Samodoslednost

– Svaki covek sve izvan sebe dozivljava i procenjuje kroz sebe. Zato je odnos koji imamo sa sobom osnova svih odnosa. Sto bolje ili jasnije sagledavamo sebe, bicemo u stanju da jasnije sagledavamo i sve izvan nas. Medjutim, proces samospoznaje nikada nije potpun, konacan ili zavrsen. On traje citav zivot posto se ostvaruje razvojem unutrasnjeg, bezgranicenog potencijala. Iz tog razloga je veoma vazno uocavati promene u vlastitoj svesti kroz razlicita osecanja i misli.

Sustinski duhovni potencijal je uvek konstruktivan. Javlja se ili, kao ljubav, tj. plemenita, velikodusna osecanja koja nadrastaju egoizam. Ili, kao savest u vidu najvisih, moralnih principa koji osposobljavaju coveka da svesno prevazilazi niske, egoisticne nagone i interese radi opstih, i time deluje pravedno i posteno. Takav proces primorava ljude na apsolutnu iskrenost. To im pomaze da stave sebe u proporcionalan odnos s okolinom, cime dobiju realniju predstavu i o sebi i o drugima. Na taj nacin dobijaju jasan uvid u progresivne promene koje moraju ciniti da bi ostvarili sklad i funkcionalnost u vlastitom zivotu.

Misljenje koje imamo o sebi je od izuzetnog znacaja, jer uslovljava nase ponasanje i aktivnosti. Zbog toga ga je neophodno stalno preispitivati. Koliko je zasnovano na vanjskom uticaju, a koliko na autenticnom, unutrasnjem uvidu i vrednostima? Naravno, da vanjski uticaj i misljenje drugih nije uvek stetno. Ono takodje moze biti pozitivan element procesa rasta i razvoja. Pogotovo u slucaju kada se izgubi unutrasnji moralni kompas i zapadne u krizu.

Tada nam misljenje drugih moze pomoci da dobijemo realniju predstavu o sebi i svom stanju. Da nas primora da preispitamo svoje stavove, uvidimo zablude i time opet uspostavimo kontakt s unutrasnjim duhovnim potencijalom. Medjutim, ukoliko se pridaje preteran znacaj vanskom uticaju i vrednostima, odnosno ukoliko se nekriticki prihvata misljenje drugih, tako da na osnovu njega formiramo misljenje o sebi, onda je vanjski uticaj stetan. On nas sprecava da razvijamo vlastitu autenticnost ili da koristimo vlastiti duhovni potencijal koji je neophodan da bi se ostvarila smisaona egzistencija. Znacaj auteniticnog razvoja i samodoslednosti istice se i u sledecim citatima:

A. Whitney Griswold: „Samopostovanje se ne moze uloviti. Ne moze se kupiti. Ono nije nikada za prodaju. Ne moze se proizvesti iz javnih odnosa. Ono nam dodje kad smo sami, u tihim momentima, na tihim mestima, kad iznenadno shvatimo da smo, znajuci dobro, radili dobro; znajuci lepo, sluzili tome; znajuci istinu, govorili je.“

A. Lincoln: „Karakter je kao drvo, a reputacija kao senka. Senka je ono sto mislimo o njemu; drvo je prava stvar.“

A. Lincoln: „Zelim da upravljam poslove ove administracije tako da na kraju, kad odlozim dizgine vlasti, ukoliko izgubim svakog prijatelja na zemlji, da mi ostane samo jedan koji se nalazi u meni.“

Balzac: „Nema vece prepreke ka dobrom odnosu s drugima od rdjavog odnosa sa samim sobom.“

Marion L. Jacobsen: „Stetis sebi i svom odnosu s drugima ukoliko imas suvise visoko ili suvise nisko misljenje o samom sebi. Posmatraj sebe skromno i realno. I nemoj se lazno predstavljati zato sto hoces da izgledas to sto nisi.“

Merilo

Danica Miletic: „Meri coveka kako se raduje za tebe ne kako tuguje sa tobom.“

– Da li je bas tako? Teska vremena su oduvek bila najbolji test prijateljstva. Nepouzdan prijatelj deli s tobom samo radost. Veran deli i radost i tugu. Ako hoces upoznati coveka, tad ga meri i kroz radost i kroz tugu.

