Djurdjevak reče: decembar 22, 2010 u 9:53 am
„Pozdrav draga Sofija!
Vec sam Vam u prethodnom pisanju navela da imam neke nejasnoce u vezi sa „procesom reinkarnacije“. Ono sto zelim da Vas pitam moze da se odnosi i na poglavlje o mentalnim bolestima, ali buduci da je prvenstveno rec o dusi i onome sto „ide dalje“ nakon fizicke smrti, postavljam post ovde. Moje pitanje je: da li, po Vasem misljenju, osoba koja je u toku zivota dostigla odredjen nivo duhovnog zivota u vidu osvescivanja o svom postojanju, o svojoj intergralnosti, smislu i svrsi, kao i oplemenjenosti pozitivnim emocijama, sirenja vibracija pozitivne energije kroz misli, reci,dela ali dozivi na kraju svog fizickog zivota Alchajmerovu bolest u okviru koje se sve to ponisti i na neki nacin duboko unizi, na izuzetno niske nivoe svesti, emocija i cak samog postojanja – sta se desava sa dusom koja ide dalje? Ide kuda? Na visi stepenik, nizi ? Pitanje je, zapravo – sta nosimo sa sobom, koji nivo razvoja duse – onaj nivo koji imamo u samom momentu smrti,ili mozda onu „maksimalnu tacku“ koju smo za zivota dostigli ili mozda celokupnu sumu (napredak umanjen za nazadovanje)?
Sta je sa onima koji se izoblice u mentalnom , duhovnom , pa cak i fizickom obliku usled telesnih muka i fizicko – hemijskih procesa usled mozdanog udara ili carcinoma i deluje da je sav trud i rad na celozivotnom intelektualnom,emotivnom i duhovnom rastu i razvoju netragom nestao?
A sta je sa mentalno retardiranima kojima je nivo razvoja svesti ogranicen, kao i poimanje sopstvenog identiteta (Down, autizam, pa cak ni o sizofreniji niste rekli nista konkretno o daljem putu nakon smrti)?
Znam koliko ovo zvuci mozda smesno ili cak nerazumno pitati Vas jer normalno da ni Vi nemate sve odgovore skrivene u rukavu,ali ono sto sam procitala kod Vasih postova stvara kod mene predstavu da ipak imate dublji uvid u ovu tematiku od nas , ostalih… Malo mi je tesko da razumem i na neki nacin i prihvatim mogucnost „vecnog pakla bez MOGUCNOSTI izlaza“ za te osobe (konkretno i u mom zivotu i okruzenju), a tako mi deluje pogotovo uz citat „Završna sudbina ega, krajnji pakao je biti zarobljen u jednoj realnosti, u jednoj osuđenoj, zamrznutoj vasioni iz koje nema izlaza.“ Drugacije je kada neko pati a ima mogucnost da to okonca, preokrene i snagom svoje volje, intelekta ili duha se izbori, a sasvim druga prica kad izbor i mogucnost u ovom zivotu ne postoje.
Najlepse Vam hvala na strpljenju i razumevanju.
S postovanjem, Djurdjevak.“
sofija6 reče: decembar 23, 2010 u 9:59 pm
-Dragi Djurdjevak,
kao sto si i sama navela, ja nemam odgovor na sva pitanja, narocito ne na tako spekulativna. Mada je intuicija znacajan element svakog novog otkrica, ona se nikad ne treba u potpunosti odvojiti od iskustva, vec se treba njime povezati. Radikalan pomak nastane tek onda kada dodje do uspesnog povezivanja intuicije i iskustva ili kroz njihovo skladno jedinstvo.
Zato ja nastojim da u mom traganju uvek zadrzim solidnu, iskustvenu osnovu, uporedo s intuitivnim uvidima. U ovom slucaju ce biti veoma tesko izbeci spekulaciju zbog samog karaktera pitanja. Ipak, iznecu svoje misljenje oformljeno na dugogodisnjem, inenzivnom proucavanju ove tematike. S tom napomenom da pojedina tvrdjenja nece biti obrazlozena, jer je potrebno mnogo vise vremena i prostora da se to ucini.
Sustina postojanja je svest. Sve se desava transformacijom njena tri stanja ili kroz osecanje, misao i razum, sto bi odgovaralo hriscanskom Trojstvu (Otac, Sin i Sveti Duh). To trojstvo je nematerijalno ili bezoblicno te je izvan domena uocljivosti. Medjutim, transformacija trojstva proizvodi pojavu u kojoj se reflektuje. Ta pojava je tama, svetlost i etericnost cija interakcija stvara razlicite oblike ili tela.
Telo je kreacija ili „aparat“ preko kojeg trojstvo (nematerijalna sustina) deluje. Nematerijalna sustina ima drugacije zakonitosti interakcije i razvoja od pojavne, fizicke dimenzije. Sustinsko nematerijalno trojstvo je uvek savrseno za razliku od pojavne, fizicke dimenzije.
