Srecan Uskrs 2018


Hristos vaskrse!!!

Svima koji danas slave zelim srecan i veseo Uskrs!!! 🙂 ❤

0

Advertisements

Uskrs!


Svima koji danas slave zelim srecan i veseo Uskrs! 🙂 ❤

images

 

 

Orkestar


crnaperla reče: jun 6, 2010 u 9:17 pm

Sklad i harmonija se postiže tek onda kada svaki instrument ostvari svoj odredjeni potrebni potencijal“, napisala si. Potreban? Zaista si tako mislila? Potreban za ostvarenje? Ili, možda eventualni potencijal? Misliš li da je potrebna i odredjena doza ludosti ili hrabrosti za to ( da se pokaže potencijal )? I gde se graniče hrabrost i ludost?

Zajednica ljudi se može porediti s orkestrom. U jednom orkestru svaki instrument obavlja svoju specifičnu funkciju, tj. podjednako je važan i značajan za sklad i harmoniju“…kažeš. U orkestar se primaju samo ljudi koji znaju da sviraju… Šta je sa onima koji to ne znaju, a ipak su tu, koji jednostavno žele da“ trube“ bez pardona i bez griže savesti što narušavaju predivne zvuke?

crnaperla reče: jun 6, 2010 u 9:20 pm

Izvini, zaboravih da kažem da sam srećna što „naleteh “ na tvoj blog. Nadam se da će ovde biti više ljudi, jer on to zaslužuje po ozbiljnosti, interesantnosti, plemenitosti i zrelosti sa kojom autor obradjuje teme kojima se bavi. Veliki pozdrav

sofija6 reče: jun 7, 2010 u 11:13 am

-Da, mislila sam potreban. Potreban ili maksimalmo ostvarljiv. On se postigne samo onda kada nema unutrasnje podeljenosti, vec kada svi delovi jedne celine teze istom cilju. Izrazom da neko da sve od sebe nastoji se istaci unutrasnja celovitost koja omoguci koriscenje punog potencijala.

Orkestar je skup razlicitih instrumenata. Sve te razlike ili raznolikosti su upravo ono sto i omogucava izuzetnost i lepotu zvuka koju nije moguce postici samo jednim instrumentom.

U orkestru zivota svaki zvuk na svoj nacin slavi zivot ako potpomaze njegovom odrzavanju. Hrabrost i ludost je individualna. Svaki covek ima svoju jedinstvenu granicu izmedju hrabosti i ludosti. Zato je svaki covek sam za sebe najbolje moze i odrediti.

I truba ima svoje mesto u orkestru. Ona je takodje znacajan element harmonije sve dotle dok ne pokusava da zaglusi, nadvlada ili unisti druge zvukove. Mi smo svi razliciti ili individualni i u tome nema niceg loseg. Naprotiv, time slavimo zivot. Zato je neophodno da jedni druge prihvatamo sa svim individualnim razlikama sve dotle dok takve razlike ostaju u okviru medjusobnog postovanja i uvazavanja, odnosno dok se njima ne povredjuje ili ne nanosi zlo.

sofija6 reče: jun 7, 2010 u 11:14 am

-Ne vidim razlog da se za bilo sta izvinjavas. Mene zaista raduje kada ljudi iznose svoje misljenje. Time se postize sveobuhvatniji uvid posto se tema sagledava iz razlicitih perspektiva. Zaista ti hvala na tako lepim recima. Ti takodje imas veliki pozdrav.

crnaperla reče: jun 5, 2010 u 4:19 pm

Srećan je onaj zaista ko može da ispuni i ispolji vlastitu prirodu, ne vredjajući druge naravno…“Boze, daj mi snage da promenim sto se moze promeniti, hrabrosti da prihvatim sto se ne moze promeniti, i razuma da prepoznam jedno od drugog“

Divan tekst …

sofija6 reče: jun 6, 2010 u 3:41 am

-Hvala. Drago mi je da si pomenula „Molitvu Spokoja“ pošto ona ukazuje na mogućnost mirne plovidbe po uzburkanim talasima života. Kroz tu molitvu se dosegao suštinski uvid ili mudrost koja se nalazi u svima nama. To je verovatno jedan od razloga zbog čega je originalana verzija kao i autor molitve kontroverzan. Reinhold Niebuhr je zvanično objavio tu molitvu u sledećoj verziji:

God, give us grace to accept with serenity

the things that cannot be changed,

Courage to change the things

which should be changed,

and the Wisdom to distinguish

the one from the other.