„Radovati se tudjoj sreci je vrhunac plemenitosti ljudskog bica.“

-Vrhunac postoji samo u ogranicenosti kao poslednja faza. Plemenitost nije ogranicena. Zato i nema vrhunac, vec se razvija zajedno s covekom. Kada volimo tada se radujemo sreci drugog, ali isto tako osecamo njegovu bol u patnji. Uz njega smo i u dobru i u zlu. Ako neko nije sposoban da oseti neciju tugu, nece biti sposoban ni da oseti neciju radost. Samo onaj ko iskreno tuguje s nekim, iskreno se i raduje njegovoj sreci.

—————————-

Dusko Radovic: „Dobra je svaka muka koja nas povezuje i lose je svako dobro koje nas razdvaja.“

-U svakom slucaju da vanjska muka i dobro predstavljaju velika iskusenja za ljude. Ipak, njihova reakcija na takva iskusenja se razlikuje. Sve zavisi od toga sta je u njima? Ako u njima prevladava zlo, nema te muke koja ce ih istinski zbliziti i povezati. Ako je u njima istinsko dobro i ljubav tad nema vanjskog iskusenja koje ih moze razdvojiti.

—————

Dostojevski?: „Biram biti čovjek. Oprostiti, zaboraviti loše, a zapamtiti lijepu gestu. Priznati kad pogriješim i kažem onu najtežu riječ: OPROSTI. Osjećam se bolje kao čovjek. Zbog ponekog dobrog djela i lijepe riječi, čak i ako mi suprotna strana ne uzvrati. Nema veze, ljepše je ovako. Divan je osjećaj kada legneš noću u krevet i lako zaspiš, jer nema tamnih utvara da te progone zbog zlih djela. Čista savjest je od neprocjenjive vrijednosti.“

-Zaista. Cista savest je oaza duhovnog mira u stalnim nemirima zivota.

——————-

-Sve ima svoje pravo vreme primene, pa i odricanje i zadrzavanje. Ne dobija se uvek zadrzavanjem, niti se gubi odricanjem. Ponekad gubimo mnogo vise zadrzavanjem nego odricanjem.

—————-

„Ne hodaj na prstima kroz zivot se gazi.“

-Ne hodaj na prstima, ali i ne gazi. Kroz zivot se koraca. Nisi balerina da ides na prstima. Nisi ni govedo u krdu da gazis sve pred sobom. Covek si. On ide smelim, ali i odmerenim koracima, jer postuje i svoj i tudji zivot.

——————

Mesa Selimovic?: „Brini se vise za svoju savjest, nego za svoj ugled. Jer, savjest je ono sto ti zaista jesi, a ugled je ono sto drugi misle o tebi. A ono sto drugi misle o tebi…to je njihov problem.“

Sadasnjost

 

Verujem da vise ljudi moze imati slicno pitanje, pa izdvajam ovaj komentar:

 

Atlas: „Zar ti se ne čini Sofija da stalne promene i zbrzani život ne dozvoljavaju da sadašnjost uopšte postoji 😦 „

 

–Eckhart Tolle nije, ni prvi ni, jedini autor koji skrece paznju na cinjenicu da je Sadasnji moment sve sto uvek imamo. Mi sve dozivljavamo u Sadasnjem momentu. Ako mislimo o proslosti prozivljavamo je u Sadasnjem momentu. Ako mislimo o buducnosti, takodje i to dozivljavamo u Sadasnjem momentu. Mi nikada nista nismo doziveli, niti mozemo doziveti, izvan tog momenta. Iako sadasnji momenti postaju prosli, njih uvek zameni novi Sadasnji moment. Zato on uvek opstaje ili postoji kao aktivan, aktuelan moment zivota koji se neprestano obnavlja samom promenom.

Medjutim, Sadasnji moment je samo manifestacija dublje misterije. Zato se ne treba zadrzati samo na njemu, vec on treba posluziti kao polazna osnova koja vodi ka skrivenoj sustini koja ga stvara. Sta je to sto stvara Sadasnji moment? To je zivot. Osnovna karakteristika zivota je aktivnost u vidu stalne promene ili smisaonog razvoja. Sve sto je zivo u ovoj dimenziji se neprestano menja ili razvija. Ukoliko to ne cini tada umire ili nestaje iz ove dimenzije.

Prema tome, sva ziva bica imaju Sadasnji moment ili aktivni moment promene/razvoja. Medjutim, taj moment je razlicit za razlicte vrste zivih bica. Biljke nemaju isti Sadasnji moment kao ljudi. One ga ne dozivljavaju na isti nacin, jer se njihova svest razlikuje od nase. One nemaju intelekt, samosvest ili JA kao mi. Ali, isto tako, JA svakog coveka je individualno i razlicito, sto uslovljava da svaki covek na svoj jedinstven nacin dozivljava Sadasnji moment. I ne samo to. JA svakog coveka se neprestano razvija kroz razlicite zivotne okolnosti i spoznaju cime je i njegov Sadasnji moment uvek drugaciji tokom celog njegovog zivota.

