlastite iluzije.

————————————————–

Maksim Gorki: „Laž je religija robova i gospodara. Istina je bog slobodnog čovjeka.“

——————

– Nemaju svi ljudi isti odnos prema spoznaji. Dok mudri ljudi imaju iskrenu zelju ka dubljoj spoznaji ili istini, dotle ljudi s jakim egom imaju zelju za dokazivanjem. Zato imaju i razlicitu reakciju prema ljudima koji ih suocavaju s istinom.

Covek s jakim egom suocavanje s istinom dozivljava kao poraz koji ga je sprecio u sujetnom dokazivanju. Mudar covek, naprotiv, u tome sagledava uspeh, jer je stigao do cilja ili istine.

Zbog toga sujetan covek mrzi onog ko ga suocava s istinom. On ga dozivljava kao neprijatelja koji uzrokuje njegov poraz. Mudar covek ima drugaciju reakciju. On takvog coveka posmatra kao prijatelja koji mu pomaze da stigne do uspeha.

————————————————–

-Dobra osoba nije dobra samo prema drugima vec, i prema sebi. Ona postuje druge ali, i sebe. Zato i ima jasne granice tolerancije kojima zna sta nije dobro da cini drugima ali, ni drugi njoj.

Komentari:

http://forum.krstarica.com/entry.php/44885-Citanje

Konflikt


Unutrasnji nesklad i konflikt se moze javiti u vidu osecanja sete, nezadovoljstva, nemira kao i jasnog sukoba ili borbe misli koje nastaju kao rezultat protivrecnih zelja/potreba. Mada razlicite psihicke tegobe mogu biti uzrokovane nekim organskim poremecajem kao na primer, promenama na mozgu, hormonalnim imbalansom, radom stitne zlezde, itd., to je ipak, redje. Vecinom je unutrasnji konflikt posledica otezanih zivotnih okolnosti ili tacnije nepravilne reakcije na njih. Isto tako, produzeni stres takodje moze prouzrokovati organske promene i to, upravo one koje dovode do svesne disfunkcionalnosti.

Posto konflikt ne nastaje covekovom voljom, on se voljom ne moze ni otkloniti vec, samo razumevanjem. Spoljasnji konflikti s drugim ljudima i okolinom uvek aktiviraju razlicite unutrasnje nivoe svesti u vidu razlicitih osecanja i misli, cime dolazi do konflikta u umu.

Sve i jedan covek dozivljava te konflikte. Ali, svaki covek ima njihovo razlicito razumevanje ili tumacenje. Zbog toga postoje znacajne razlike u pristupu ili nacinu resavanja konflikta kod ljudi. Dok neki ljudi, nastoje da ga ignorisu, potisnu, drugi se nadju u vrtoglavom mucnom krugu nefunkcionalnih, upornih i jalovih misli a, neki neki opet, upuceno ili samosvesno resavaju nastalu unutrasnju neravnotezu ili svesnu razjedinjenost.

Sta je razlog takvih razlicitih reakcija kod ljudi? Odgovor je samospoznaja ili razlicit duhovni razvoj. Da bi covek bio u stanju da uspesno resava ili prevazilazi unutrasnje konflikte, osnovni uslov je da ima pravilan uvid u sebe ili da razume zakonitosti razvoja vlastite svesti. Da bude svestan razlicith svesnih nivoa. Da zna da ih pravilno identifikuje.

To mu omogucava da se izdigne iznad konflikta ili vlastitih nizih, impulsivnih reakcija. Time preuzima kontrolu ili zauzima neku vrstu neutralnog, nepristrasnog posmatraca, cime se osposobljava za konstruktivnu reakciju. Tako na primer, ukoliko se covek susretne sa zlonamernom provokacijom (koja uvek potice od ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem) prema njegovoj reakciji se uvek moze odrediti njegova samosvest ili postignuti stepen duhovnog razvoja.