Living one day at a time,

Enjoying one moment at a time,

Accepting hardship as a pathway to peace,

Taking, as Jesus did,

This sinful world as it is,

Not as I would have it,

Trusting that You will make all things right,

If I surrender to Your will,

So that I may be reasonably happy in this life,

And supremely happy with You forever in the next.

Amen.

Medjutim, ta molitva se često vezuje i za Francis of Assisi. Smatra se da je ona dugo vremena usmeno cirkulisala i da ju je Reinhold nesvesno transformisao u svoju verziju. W.W. Bartley izražava sličan stav kroz stihove:

For every ailment under the sun

There is a remedy, or there is none;

If there be one, try to find it;

If there be none, never mind it.

Spekulativno razmatranje


Djurdjevak reče: decembar 22, 2010 u 9:53 am

„Pozdrav draga Sofija!

Vec sam Vam u prethodnom pisanju navela da imam neke nejasnoce u vezi sa „procesom reinkarnacije“. Ono sto zelim da Vas pitam moze da se odnosi i na poglavlje o mentalnim bolestima, ali buduci da je prvenstveno rec o dusi i onome sto „ide dalje“ nakon fizicke smrti, postavljam post ovde. Moje pitanje je: da li, po Vasem misljenju, osoba koja je u toku zivota dostigla odredjen nivo duhovnog zivota u vidu osvescivanja o svom postojanju, o svojoj intergralnosti, smislu i svrsi, kao i oplemenjenosti pozitivnim emocijama, sirenja vibracija pozitivne energije kroz misli, reci,dela ali dozivi na kraju svog fizickog zivota Alchajmerovu bolest u okviru koje se sve to ponisti i na neki nacin duboko unizi, na izuzetno niske nivoe svesti, emocija i cak samog postojanja – sta se desava sa dusom koja ide dalje? Ide kuda? Na visi stepenik, nizi ? Pitanje je, zapravo – sta nosimo sa sobom, koji nivo razvoja duse – onaj nivo koji imamo u samom momentu smrti,ili mozda onu „maksimalnu tacku“ koju smo za zivota dostigli ili mozda celokupnu sumu (napredak umanjen za nazadovanje)?

Sta je sa onima koji se izoblice u mentalnom , duhovnom , pa cak i fizickom obliku usled telesnih muka i fizicko – hemijskih procesa usled mozdanog udara ili carcinoma i deluje da je sav trud i rad na celozivotnom intelektualnom,emotivnom i duhovnom rastu i razvoju netragom nestao?

A sta je sa mentalno retardiranima kojima je nivo razvoja svesti ogranicen, kao i poimanje sopstvenog identiteta (Down, autizam, pa cak ni o sizofreniji niste rekli nista konkretno o daljem putu nakon smrti)?

Znam koliko ovo zvuci mozda smesno ili cak nerazumno pitati Vas jer normalno da ni Vi nemate sve odgovore skrivene u rukavu,ali ono sto sam procitala kod Vasih postova stvara kod mene predstavu da ipak imate dublji uvid u ovu tematiku od nas , ostalih… Malo mi je tesko da razumem i na neki nacin i prihvatim mogucnost „vecnog pakla bez MOGUCNOSTI izlaza“ za te osobe (konkretno i u mom zivotu i okruzenju), a tako mi deluje pogotovo uz citat „Završna sudbina ega, krajnji pakao je biti zarobljen u jednoj realnosti, u jednoj osuđenoj, zamrznutoj vasioni iz koje nema izlaza.“ Drugacije je kada neko pati a ima mogucnost da to okonca, preokrene i snagom svoje volje, intelekta ili duha se izbori, a sasvim druga prica kad izbor i mogucnost u ovom zivotu ne postoje.

Najlepse Vam hvala na strpljenju i razumevanju.

S postovanjem, Djurdjevak.“

sofija6 reče: decembar 23, 2010 u 9:59 pm

-Dragi Djurdjevak,

kao sto si i sama navela, ja nemam odgovor na sva pitanja, narocito ne na tako spekulativna. Mada je intuicija znacajan element svakog novog otkrica, ona se nikad ne treba u potpunosti odvojiti od iskustva, vec se treba njime povezati. Radikalan pomak nastane tek onda kada dodje do uspesnog povezivanja intuicije i iskustva ili kroz njihovo skladno jedinstvo.