Sta se iz toga moze zakljuciti? Da je svest sustina aktivnosti, promena ili smisaonog razvoja, samim tim i zivota. Ziva bica cija svest ima intelekt ili koja misle, drugacije dozivljavaju vreme od zivih bica koja nemaju tu sposobnost. Na ovoj planeti jedino ljudi imaju dozivljaj vremena kroz proslost, sadasnjost i buducnost, sto im sluzi kao osnova spoznavanja, pamcenja ili smisaonog kontinuiteta. Ocigledan dokaz toga su ljudi s dimencijom. Oni gube pamcenje tako sto prestaju biti svesni proslih dogadjaja. Time dolazi do pogorsanja intelektualnih sposobnosti sve do potpunog gubitka identiteta i svesne funkcionalnosti.

Tvrdjenje da je intelekt, odnosno misljenje, individualnost i ego stetno za duhovni razvoj ljudi samo ukazuje na nedovoljno poznavanje zakonitosti razvoja svesti. Bez takvih karakteristika nasa svest jednostavno ne bi bila funkcionalna. Mi s razlogom imamo te karakteristike. Nas evolucinarni zadatak se i sastoji u tome da ih shvatimo da bi bili u stanju da ih koristimo u konstruktivne svrhe i time unapredimo i sebe i vlastitu okolinu. Naravno, da misljenje moze biti nefunkcionalno i time stvoriti destrukciju. Naravno, da individualna egzistencija moze biti otudjena kroz arogantan, okrutan i bezosecajan ego i time prouzrokovati mizeriju.

Ali, isto tako intelekt i misljenje vodi ka napretku i visem stepenu funkcionalnosti. Individualnosti i razlike su osnova zivota koja nam omogucava da se razvijamo, spoznajemo i ucimo. Zato nema niceg loseg u individualnoj autenticnosti. Nije svaki ego otudjen i sebican. Ima toliko ljudi koji svoj ego i individualnost dozivljavaju u stalnoj konekciji i jedinstvu s univerzumom kojem pripadaju. Koji su vlastiti ego i sposobnost misljenja prihvatili i spoznali kao privilegiju koja im je data da bi razotkrivali sebe i misteriju zivota. Ni jedan covek ne moze u potpunosti eliminisati identitet i ego, a da time ne izgubi svesnu funkcionalnost. Ego se samo moze osvescivati kroz visu duhovnu dimenziju sto rezultira njegovim kultivisanjem, usavrsavanjem ili opelemenjivanjem posto time prevazilazi nize, sebicne nagone.

 

„Here and now“

 

Mada je znacaj sadasnjosti ili sadasnjeg trenutka razmatran od strane mnogih mislilaca, pre Eckhart-a Tolle-a, on je dugo bio zapostavljen. Eckhartova knjiga „Moc sadasnjeg trenutka“ je uspela da ga reprezentuje na takav nacin da je postao, gotovo, globalna senzacija. Zato njegova knjiga s pravom zasluzuje paznju i priznanje. Ipak, ni jedno misljenje se ne treba brzopleto, bezuslovno i nekriticki prihvatiti. Pogotovo, ukoliko se namece kao ekskluzivno. Ekskluzivost misljenja je uvek bila odlika jednostranosti i ogranicenosti. Njime nastaje iluzija da se stiglo do konacne istine, cime prestaje daljnje traganje, a time i razvoj. Posledica toga je pristrastan i arogantan stav prema drugacijim misljenjima. O njima se stvaraju predrasude. Zato se cesto ignorisu, omalovazavaju i podcenjuju iako se ne razmatraju i ne razumeju.

 

Istina nema konacnost. Ona je utkana u sam zivot. U njegove promene. Da bi bili u stanju da je sagledavamo u tim promenama, moramo se i sami menjati uporedo s njima. Moramo zadrzavati otvoren um. Isti onaj um koji Eckhart proglasava beskorisnim i pored toga sto predstavlja vrhunac evolucionarnog razvoja na ovoj planeti; sto bez njega egzistencija ljudi gubi osnovnu dimenziju covecnosti. Tako na primer, kod ljudi koji izgube um dolazi do potpuno drugacijeg kvaliteta zivota. Za ljude koji zapadnu u komu se obicno kaze da zive kao biljke. Oni vise nemaju istu sposobnost razumevanja i razvoja. Isto tako, kod ljudi koji polude ne dodje do prosvetljenja. Naprotiv, kod njih nastupi besmisleno, kosmarno i mucno stanje. Sve to ukazuje na cinjenicu da s razlogom imamo um. Da je on znacajan element misterije zivota koju treba otkrivati, a ne obezvredjivati.