U takvom slucaju covek sa zaostalim duhovnim razvojem ce odmah (bez razmisljanja) reagovati iz impulsivnog nagona Pulusvenog ega*, pa ce, poceti da besni, galami, psuje, vredja, itd. Kod coveka s pocetnim duhovnim razvojem, takodje ce se javiti takav impuls, medjutim posto on ipak ima odredjeni uvid u funkcionisanje vlastite svesti, on ce takav uvid prepoznati kao svoju nizu reakciju. Zato ce “zastati i razmisliti”, odnosno reci samom sebi: “Stop. Ovo je rakcija moga Polusvesnog ega. Ona stvara nerazumevanje u mom umu sto me navodi na destruktivnu aktivnost i ponasanje. Necu joj dozvoliti da ovlada sa mnom.”

Covek s visim stepenom duhovnog razvoja ce odmah prepoznati i razumeti provokatora ili njegov nacin rezonovanja. Zato ce se koncentrisati na to kako da izbegne konflikt. On u takvom coveku nece videti neprijatelja, niti ce imati bilo kakvo neprijateljsko raspolozenje prema njemu, posto ce razumeti da takav covek nema dovoljno razvijenu samosvest. Da njegovo ponasanje proizilazi iz nizih nagona. (Neprijateljstvo ili negativna osecanja nastaju iz nerazumevanja. Oprastanje ili oslobadjanje od negativnih osecanja prema nekom je uvek rezultat dubljeg razumevanja ali, to je vec tema za sebe.)

Takodje ce sagledati moguce neprijatne posledice takvog konflikta i za njega i samog provokatora, zato ce i preuzeti inicijativu ili potrebne mere da se takav konflikt na konstuktivan nacin izbegne ili okonca.

Kada sam navela Heraklitovu misao: “Rat je roditelj svemu.” – nisam mislila na rat izmedju ljudi vec sam, kao i Heraklit, ukazala na dublju zakonitost razvoja zivota, odnosno neophodnost postojanja suprotnosti kao i sukoba u tom procesu. Na zalost, pojedina savremena ucenja, koja su cak postala neka vrsta autoriteta, jos uvek nisu u dovoljoj meri svesna te zakonitosti. To je dovelo do jednostranog, samim tim i pogresnog tumacenja svrhe i znacaja razlicitih svesnih nivoa kod ljudi.

Narocito svesnog nivoa ili inteligencije/uma/misljenja. Ne samo sto je doslo do njegovog obezvredjivanja vec, se cesto navodi kao osnovni uzrok sukoba i disfunkcionalnog ponasanja ljudi. Pri tome se takodje u potpunosti ignorise i prenebregava cinjenica da je takav zakljucak takodje nastao iz tog istog nivoa ili kroz proces misljenja.

Da ljudi (u ovoj dimenziji) ne mogu imati bilo koji stav, percepciju ili spoznaju bez uma, odnosno procesa misljenja. Osecanja, misao i razumevanje su samo razlicite manifestacije jednog istog, tj. svesti. Kao sto se bez noci ne moze znati dan, i obrnuto; ili kao sto bez koke ne moze postojati jaje, tako se i misli, osecanja i razumevanje nalaze u stalnoj neprekidnoj interakciji i transformaciji sto stvara dozivljaj postojanja, promene i razvoja zivota.

U hriscanstvu osecanje, misao i razumevanje je predstavljeno kao Otac, Sin i Sveti Duh. U toj relaciji Sin je Sveta misao na koju se odnosi sledeci citat iz Biblije: „Ja stvaram svetlost i tamu. Ja pravim blagostanje i jad. Ja sam gospod koji radi sve te stvari.“ (Isaija 45:7).

Hegel takodje govori o tezi-antitezi-sintezi kao fazama u ciklusu razvoja. Kao sto sam vec napomenula, um, inteligencija ili svesni nivo ljudi je od neprocenjihovog znacaja. On nije samo posrednik izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg vec, je i pokreatac samog razvoja. Misljenjem nastaje konflikt, nesklad ili unutrasnja razjedinjenost svesti ali, isto tako preko njega takodje dolazi do resenja konflikta, odnosno sklada ili ponovnog jedinstva svesti.

Zato se u Bibliji i navodi da gospod (misao) stvara svetlost (jasnocu, znanje) i tamu (nerazumevanje) i time pravi blagostanje (dobro i sklad) kao i jad (zlo). Ajnstajn je takodje uocio: „Problem ne moze da resi ista svest koja ga je stvorila“.  Da bi se problem/konflikt/ nesklad uspesno resio neophodno je ostvariti visi stepen samosvesti. To se obicno postize tako sto (na)ucimo nesto novo i time dobijemo jasniji uvid u trenutno, ograniceno razumevanje. To nam, isto tako, pomaze da se oslobodimo neke zablude i predrasude. Takav proces traje svo vreme dok smo u ovoj dimenziji.