Zato ja nastojim da u mom traganju uvek zadrzim solidnu, iskustvenu osnovu, uporedo s intuitivnim uvidima. U ovom slucaju ce biti veoma tesko izbeci spekulaciju zbog samog karaktera pitanja. Ipak, iznecu svoje misljenje oformljeno na dugogodisnjem, inenzivnom proucavanju ove tematike. S tom napomenom da pojedina tvrdjenja nece biti obrazlozena, jer je potrebno mnogo vise vremena i prostora da se to ucini.

Sustina postojanja je svest. Sve se desava transformacijom njena tri stanja ili kroz osecanje, misao i razum, sto bi odgovaralo hriscanskom Trojstvu (Otac, Sin i Sveti Duh). To trojstvo je nematerijalno ili bezoblicno te je izvan domena uocljivosti. Medjutim, transformacija trojstva proizvodi pojavu u kojoj se reflektuje. Ta pojava je tama, svetlost i etericnost cija interakcija stvara razlicite oblike ili tela.

Telo je kreacija ili „aparat“ preko kojeg trojstvo (nematerijalna sustina) deluje. Nematerijalna sustina ima drugacije zakonitosti interakcije i razvoja od pojavne, fizicke dimenzije. Sustinsko nematerijalno trojstvo je uvek savrseno za razliku od pojavne, fizicke dimenzije.

U fizickoj dimenziji moze da dodje do „kvara“. Svaki kvar na aparatu se odrazi i kao njegov nepravilan rad. Tako na primer, ako dodje do kvara radia, on nece biti u stanju da emituje muziku mada izvor muzike i dalje postoji i funkcionise.

Isto je i sa telima ljudi. Ako dodje do odredjenih organskih promena (Alchajmerova bolest) to se odrazi kao promenjena mentalna i emocionalna funkcionalnost. Medjutim, takva svesna degradacija obuhvata samo manifestovani deo svesti ili inteligenciju. Njen nemanifestovani ili sustinski nivo je i dalje savrsen. U njemu je koncentrisana smisaona celovitost koja ostaje izvan domena fizickih zakonitosti.

Ja verujem da nista nije slucajno. Da mi imamo uvek onakva iskustva (ukljucujuci i bolesti) koja omogucavaju daljni razvoj. Mada sa stanovista pojavne ili fizicke egzistencije takva iskustva izgledaju okrutna, neshvatljiva i besmislena ona imaju svoju svrhu.

Ovaj zivot se moze porediti s pozorisnom predstavom u kojoj svako ima svoju ulogu da bi se ostvario odredjeni umetnicki dozivljaj ili kreacija, tj. smisao. (Zato ono sto nam se desava ili uloge u zivotu ne treba shvatati fatalno, preozbiljno ili tragicno, vec kao prolazno.)

Mi cesto imamo slicno, neprijatno iskustvo sve dotle dok ne shvatimo sta radimo pogresno ili sta je to sto moramo promeniti u vlastitom nacinu ponasanja ili shvatanja. Dakle, takvo iskustvo nam omoguci progresivan razvoj ili spoznaju. Ono sto nam se desava u ovom zivotu moze biti posledica predjasnjih inkarnacija ili priprema za narednu.

Smisao je sustina. Besmisao je pojava. Telesna kreacija kao i pojavna svesna degradacija nestaju ili prolaze. Ono sto ostaje je kreirani smisao. Besmisao nema sposobnost kreacije. Samo je smisao u stanju da stvori jos visi smisao. Zato svest (postojanje) i ima sposobnost samoobnavljanja.

Mada je kod osobe sa sizofrenijom ili Alchajmerovom bolescu prisustna pojavna, intelektualna degradacija, u njenom sustinskom svesnom nivou nije. U njemu je koncentrisan sav smisao koji je ikada kreiran, tako da uvek iz njega nastaje samoobnova. Sustinski se uvek napreduje. Regres postoji u pojavi ili procesu ucenja i razvoja.

Svrha citata Derila Rinija je da docara stanje ludila. Medjutim, kao sto si primetila u njemu se daje fatalna prognoza. Ja se takodje ne bih s tim slozila posto je moguce uspesno prevazilazenje dusevne neravnoteze ili svesne disfunkcionalnosti. Zbog toga bi se drugi pasus citata trebao uzeti s rezervom.