 

Ono sto je Eckhart uocio i sto s entuzijazmom opisuje je nadsvesni nivo koji predstavlja samu sustinu svesti. Shodno tome i uma ili svesnog nivoa. Medjutim, ono sto on ne shvata to je uzajamna veza izmedju uma i nadsvesnog nivoa. Um nije nista drugo nego aktivna manifestacija pasivnog potencijala, koji se realizuje tek u kontaktu s umom. Zato um, ego, misli i reci imaju svoj znacaj i svrhu, koju on nije u potpunosti shvatio.

 

Iz tog razloga i donosi brzoplet zakljucak da je um stetan, jer proizvodi misli koje odrzavaju ego i time stvaraju nemir i disfunkcionalnost. Zato predlaze da se upusta u sadasnji trenutak bez misli. U svakom slucaju da je i to potrebno, jer time um dolazi u kontakt sa svojom sustinom ili visom nadsvesnom dimenzijom. Medjutim, to nije dovoljno. Neophodno je da posle takvog kontakta um postaje aktivan, refleksivan; da formira misli koje osvescuju ego. Takvim konataktom misli postaju produktivne jer se u njima realizuje sustinski svesni potencijal. Time se sve sjedinjuje u umu kao jedinstvena kreativna snaga. Um postaje srediste aktivnosti ili konstruktivne promene. Takav moment se oseca kao izuzetno psihicko i fizicko okrepljenje ili revitalizacija. U takvom momentu covek koristi svoj puni svesni kapacitet cime ego ostvaruje sustinski uvid ili razumevanje.

 

Dakle, da bi covek bio u stanju da bude prisutan ili da ostvari apsolutnu sabranost i svesnot u svakom sadasnjem trenutku, on mora spojiti um s visim nadsvesnim potencijalom. Sto znaci da mora biti i pasivan i aktivan u isto vreme. Aktivnost nastaje tek s mislima. One su neizbezne. Naravno, da misli mogu prouzrokovati nemir i disfunkcionalnost, ali isto tako, njima se ostvari i mir i funkcionalnost. Eckhart zanemaruje cinjenicu da misli ne stvaraju samo patnju, vec pruzaju i utehu i blagostanje. Da se preko njih pronalazi resenje i izlaz iz krize. Preko njih, se takodje prevazilazi i ogranicenost ega. On zapostavlja cinjenicu da je njegovo shvatanje, kao i shvatanje svakog coveka, rezultat misli koje proizilazi iz uma. Iako postoje intitivni dozivljaji u kojima se um spaja s visom nadsvesnom sferom, takvi dozivljaji se takodje moraju transformisati u misli da bi postali razumljivi.

Milsli su privilegija koja nam omogucava kompleksnije razumevanje. Medjutim, svaka privilegija u isto vreme sobom nosi i visu dozu odgovornosti i duznosti. Od nas se zahteva da upoznajemo zakonitosti formiranja misli da bi bili u stanju da ih kultivisemo ili pravilno upotrebljavamo. Ukoliko um, a time i ego, ne dolazi u kontakt s visim nadsvesnim potencijalom formiraju se disfunkcionalne misli. Takve misli iscrpljuju i telo i um, jer se ne mogu revitalizovati, vec ostaju zarobljenje u mracnom, kosmarnom krugu zabluda ili nizeg stepena razumevanja. Rollo May je 1953 godine u knjizi „Covekova potraga za sobom“ pisao o sadasnjem trenutku, kao „trudnom“ momentu promene u kome treba imati aktivan ili svestan, odgovoran stav da bi promena dobila smisao ili vodila coveka ka zeljenoj funkcionalnosti. Mislim da njegovi uvidi zaista zasluzuju paznju, pa cu ovde navesti nekoliko njegovih citata, s tom napomenom da je dr Otto Rank jos 1929 godine prvi uoptrebi izraz „ovde i sada“ u psihoterapijskoj literaturi nastojeci da istakne znacaj sadasnjeg momenta u psihickom razvoju ljudi.

 

“ Prva stvar neophodna za konstruktivnu upotrebu vremena je ucenje da se zivi u stvarnosti sadasnjeg trenutka. Psiholoski govoreci, ovaj sadasnji moment je sve sto imamo. Proslost i buducnost imaju znacenje zato sto su deo sadasnjosti; prosli dogadjaji postoje sada zato sto mislis o njima u sadasnjem momentu, ili sto uticu na tebe, tako da si kao zivo bice drugaciji u sadasnjosti. Buducnost ima stvarnost zato sto je mozes stvoriti u umu u sadasnjosti. Proslost je jednom bila sadasnjost, i buducnost ce biti sadasnjost u nadolazecim momentima.“

 

„Proslost ima smisao jer osvetljava sadasnjost, a buducnost zato sto cini sadasnjost bogatijom i dubljom.“

 

„Nije ni malo lako, iako tako moze izgledati, da se zivi u neposrednoj sadasnjosti. To iziskuje visok stepen svesti o sebi kroz dozvljavanje svoga „JA“. Sto god je neko manje svestan sebe kao onog sto deluje, on postaje neslobodan i automatizovan i time je manje svestan sadasnjosti.“ Napomena: Dr May tu navodi primer radnika koji radi rutinski posao i koji u nastojanju da izbegne dosadu obavlja posao polusvesno i automatski. U takvim momentima covek se oseca kao da je miljama udaljen od mesta u kojem se nalazi i posla koji radi. On oseca kao da izmedju njega i sadasnjosti postoji zid. Taj covek kaze: „Radim kao da sam neko drugi, a ne ja.“

 

„Ocigledan razlog zasto suocavanje sa sadasnjoscu stvara anksioznost je taj sto namece pitanje odluke i odgovornosti. Ne moze se uciniti mnogo u vezi proslosti, i veoma malo se moze uciniti u vezi daleke buducnosti – kako je prijatno onda sanjati o njima! Koje oslobodjenje od brige, koje olaksanje od mucnih misli sta se treba ciniti s vlastitim zivotom!“

 

„Najefikasniji nacin da se osigura vredna buducnost, kao sto smo pomenenuli, je da se suoci sa sadasnjoscu hrabro i konstruktivno. Jer, buducnost je rodjena i stvorena iz sadasnjosti.“

 

„Sadasnji moment nije ogranicen od tacke do tacke na satu. On je uvek „trudan“, uvek spreman da se otvori, da rodi.“

 

„Vreme za ljudsko bice nije hodnik, vec kontinualno otvaranje.“

 

Svest i svesnost

Na moj post o egu sam dobila komentar koji mi je ukazao na to da se termini svest i svesnost cesto poistovecuju. Mada su oni veoma bliski po obliku izmedju njih postoji znacajna razlika na koju se treba ukazati da bi se izbegli nesporazumi i da bi se sto bolje razumelo izlaganje iz ove oblasti.

Svest je u svemu. Ona nezivoj ili neorganskoj materiji daje oblik, dok zivim bicima, pored oblika, daje zivot koji se karakterise kao smisaona aktivnost i razvoj. Angelus Silesius kaze: „Bog spava u kamenu, diše u biljkama, sanja u životinjama, a budi se u čoveku.“

U toj izjavi bog je sinonim za svest ili sustinski smisao zivota koji prolazi kroz razlicite faze evolucionarnog razvoja. Kulminacija tog razvoja je oznacena kao budjenje koje nastaje tek s ljudima, tako da ljudi imaju najkompleksniju svest na ovoj planeti. U cemu se sastoji ta kompleksnost? Ili, kako dolazi do budjenje? Odgovor je u inteligenciji/umu/misljenju koje stvara svesnost ili razumevanje. U prvom redu samosvest, tj. svesnost sebe ili svoga ja koje nam omogucava da otkrivamo razlike izvan sebe i time dobijamo uvid u postojanje. To se obicno predstavlja kao subjektivno-objektivni odnos.

Dakle, svest imaju sva bica, pa je to opsti, sveobuhvatni pojam koji obuhvata sve vidove postojanja i zivota. Sto znaci, da se pod pojmom svesti podrazumeva i nesvesno i svesno. Svest su i primitivni nagoni i instinkti, osecaji, nadrazaji, opazanja, ali isto tako i osecanja, intuitivni uvidi, razumevanje, misljenje, itd. Svesnost ili svesni nivo imaju samo inteligentna ziva bica koja misle ili koja imaju um. Kamen i biljke nemaju tu sposobnost, dok je kod zivotinja ta sposobnost ogranicena. Um je rezultat evolucionarnog razvoja kojim nastaje narocita svesna kompleksnost. Zato predstavlja privilegiju, a ne hendikep. Shvatanje o njegovoj beskorisnosti i stetnosti pre ukazuje na arogantnost i nerazumevanje njegove funkcije i znacaja u procesu razvoja, a ne na dublji uvid.