U fizickoj dimenziji moze da dodje do „kvara“. Svaki kvar na aparatu se odrazi i kao njegov nepravilan rad. Tako na primer, ako dodje do kvara radia, on nece biti u stanju da emituje muziku mada izvor muzike i dalje postoji i funkcionise.
Isto je i sa telima ljudi. Ako dodje do odredjenih organskih promena (Alchajmerova bolest) to se odrazi kao promenjena mentalna i emocionalna funkcionalnost. Medjutim, takva svesna degradacija obuhvata samo manifestovani deo svesti ili inteligenciju. Njen nemanifestovani ili sustinski nivo je i dalje savrsen. U njemu je koncentrisana smisaona celovitost koja ostaje izvan domena fizickih zakonitosti.
Ja verujem da nista nije slucajno. Da mi imamo uvek onakva iskustva (ukljucujuci i bolesti) koja omogucavaju daljni razvoj. Mada sa stanovista pojavne ili fizicke egzistencije takva iskustva izgledaju okrutna, neshvatljiva i besmislena ona imaju svoju svrhu.
Ovaj zivot se moze porediti s pozorisnom predstavom u kojoj svako ima svoju ulogu da bi se ostvario odredjeni umetnicki dozivljaj ili kreacija, tj. smisao. (Zato ono sto nam se desava ili uloge u zivotu ne treba shvatati fatalno, preozbiljno ili tragicno, vec kao prolazno.)
Mi cesto imamo slicno, neprijatno iskustvo sve dotle dok ne shvatimo sta radimo pogresno ili sta je to sto moramo promeniti u vlastitom nacinu ponasanja ili shvatanja. Dakle, takvo iskustvo nam omoguci progresivan razvoj ili spoznaju. Ono sto nam se desava u ovom zivotu moze biti posledica predjasnjih inkarnacija ili priprema za narednu.
Smisao je sustina. Besmisao je pojava. Telesna kreacija kao i pojavna svesna degradacija nestaju ili prolaze. Ono sto ostaje je kreirani smisao. Besmisao nema sposobnost kreacije. Samo je smisao u stanju da stvori jos visi smisao. Zato svest (postojanje) i ima sposobnost samoobnavljanja.
Mada je kod osobe sa sizofrenijom ili Alchajmerovom bolescu prisustna pojavna, intelektualna degradacija, u njenom sustinskom svesnom nivou nije. U njemu je koncentrisan sav smisao koji je ikada kreiran, tako da uvek iz njega nastaje samoobnova. Sustinski se uvek napreduje. Regres postoji u pojavi ili procesu ucenja i razvoja.
Svrha citata Derila Rinija je da docara stanje ludila. Medjutim, kao sto si primetila u njemu se daje fatalna prognoza. Ja se takodje ne bih s tim slozila posto je moguce uspesno prevazilazenje dusevne neravnoteze ili svesne disfunkcionalnosti. Zbog toga bi se drugi pasus citata trebao uzeti s rezervom.
Krajnja dezintegracija licnosti, samim tim i svesne disfunkcionalnosti moze nastati kao rezultat ekstremne nefleksibilnosti ili otpora prema promeni koja primorava na aktivnost, odgovornost ili suocavanje s vlastitim zabludama i nefunkcionalnoscu.
Zato on i govori o mumifikaciji ego-licnosti ili zavrsnom samoubistvu kojom ego licnost odbija daljni razvoj jer se njime cesto primorava na eliminisanje mnogih dobro cuvanih ili utvrdjenih zabluda ili vrednosti kojih ego licnost ne zeli da se odrekne.
Neuroticno povlacenje iz zivota ili odgovornosti i aktivnosti se manifestuje i kao gubitak sposobnosti izbora sto je i Rini zapazio: „Za duševni poremećaj je karakteristično da individua prestaje da pravi izbore (zato duševno poremećeni kriminalci ne mogu biti osuđeni za njihove akcije pošto pravno nisu odgovorni za njih).“
Ego-licnost je samo deo licnosti, ali ne i celovita licnost, tako da nada uvek postoji da taj deo licnosti uz adekvatan spoljasnji i unutrasnji podsticaj ponovo uspostavi potrebnu funkcionalnost.
Sve postoji ili nastaje s razlogom, pa i pitanja. Zato ni jedno pitanje nije smesno ili nerazumno ukoliko se nametne ili pojavi. Nemoj se ustrucavati da pitas. Uvek postoji mogucnost da tvoja pitanja kao i dublje zalazenje u tematiku bude jos nekom od koristi. Ja cu uvek rado pokusati da dam odgovor koliko to bude u mojoj moci ili sposobnosti.
Hvala za javljanje i mnogo pozdrava!
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