Krajnja dezintegracija licnosti, samim tim i svesne disfunkcionalnosti moze nastati kao rezultat ekstremne nefleksibilnosti ili otpora prema promeni koja primorava na aktivnost, odgovornost ili suocavanje s vlastitim zabludama i nefunkcionalnoscu.

Zato on i govori o mumifikaciji ego-licnosti ili zavrsnom samoubistvu kojom ego licnost odbija daljni razvoj jer se njime cesto primorava na eliminisanje mnogih dobro cuvanih ili utvrdjenih zabluda ili vrednosti kojih ego licnost ne zeli da se odrekne.

Neuroticno povlacenje iz zivota ili odgovornosti i aktivnosti se manifestuje i kao gubitak sposobnosti izbora sto je i Rini zapazio: „Za duševni poremećaj je karakteristično da individua prestaje da pravi izbore (zato duševno poremećeni kriminalci ne mogu biti osuđeni za njihove akcije pošto pravno nisu odgovorni za njih).“

Ego-licnost je samo deo licnosti, ali ne i celovita licnost, tako da nada uvek postoji da taj deo licnosti uz adekvatan spoljasnji i unutrasnji podsticaj ponovo uspostavi potrebnu funkcionalnost.

Sve postoji ili nastaje s razlogom, pa i pitanja. Zato ni jedno pitanje nije smesno ili nerazumno ukoliko se nametne ili pojavi. Nemoj se ustrucavati da pitas. Uvek postoji mogucnost da tvoja pitanja kao i dublje zalazenje u tematiku bude jos nekom od koristi. Ja cu uvek rado pokusati da dam odgovor koliko to bude u mojoj moci ili sposobnosti.

Hvala za javljanje i mnogo pozdrava!

Invalidna ili sebicna ljubav


crnaperla reče: jun 6, 2010 u 11:02 pm

„Šta je invalidna ili sebična ljubav?“

sofija6 reče: jun 7, 2010 u 11:18 am

-Kada se misli samo na svoje vlastito zadovoljstvo, a ne na zadovoljstvo partnera. Ili kada se ne uvazavaju i ne razmatraju potrebe ili zelje druge osobe. Takva ljubav je karakteristicna za arogantne/egocentricne/egoisticne ljude koji smatraju da sve mora biti podredjeno njima i njihovim potrebama bez obzira kakav je karakter tih potreba. Kod takvih ljudi ne postoji kompromis niti ih zanima sta partner oseca ili misli, vec samo sta oni osecaju ili misle. S takvom ljubavlju se nikada ne moze ostvariti istinska bliskost koja doprinosi osecanju uzajamnog sklada, postovanja i srece.

sofija6 reče: jun 8, 2010 u 10:49 am

-Empedokle je verovao da su ljubav i mrznja sile koje uzrokuju kretanje. Ljubav spaja, sjedinjuje, te samim tim ima konstruktivan karakter, dok mrznja razdvaja, pa je destruktivna. On je tu zakonitost, cak, primenio i na atome. Njihovim sjedinjavanjem grade se razliciti oblici dok njihovo odbijanje uzrokuje razgradnju.

Mada se o ljubavi govori kao opstem pojmu, cinjenica je da je svaki covek oseca i dozivljava na svoj jedinstven nacin. Razlog tome je razlicit duhovni razvoj ljudi koji se ispoljava kao razlicit karakter i ponasanje. Za ljude s progresivnim duhovnim razvojem je karakteristicna integralnost i konstruktivno i funkcionalno ponasanje. Takvi ljudi su iskreni, plemeniti, saosecajni, posteni, dok su ljudi s regresivnim duhovnim razvojem nemoralni, neiskreni, neposteni, bezosecajni i manipulativni usled toga sto su otudjeni od vlastite sustine.

Ljubav je najdublje i najkompleksnije osecanje u kojem je sve sazeto. To je samo jezgro svesti. Dok se ne pronikne do njega misao ne moze postici jasnocu ili ostvariti sveobuhvatnost razumevanja. Umesto toga sve se oseca i prosudjuje iz ogranicenog ego domena.