Iako u ovoj dimenziji izgleda sve odvojeno i razlicito sve je povezano istom „zivom sliom“ svesti koja nas stvara i odrzava. Mi u nasem podsvesnom nosimo instiktivni nagon opstanka, isto kao i biljke i zivotinje, koji je bezuman, pa moze biti divlji i okrutan. Ali, isto tako, u nama postoji visa nadsvesna duhovna dimenzija kroz koju smo sposobni da spoznajemo sustinski sklad, red ili jedinstvo svega sto postoji. Mi tu dimenziju osecamo kao savest i ljubav. Podsvesni i nadsvesni nivo spadaju u domen nesvesnog koji se nalazi u stalnoj vezi i interakciji sa svesnim nivoom, tj. umom ili inteligencijom.

Svesni nivo je veoma znacajan, jer nam omogucava interakciju s okolinom preko identiteta ili ega. Takva interakcija aktivira unutrasnje nesvesne nivoe, a time i mogucnost da ih postajemo svesni preko razlicith misli, zelja, osecanja i nagona. Pema tome, ego je neophodan. Bez njega nas svesni nivo ne moze funkcionisati ili imati bilo koju spoznaju. Destruktivno ponasanje ljudi ne nastaje zbog toga sto imaju ego i um ili sto misle, vec sto nemaju kontrolu nad misljenjem. Sto ne poznaju zakonitosti unutar vlastite svesti koje dovode do formiranja razlicitih misli, a time i razlicite svesnosti ili razumevanja.

Tako na primer, ego koji vrsi preteranu interakciju s okolinom, zapostavlja unutrasnju interakciju sa svojom sustinskom duhovnom dimenzijom, sto moze rezultirati ili, preterano snaznim egom ili, preterano slabim egom. Takav ego ne spoznaje sebe ili nema uvid u svoju sustinsku vrednost, samim tim ni u vrednosti izvan sebe. Da bi ego bio u stanju da ostvaruje sustinsku spoznaju on mora imati interakciju s nadsvesnim duhovnim nivoom. Sto znaci, da mora slediti savest i opredeljivati se za najvisi nagon konstruktivnosti ili ljubavi umesto nizih, destruktivnih ili sebicnih nagona.

——————-

Pojedina duhovna ucenja nastoje da predstave um ( kojim nastaje svesna aktivnost ili misljenje) kao nesto sto stvara nemir, i time sprecava ljude da sagledavaju svoju istinsku „prirodu“. Neki idu cak toliko daleko da predlazu neku vrstu produzene meditacije kojom se nastoji zaustaviti ili spreciti proces misljenja. U svakom slucaju, da je ljudima neophodna relaksacija ili momenti smirivanja umne aktivnosti. Medjutim, s tim se takodje ne treba preterati. Njima je takodje potreban i intelektualni stimulans i momenti u kojima je um veoma aktivan. Sve je u balansu. Kao sto udisaj i izdisaj formiraju disanje i time imaju podjednak znacaj, isto se odnosi i na mentalno zdravlje ljudi. Mentalna aktivnost, kao i mentalno opustanje i relaksacija su podjednako vazni i znacajni.

Naravno da misljenje nije uvek prijatno, jer stvara nemir i konflikt koji se moze osetiti kao patnja i mucenje. Medjutim, to je ponekad neizbezna pojava koja prati proces razvoja i samoosvescivanja. Takav nesklad primorava da se prodre dublje u nesvesno ili neiskorisceni svesni potencijal sto rezultira drugacijim, progresivnijim razumevanjem. Time ucinimo svesni pomak ili ostvarimo progresivan razvoj, te na taj nacin prevazidjemo nesklad.

Nemir i patnja nisu uvek negativni. Zato se i kaze: „No pain, no gain.“ Ponekad je neophodno osetiti teskocu ili proci kroz odredjenu patnju i neprijatnost da bi se dostigao zeljeni cilj. Nesklad i patnja je cesto najefikasniji podstreh i podsticaj za promenu. Njima se moze signalizirati disfunkcionalnost unutrasnjeg dijaloga, odnosno prisutsvo razlicitih zabluda u procesu misljenja, pa je potrebno preispitati unutrasnje vrednosti ili uverenja. Da li su zaista osnovani ili realni?

Kompleksnost svesti ne nastaje kompleksnoscu materije, vec kompleksnost materije ili oblika nastaje kompleksnoscu svesti koja dominira u njoj. Tako na primer, biljke nemaju mozak, niti sposobnost misljenja usled toga sto imaju samo primitivan nagon samoodrzanja. Ljudi pored toga nagona imaju i nadsvesni duhovni potencijal. Takvom razlikom ili suprotnoscu dolazi do nastanka uma i misljenja. Njime ljudi dobijaju mogucnost da se izdizu ka konstruktivnosti i slobodi duhovnog, mada mogu da ostaju u ropstvu iluzorne otudjenosti kroz nize, sebicne nagone. Zato misljenje ima mracnu i svetlu stranu, jer moze voditi ka progresu, ali isto tako i regresu. Moze osloboditi, ali i zarobiti. Sve zavisi kako se upotrebljava ili zloupotrebljava.

Misljenje nastaje zbog dvojonog karaktera nase svesti. Bez takve karakteristike ne bi ga moglo ni biti, posto je suprotnost neophodan uslov aktivnosti. Bez suprotnosti i razlika aktivnost, samim tim i razvoj je nemoguc. Svaka vrsta zivih bica ima svoje razlicite, karakteristicne zakonitosti razvoja. Mi nismo biljke da se razvijamo ili dozivljamo zivot kao one. Nas misljenje neprestano prisiljava na izbore tako sto kreira dilemu ili dvoumljenje (dva uma) koji nam ukazuje na razlicite posledice nase aktivnosti. Mi neprestano moramo praviti izbor izmedju visih i nizih nagona. U zavisnosti koji nagon biramo zavisi i razvoj naseg ega ili samosvesti kojim kreiramo vlastiti karakter i odnos s okolinom.

Apsurdno je doci do zakljucka, kroz misli ili um, da su misli i um stetni i beskorisni, a potom koristiti taj isti um, odnosno misli i reci da bi objasnjavali takvo misljenje.

Hristos vaskrse!!!

 

Svima koji slave zelim veselo praznicno raspolozenje! Naravno, i lepo dekorisano, ali tvrdo uskrsnje jaje kojem nece biti premca. 😉 🙂

 

Ego u sadasnjem trenutku

 

Misli Eckhart-a Tolle-a:

„Duboko se upustite u sadasnji trenutak, jer je to jedino sto postoji.“

„Realize deeply that the present moment is all you ever have.“ („Shvati da je sadasnji moment  sve sto ces ikada imati.“)

“Time isn’t precious at all, because it is an illusion. What you perceive as precious is not time but the one point that is out of time: the Now. That is precious indeed. The more you are focused on time—past and future—the more you miss the Now, the most precious thing there is.”

 

(„Vreme uopste nije dragoceno jer je iluzija. Ono sto dozivljavate kao dragoceno nije vreme vec jedan momenat koji je van vremena: Sada. To je zaista dragoceno. Sto god se vise fokusirate na vreme- proslost i buducnost- vise gubite Sada, najdragoceniju stvar koja postoji.“)

 

– Iako su ove misli duboke, one ipak ne dopiru do sustine. Da bi se to razumelo neophodno je razmotriti nekoliko kljucnih pitanja. Sta je Sada? Da li je to stvarno jedino sto postoji? Zasto postoji iluzija vremena? Koja je svrha te iluzije ili proslosti i buducnosti? Nije li i sadasnji moment takodje deo te iluzije? On ce takodje proci, kao i prosli momenti ili kao i oni sto dolaze? Ako sve prolazi kako to da Sada ne prolazi?

 

Sada je moment promene. S obzirom da je ovo aktivna dimenzija razvoja, nema sumnje da je Sada, kao moment promene, sve sto uvek imamo dokle god smo ovde. U Sada se sve dozivljava. Ono spaja proslo s buducim. U njega ulazi ono sto je bilo da bi proizaslo ono sto ce biti. Zato je Sada uvek srediste zivota koje u sebi sadrzi sve sto jeste ili sto postoji. U njemu uvek pulsira zivot. Gde nema Sada, nema ni zivota u ovoj dimenziji.

 

Medjutim, puls zivota, nije isto sto i sam zivot. Sta je zivot? Zivot je smisao koji se neprestano menja ili razvija. Koji sam sebe stvara i odrzava stalnom aktivnoscu ili promenom. Sada nije zivot vec, nacin na koji ono sto je zivo postoji. Nacin, u kojem ono sto je zivo, dozivljava promenu ili razvija sebe kao smisao. Sta je to sto je zivo u Sada? Sto postoji u njemu kao smisao koji stvara i usmerava promenu? To je JA.

 

JA je sustina Sada, samim tim i vremena posto se Sada, kao svesni moment promene, ne moze odvojiti od onog sto je bilo, s onim sto jeste, ili onog sto ce biti. Vreme omogucava JA da postoji kao kontinuitet smisla. Ako JA nije svesno onog sto je bilo, njegovo Sada nece biti svesno onog sto jeste ili onog sto dolazi. Ono ne moze imati smisaonu promenu ili razvoj. Tako na primer, ljudi koji imaju demenciju ili koji gube pamcenje, nemaju efikasno Sada, odnosno njihov intelekt nije u stanju da koristi puni svesni kapacitet.

 

Duhovno ucenje koje obezvredjuje intelekt, a s njim i JA, ne shvata pravu sustinu svesti ili njen ciklus samoobnavljanja. Svest je mnogo kompleksnija nego sto to na prvi pogled izgleda. Intelekt je znacajan element svesti koji se javlja u vidu aktivnog, svesnog nivoa kroz JA. Medjutim, on se ne moze odvojiti od nesvesnog nivoa koji ga stvara, a koji egzistira u vidu osecanja i razuma ili duse i duha. Intelekt je veza izmedju onog sto je unutra i onog sto je spolja. To je svetlost koja se siri stalnom interakcijom unutrasnje dubine i vanjske visine, odnosno tamnog, nemanifestovanog jezgra osecanja (duse) i nevidljive, etericne sveobuhvatnosti duha ili razuma.

 

Sta znaci biti prisutan? Znaci biti sabran ili svestan sebe u svakom momentu promene. Kako se to postize? Sposobnoscu JA da ostvari unutrasnju integralnost. Da objedini sve svesne razlike, tako sto spoji dusu s duhom, i time postaje jedno u osecanju, misljenju i razumevanju. Takav moment se oseti kao snaga smisla i punoce zivota. Iz njega proizadju progresivne i inspirativne misli koje sagledaju sustinu. Koje osposobe coveka da preuzme odgovornost za sebe i svoje ponasanje. Da stvara konstruktivne promene koje rezultiraju opstom dobrobiti, mirom i skladom.

 

Ukoliko JA ne ostvari integralnost ili unutrasnju celovitost tada nije u stanju da ima sustinski uvid, ni u sebe, ni u sve izvan sebe. Misli postaju nesredjenje ili haoticne. Obiluju zabludama i iluzijama. U takvom stanju covek pravi pogresne izbore koji jos vise produbljuju njegov unutrasnji nesklad, a time i nesklad s okolinom.

 

——————————

 

Napominjem da mi je poznata „mracna strana“ ega ili sve negativnosti u ponasanju ljudi koje se s njim povezuju. Narocito shvatanje da predstavlja osnovnu prepreku duhovnom razvoju. Medjutim, koliko je takva koncentracija na negativnosti zapostavila njegovu „svetlu stranu“, i time odvela u jednostranost? Ego je osnovni element intelekta. Zbog toga ima svrhu kao i znacajnu funkciju u razvoju ljudi.

 

Da bi covek bio svestan bilo cega izvan sebe, on mora biti svestan sebe. Ego nije nista drugo nego svest o sebi i svom identitetu. Takva samosvest je neophodna da bi imali koherentan dozivljaj postojanja u ovoj dimenziji. Neposredan primer toga tvdjenja su odojcad, kao i ljudi koji gubitkom identiteta gube svesnu funkcionalnost. Kod njih nastupi ludilo i psihozne epizode.

 

Dakle, svaki svestan covek ima samosvest ili ego. Medjutim, svaki covek ima drugaciji ego. Neki ljudi imaju preterano snazan ego, pa su arogantni, oholi ili „puni sebe“. Neki opet, imaju izrazito slab ego, pa podcenjuju sebe i svoju vrednost. Smatraju se bezvrednim i glupim. Dopustaju ponizavajuci tretman. Ostaju u nasilnom odnosu, itd. Neki ljudi imaju fleksibilan ego koji je uvek spreman da uci i da se progresivno razvija. Koji podjednako ceni i sebe i druge, ili koji se trudi da deluje pravedno i posteno. Takav razlicit ego ljudi nije slucajan, vec je rezultat dubljih zakonitosti koje se mogu razumeti samo onda kada se shvati kompleksna struktura svesti i proces njenog razvoja.