Um ili misljenje je dragoceno jer, nam omogucava razvoj. U slucajevima kada dodje do svesne disfunkcionalnosti kao npr., ludila, dimencije, itd. prestaje i smisaoni razvoj ljudi. Mada je meditacija korisna jer, se njome uspostavlja odredjena duhovna ravnoteza, ni u tome ne treba preterati. Aktivna stimulacija uma je takodje potrebna, narocito kod starijih ljudi. Ljude ne treba uciti tome da ne misle kao bi izbegli nesklad ili konflikt vec, ih treba uciti kako da funkcionalno misli ili svesno i upuceno prevazilaze konflikte i time ostvaruju progresivan razvoj.

_______________________________

*Pored urodjenog konstruktivnog i destruktivnog nagona (Duhovne i Telesne svesti) ljudi takodje imaju i Polusvesni ego. Polusvesni ego je neka vrsta polusvesnog nagona koji nastaje, upravo, kao rezultat potisnutih konflikata i trauma, sto dovodi do formiranja predrasuda i zabluda. On je najblizi egu ili ostvarenom stepenu samosvesti, tako da je najjaci i prvi impuls kojim se reaguje u interakciji s okolinom. Zbog toga on, takodje i sprecava neposredan kontakt s pravom sustinom coveka ili konstruktivnim nagonom Duhovne svesti.


Jedne od najpoznatijih i najvise navodjenih maksima, koje se javljaju u mnogobrojnim razlicitim varijantama, su: “Spoznaj samog sebe” i “Pobedi sebe samog.”

Koji je njihov znacaj i sta se njima porucuje?

One su znacajne zbog toga sto otkrivaju sustinsku zakonitost nase svesti kojom vrsimo proces spoznavanja. Iz te zakonitosti proisticu sve ostale. Shodno tome, ukoliko covek nema jasan uvid u tu zakonitost, on ne moze imati ni pravilno razumevanje ostalih.

Koja je to zakonitost?

 

Zakonitost podele, razlika ili suprotnosti unutar nase svesti. Ta zakonitost nije prisutna samo u nama vec, i u svemu oko nas. Ona je sama sustina kretanja, promene ili razvoja zivota. U apsolutno istom ili nepodeljenom nije moguce bilo koje kretanje, aktivnost, samim tim ni razvoj koji se manifestuje kao proces spoznavanja.

 

Dok covek nije svestan sebe, on ne moze biti svestan ni svega izvan sebe jer, on samo kroz sebe spoznaje i sve izvan sebe. Dakle, uslov da covek postane svestan sebe je da postoji nesto drugacije (razlicito, suprotno), ne samo izvan njega vec, i unutar njega. Da nema takve podele ne bi moglo biti ni spoznavanja a, jos manje pobedjivanja samog sebe. Ko bi koga spoznavao ili koga bi pobedjivao?

 

Znaci, osnovni pocetni odnos u procesu spoznaje je subjekt-objekt. Ali, subjekt unutar sebe takodje sadrzi vlastitu razliku ili suprotnost i to u vidu misli i osecanja. Misli su svesni nivo ili inteligencija dok, osecanja spadaju u domen nesvesnog. U okviru nesvesnog takodje postoji suprotnost osecanja koja prizilazi iz suprotnih nagona. Mi svi u sebi imamo nizi destruktivni nagon (potencijal zla) i visi, sustinski nagon konstruktivnosti (potencijal dobra).

 

Svesni nivo ili inteligencija je od izuzetnog znacaja jer, je neophodna za formiranje percepcije ili spoznaje. Ona je neka vrsta posrednika izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Objekt (ili sve izvan coveka) predstavlja neposrednu spoljasnju suprotnost njegovoj inteligenciji dok, su osecanja unutrasnja suprotnost.            Postojanje takvih suprotnosti omogucava inteligenciji interakciju s njima iz cega nastaje aktivnost misljenja. Njime ljudi stvaraju ili dobijaju percepciju i, o sebi i, o svemu izvan sebe.