Za egoisticne, manipulativne i neiskrene ljude je karakteristicna unutrasnja dezintegralnost, pa je ljubav takvih ljudi uslovna, sitnicava ili proracunata. Oni nisu u stanju da ostvare potpuno, vec samo delimicno, jedinstvo ili intimni kontakt s drugim ljudima posto je njihov kontakt s vlastitom duhovnom dimenzijom zakrzljao. Zato je ta ljubav invalidna i sebicna.

crnaperla reče: jun 6, 2010 u 10:47 pm

„Postoje raznorazni filteri za prečišćavanje vode koju pijemo, razni usisivači i dezinfekciona sredstva za čišćenje prostora u kojima živimo, bio etikete koji označavaju bolju hranu koju bi trebalo da jedemo i da ne nabrajam šta sve još, ali malo je, baš malo tekstova kao plod ovakvih razmišljanja koji mogu da doprinesu rehabilitaciji izgubljenog smisla, vraćanju sebi samom i osnovnim,a izgubljenim vrednostima, kao jedinom putu ka pronalaženju harmonije sa drugima.“

sofija6 reče: jun 7, 2010 u 11:25 am

-Lepo receno! Hvala crnaperla za tako divan komentar. U tome i jeste poenta da se shvati da se iza nagomilanih bolnih iskustva i razocaranja iz kojih smo oformili grubost, surovost, raznorazne maske i stitove u svima nama krije nezna lepota i svetlo ljubavi koje ne moze da dodje do izrazaja. A, upravo je ono nasa prava sustina. Ukoliko se takva sustina zanemaruje covek nije u stanju da sagledava smisao, ni u sebi, ni u drugima, cime gubi mnoge drazi, radosti kao i pouke zivota.

– O Duhovnosti-


electrasdreams reče: april 3, 2010 u 8:31 pm

Religiozna osoba sledi učenje crkve, dok produhovljena osoba sledi učenje svoje vlastite duše.“

Apsolutno tacno.

sofija6 reče: april 4, 2010 u 1:26 am

-Electrasdreams, pozdrav!

Da. Zato religioznost predstvalja dogmu, dok duhovnost predstvalja aktivan proces progresivnog razvoja. Religioznost je „mrtva Bozija rec“, dok je duhovnost „ziva Bozja rec.“

zelenavrata reče: april 5, 2010 u 11:47 am

„Misljenja sam da se moze biti i religiozna i produhovljena osoba.

Meni je to mesanje baba i zaba, iskreno.

Onaj ko je vernik ne znaci da ne radi i u drugim sferama svog produhovljenja, u oba slucaja se sledi dusa.

Tako ja mislim i Verujem!“

sofija6 reče: april 5, 2010 u 12:48 pm

-Zelenavrata,

hvala za iznosenje misljenja. U svakom slucaju da osoba moze biti i religiozna i produhovljena. (Ima dosta takvih ljudi.) Medjutim, isto tako neko ne mora biti religiozan (u tradicionalnom smislu) ali moze biti produhovljen, kao sto ima ljudi sto su religiozni, ali nisu produhovljeni. Duhovnost se ogleda u integralnom i konstruktivnom razvoju licnosti.

Kod nekih ljudi religioznost moze imati karakteristike neuroticnog razvoja gde osoba izuzetnu paznju posvecuje praznom ceremonijalu da bi zamaskirala svoj zaostao duhovni razvoj koji se ogleda u dvolicnim, sebicnim ili nepostenim aktivnostima.

Postoje ljudi koji redovno odlaze u crkvu, pridrzavaju se svih crkvenih pravila, neprestano pricaju o Bogu ali u isto vreme njihova dela i odnos prema drugim ljudima pokazuje snobizam, uskogrudost i siromastvo duha.

Kao sto postoje ljudi koji nikada ne idu u crkvu niti se pridrzavaju crkvenih pravila, ali se njihova dela kao i odnos prema drugim ljudima karakterise izuzetnom iskrenoscu, velikodusnoscu i plemenitoscu.

Naravno, da svako ima pravo na svoje misljenje i uverenje i sve dotle dok takvo misljenje doprinosi funkcinalnosti osobe i njenom konstruktivnom odnosu s okolinom ne vidim razlog zasto bi ga se odrekao.

Pozdrav i sve najbolje.

zelenavrata reče: april 5, 2010 u 2:52 pm

Molim, zadovoljstvo mi je komentarisati na teme/misljenja koja mogu samo da unaprede i podstaknu na razmisljanje.

Na ceo opus mog komentara, pozvacu se na jednu osobu i mislim da ce time biti sve jasno.

Vladeta Jerotic.

Spojio je sve i divim mu se.

A evo setih se i divne Eve Ras.

Siroooki ljudi u svakom smislu i nekako potvrdjuju moj stav.

Pozdrav i sve najbolje Sofija 🙂

sofija6 reče: april 6, 2010 u 2:02 am

-Hvala. Tebi takodje. 🙂

S obizirom da u ovakvim temama veoma lako moze doci do nesporazuma pokusacu da se jos jasnije izrazim. Moja namera nije da omalovazavam religiju. Naprotiv. Sustinski principi religije su zasnovani na duhovnosti i moralnosti koja podstice duhovni razvoj kod ljudi.

Medjutim, institualizacijom religije u njoj su takodje zastupljeni i razliciti ograniceni ili manipulativni intersi instutucije koji imaju ekonomski pa i politicki karakter (mada se obavijaju plastom duhovnosti).

Kada se ljudi koncentrisu na sustinske principe religije oni postizu progresivan duhovni razvoj. To rezultira konstruktivnim odnosom s drugim ljudima koji se ogleda u postovanju i uvazavanju medjusobnih razlika (ukljucujuci religiozne, rasne, nacionalne itd.). Znaci, takva karakteristika religije ima karakter zblizavanja medju ljudima.

Kada se ljudi ogranice na isprazne ceremonijale kao i ogranicene interese institucije a pritom zanemaruju sustinske principe religije uslovi se regresivan duhovni razvoj. Njime se ljudi koncentrisu na pojavne razlike umesto sustinskog jedinstva te time uzrokuju medjusobnu netrpeljivost i antagonizam. Primer za to je religiozni fanatizam u vidu razlicitih sekti i kultova, isterivanje djavola, Dzihad, Krstaski ratovi itd.

Duhovnost „otvara“ ispituje, uci, tezi ka vlastitom konstruktivnom usavrsavanju, samim tim i razvoju i promeni. Dok kruta religioznost „zatvara“ ili se zadrzava na odredjenim formiranim vrednostima kojima ne dozvoljava razvoj vec ih nastoji zadrzati takvim kakve jesu.

Zelenavrata, cenim tvoju iskrenost i konstruktivnost. Vrata 🙂 filozofskog kutka su ti uvek otvorena da izrazis svoje misljenje.

Srdacan pozdrav!

-Reakcije-


afroditta reče: mart 15, 2010 u 9:41 am

„Navike stvaraju neku vrstu uzorane brazde. Energiju za svoj opstanak crpe iz reakcija na podrazaj ! Tako se desava da pojava ljutnje i njeno rasplamsavanje opstaje na toj stazi jer se burna reakcija brine za njenu prohodnost.Navika,nestaje u trenutku posmatranja sta se zbiva u umu i ne uzimanjem provokacije na analizu.Kao sto i sama kazes,potrebno je primjeniti neki drugi reakcioni princip,na neki nacin prekinuti tu unutrasnju dramu,usresredivsi svoj fokus na neku drugu radnju.,ali po meni i prihvatiti to stanje u sebi.Jos jedan od nacina kako se navika odrzava je i putem otpora koji pruzamo.A otpor je takode vrsta nergije koja se dolijeva i snazi naviku,kao i sam ego. Kada svijesno prihvatimo osjecaj ljutnje u sebi,mi time ne dolijevamo vise „ulje na vatru“ i ljutnja splasnjava.Pojavljivace se isporobavanja jos neko vrijeme,ali ako uspijemo da odrzimo sebe kao posmatraca,eneergija se gubi,a time se polako i zatire trag uzorane brazde ,koja je do tada bila jedini poznati put.A onda dozivimo svoje svijesne pomake,zadobijamo nove alate i znamo da je sve moguce u svijetlu svijesnosti ! 🙂 🙂

Pozdrav i tebi Sofija ! 🙂 „

sofija6 reče: mart 16, 2010 u 10:00 am

-Najopasnija zabluda za duhovni razvoj ljudi je uverenje da su ostvarili potpuni ili savrseni razvoj. Duhovni razvoj je proces koji traje citav zivot. Samosvest ljudi uvek predstavlja odredjenu fazu razvoja, sto znaci da je nemoguce dostici konacnu ili savrsenu spoznaju u fizickoj egzistenciji koja nece moci jos vise da se produbi ili usavrsi.

Mada je za duhovno razvijene ljude karakteristicno da nemaju u tolikoj meri izrazen ego i Polusvesni ego (nerasciscenje konflikte, zablude, predrasude) kao ljudi sto ne preispituju sami sebe ili sto nemaju uvid u vlastiti razvoj, ipak niko nikad u potpunosti nije bez njih.

Polusvesni ego je najblizi svesnom nivou. Kada se desi neki traumatican dogadjaj prvo cime nasa svesnost kontaktira je Polusvesni ego. Iz njega su reakcije uvek snazne, cesto agresivne ili mozda cak i rezignirane (sve zavisi od iskustava osobe).

Takva reakcija nikada nije funkcionalna posto je „nepromisljenja“. Ona predstavlja neku vrstu automatske ili mehanicke reakcije na situaciju ili nadrazaj iz okoline. Njome covek ne moze da „nadraste“ situaciju ili da nadje konstruktivno resenje problema posto ne koristi puni svesni potencijal koji se nalazi u nadsvesnom nivou (duhovnoj svesti).

Kada ljudi nisu svesni takve zakonitosti, oni nisu u stanju da pomognu sami sebi, vec se prepustaju takvim impulsima ili reaguju iz njih. I njima samima nije jasno zasto tako reaguju. Kasnije im moze biti zao, ili se mogu osecati zbunjenim, losim, itd. Time samo jos vise prodube vlastito nefunkcionalno reagovanje, jer kao sto si i sama rekla, u mozgu se stvara odredjena putanja koja uzrokuje da cinimo uvek istu reakciju i tako stvramo naviku.

Kada ljudi postanu svesni takve zakonitosti oni mogu i da preduzmu odgovarajuce mere da vise tako ne reaguju, pa se i kaze: „Kada znamo bolje, radimo bolje.“

Mi imamo izraz da je neko „van sebe“ kada je ljut ili kada se neuracunljivo ponasa. Takav izraz odgovara istini posto se u takvim momentima osoba koncentrise na ono sto se desava izvan nje, a ne u njoj. Ono sto ona treba da cini je koncentracija na unutrasnja zbivanja ili na ono sto se desava u njoj samoj. Tako na primer, iduci put kada oseti poznate simptome treba sama sebe zaustaviti ili reci: „Stop. Smiri se. Ova reakcija mi nece pomoci. Ovo nisam ja vec moj Polusvesni ego, itd.“

Vec takav promenjen unutrasnji dijalog je dovoljan da omoguci izvesno smirenje kojim ce se omoguciti laksa interakcija s Duhovnom svescu ili osecanjem mira i stalozenosti. Tek spojem intelekta s duhovnim nivoom, osoba je u stanju da nepristrasno posmatra sva svoja osecanja i misli i da ih usmerava. Ukoliko se osoba ne izdigne do takvog nivoa ona nece biti u stanju da kontrolise nize osecanje polusvesnog ega, vec ce mu se prepustiti, tj. ono ce kontrolisati nju i njeno ponasanje.

Znaci, neophodno je postici potpuno smirenje ili stupiti u interakciju s Duhovnom svescu da bi bili u stanju da imamo neutralan stav ili uvid u nas same, sto ce nam omoguciti da imamo i jasniji uvid u samu situaciju, a time i njeno konstruktivno resenje.

Mi ne mozemo da kontrolisemo nista ili nikog osim sebe. Ako se ljutnja ili bilo kakvo drugo neprijatno osecanje pojavi to je OK. Ne smemo ga sputavati vec ispoljiti ili osetiti, ali tako da znamo da dolazi iz nizeg nivoa svesti cime imamo i odgovornost da ne dozvolimo sebi da reagujemo iz njega ili da kroz njega povredjujemo druge.

Svidja mi se ovo sto si napisala:

Pojavljivace se isprobavanja jos neko vrijeme,ali ako uspijemo da odrzimo sebe kao posmatraca,eneergija se gubi,a time se polako i zatire trag uzorane brazde ,koja je do tada bila jedini poznati put.A onda dozivimo svoje svijesne pomake,zadobijamo nove alate i znamo da je sve moguce u svijetlu svijesnosti ! 🙂  🙂 “

Upavo tako.