 

Kakva ce ta percepcija biti, ili kakav ce odnos subjekt imati prema objektu, zavisi od njegove unutrasnje interakcije s nesvesnim ili osecanjima. U zavisnosti koji nagon covek bira, ili kojim nagonom se identifikuje, zavisi i njegova samosvest kojom procenjuje objekt ili svoj odnos prema njemu. (Samosvest je dozivljavaj vlastite individualnosti ili identiteta.)

 

U visem, konstruktivnom potencijalu nase svesti nalazi se nase istinsko, sustinsko sopstvo koje potice od zivog, aktivnog smisla celokupnog univerzuma. Taj smisao se nalazi u svemu sto postoji. Onog momenta kada nasa inteligencija stupi u kontakt s nasim istinskim sopstvom, ona preko njega stupa u kontakt sa samim smislom univerzuma i time otkriva sustinske zakonitosti i, u sebi i, svemu oko sebe. Odnosno, spoznaje istinsku vezu i povezanost ili jedinstvo svega sto postoji. Time prevazilazi nize, ogranicene, nagone svoje individualnosti i ostvaruje sustinsku spoznaju koja u inteligenciji dobija karakteristike mudrosti i dobra.

 

Kada covek zapostavlja svoj duhovni razvoj, on prestaje koristiti svoj puni potencijal. Na taj nacin ostaje samo u domenu nizih nagona i strasti ili svom otudjenom, sebicnom egu kojim stvara percepciju o sebi i svemu izvan sebe. Takva percepcija se ogranici samo fizickim zakonitostima posto joj nedostaje dublji, duhovni ili sustinski uvid, tj. mudrost. Zato dolazi do nizeg stepena razumevanja ili lukavstva koje se manifestuje kao rivalstvo, zluradost, neiskrenost, manipulativnost, koristoljublje, zavist, ljubomora, ili jednom recju sve one osobine koje imenujemo kao los karakter, tj. zlo u necijoj inteligenciji.

 

Dakle, mudrost i dobro nam omogucava da spoznajemo sustinske zakonitosti i u sebi, i izvan sebe dok, nas zlo i lukavstvo zadrzava u ogranicenom, iluzornom razumevanju zivota i postojanja. Drugim recima, samo kroz vise u sebi u mogucnosti smo da spoznajemo ono nize, cime nam se i pruza mogucnost da to prevazidjemo ili ostvarimo svesnu celovitost koja rezultira unutrasnjim smislom, mirom, srecom i zadovoljstvom.

 

Razvoj dobra i mudrosti, odnosno zla i lukavstva u inteligenciji ljudi je znacajan pokazetlj njihovog duhovnog razvoja. Dobri ili mudru ljudi imaju unutrasnju duhovnu snagu koja nedostaje ljudima sa zaostalim duhovnim razvojem, tako da ih to iritira i navodi na slepu, bezrazloznu mrznju i niske, podmukle podvale i pakosti, sto se cesto naziva kukaviclukom.

 

Prema tome, kukavicluk nema nista zajednicko s dobrotom, niti se na bilo koji nacin moze dovesti u vezu s njom vec, samo sa zaostalim, kao i sprecenim duhovnim razvojem. Ko god smatra da je moguce glumiti dobrotu ili uzeti ulogu dobrog coveka na duzi vremenski period, samo pokazuje da ne razume sustinske zakonitosti duhovnog razvoja ljudi.

 

Dobro je koncentarcija unutrasnje duhovne snage u inteligenciji. Nju ili, imas ili, nemas.Niko ne moze glumiti tu snagu, ako je nema. Ko god to pokusa, veoma brzo se razotkrije, bilo kroz reci ili dela. Iz takve snage proizilazi mudrost koja osposobljava ljude da svoju vlastitu individualnost stavljaju u proporcionalan odnos s drugima i okolinom. Sto znaci, da se ne precenjuju (nisu arogantni, narcisioidni, sebicni) ali, isto tako se i ne podcenjuju (nisu “otiraci” ili “beskicmenjaci”). Oni zastupaju svoje pravo tamo gde ga imaju ali, ga se isto tako i odricu tamo gde ga nemaju ili tamo gde ono pripada nekom drugom.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 194 drugih pratioca

%d bloggers like this: