Mesečne arhive: jul 2014

Da li manipulacija moze biti pozitivna?


Manipulacija nikada ne moze biti pozitivna jer, degradira humanost. Rec manipulacija je najpre oznacavala vesto rukovanje stvarima, da bi kasnije dobila znacenje rukovanja ljudima. Takvo prosirenje je nastalo iz razloga sto ljudi (za manipulatora) postaju stvari ili sredstvo, a ne ravnopravna ljudska bica.

Samo arogantan covek, koji sebe smatra visim od ostalih, daje sebi pravo da manipulise. Njega ne interesuju osecanja drugih, vec se iskljucivo rukovodi vlastitom egocentricnoscu. On ne pridaje nikakav znacaj tome sto se obmanuta ili izmanipulisana osoba oseca izneverena i obezvredjena, usled cega nastaje razdor u njihovom odnosu. Dok istina zblizava, manipulacija udaljava.

Zato ljudi cene istinu a, ne manipulaciju. Ako se zeli ostvariti progresivan razvoj koji ce imati buducnost ili kontinuitet, tada se treba odabrati istina. Razlog tome je sto istina traga za informacijama, a manipulacija za dezinformacija. Iz iskustva znamo da se cinjenice ne mogu prikriti i da se istina, ipak, otkrije i time raskrinkava svaku manipulaciju.

Osnovni uslov funkcionalnog odnosa izmedju ljudi je iskrenost, kao i postovanje i uvazavanje licnosti i indiviudualnosti. Prema tome, manipulacija predstavlja disfunkcionalan odnos koji nema buducnost. Kad-tad izmanipulisana osoba prozre manipulatora i njegovu obmanu, cime i njihov odnos zapada u krizu. To se odnosi i na decu i roditelje.

Iako roditelj usmerava, vodi, a ponekad cak i odlucuje u ime deteta, takav odnos nema karakteristike manipulacije jer, nije nametnut, prikriven ili neiskren. Naprotiv, on se dobrovoljno prihvata kao najpovoljnije resenje za razlicit status zrelosti izmedju roditelja i dece. Dok se manipulacija zasniva na iskoriscavanju, neiskrenosti i sebicnom licnom interesu, dotle vodjstvo roditelja nastaje iz nuzde kao i ljubavi i brige za maloletno dete.

Roditelj pomaze detetu da se osamostali tako sto preuzima odgovornost za njegov razvoj do zrelosti. Time dobija autoritet pa, mu nije potrebna obmana da bi sprecio nepromisljene ili nezrele hirove deteta, vec iskren i odlucan stav. Dete nema koristi od obmana vec od pravilnih informacija. Ako roditelj nije iskren, tj. ako manipulise detetom, on ozbiljno ugrozava njihov odnos, kao i sam emocionalni razvoj deteta.

Ako dete ne moze da veruje roditeljima, kome ce onda moci? Osnovni uslov bliskog, srdacnog i funkcionalnog odnosa medju ljudima je poverenje i iskrenost. Zato izmanipulisana deca, kao odrasli ljudi, imaju teskocu da uspostave bliske odnose.

Priča o jednoj neobičnoj žabi


Mudre misli: „Bila jednom jedna grupa žaba. Okupile su se da bi se takmičile u penjanju. Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja. Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmičenje i da navija kao i svake godine uostalom.

Utrka je počela. Iskreno rečeno, niko iz publike nije vjerovao da se ijedna žaba može popeti na vrh tornja, Jer se to nikad prije nije ni desilo. Mogle su se čuti riječi poput:”Previše je teško!”ili “Nikad se niko neće popeti na vrh.” I zaista, malo po malo, žabe su počele da odustaju.

Jedna po jedna. Napredovale su samo one što su bile najspremnije. Masa je već počela da viče: “Previše je teško, nikada to nećete uspjeti!” Žabe su sve više odustajale, a publika je bila sve glasnija: “Nemoguće je popeti se na vrh! To nikad nikome nije uspjelo!”. Ipak ostalo je par najupornijih žaba. One su se samouvjereno penjale ka vrhu tornja. No publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve žabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu. Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim poklicima,

“Odustani, niko to nije uradio, pa nećeš ni ti. Šta glumiš?! Šta si sebi umislila?!”
No žaba se je i dalje penjala. Publika je vikala, a žaba se penjala. I na kraju, žaba se popela na vrh!
Prvi put ikad da je to nekome uspjelo. Prvi put je nemoguće postalo moguće. I naravno poslije toga svi su htjeli da se slikaju sa tom žabom. Svi su htjeli da je vide i upoznaju. Svi su htjeli da znaju kako joj je to uspjelo. Niko nije mogao da vjeruje.
ŽABA JE BILA GLUVA.“

-Hm. Ova prica je ocigledan primer pesimistickog pogleda na svet koji u potpunosti negira duhovnu snagu ljudi da prevazidju regresivan kolektivni razvoj. Otuda je individualna pobeda slucajna ili sto je jos gore, uzrokavana je hendikepom ili nedostatkom.

Na srecu, nije uvek tako. Naravno, da kolektivno misljenje ima uticaj na pojedinca. Ali, isto tako, u svakom pojedincu postoji autenticna duhovna snaga. Ukoliko je pojedinac otkrije i razvija, ona je u stanju da razori, ne samo individualne vec i drustvene barijere i na taj nacin izdigne i pojedinca i drustvo.

Istorija obiljuje takvim primerima. Progresivan razvoj drustva se veoma cesto temeljio bas, na duhovnoj snazi i velicini pojedinaca, a ne na njihovoj hendikepiranosti. Ljudi koji su se posvetili razvoju svoga unutrasnjeg potencijala, uspeli su da se izdignu iznad ucmalosti njihove sredine i time inspirisu ostale, uzrokujuci razvoj citave drustvene zajednice.

Rizik


Zxy: “A kako u tom kontekstu tumačiti izreku „ko reskira…profitira“ koja je danas aktuelna više nego ikada.Koji su preduslovi za takvu odluku potrebni a mnogi su baš sa tim postali uspešni.”

-Da. Rizik takodje ponekad vodi do uspeha. Ali, mislim da i tu postoje neka pravila. Pre svega, zavisi kakav je rizik, sta se rizikuje, itd.? U svakom slucaju, riziku se treba prici s oprezom i dobro razmotriti sve moguce ishode. Naravno, u svemu tome kljucnu ulogu ima personalnost svake osobe, njene sklonosti, kao i definisanje samog pojma uspeha.

Za neke ljude su materijalne vrednosti iznad porodicnih, moralnih ili humanih, dok neki opet daju prednost ovim drugim. U nekom riziku sanse za uspeh su vece, u nekom manje. To isto se odnosi i na gubitak. Negde gubitak moze biti ogroman, negde manji, itd. Mislim da je u riziku takodje potrebno izvrsiti odredjenu emocionalnu reviziju. Sta se stvarno rizikuje? Kako ce se neko osecati ako izgubi to sto ima ili ako dobije to sto nema?

Svaki rizik nosi sobom znacajnu promenu, cesto s drugacijim nacinom zivota i ponasanja. Da li je osoba stvarno spremna na to ili ne? U nekim slucajevima rizik zaista moze biti vodjen intuicijom ili nekom unutrasnjom vizijom u kojoj osoba oseca da ce sve biti u redu i da je rizik neophodan korak koji mora da preduzme da bi ostvarila konstruktivne promene u svom zivotu. Dakle, rizik je izuzetno kompleksan i sve zavi od osobe, vrste rizika i situacije koje u izvesnom smislu mogu predstavljati smernicu za njegovo peuzimanje.

Moc negativnog misljenja


U “Politici Online” sam naisla na clanak koji razmatra odnos drustva i pojedinca. S obzirom da je tema dosta aktuelna bilo bi interesantno procitati vise pogleda na nju.

„Moc negativnog misljenja

Da bi neko ostvario svoj važan cilj, da bi postigao uspeh, mora da veruje da je to moguće. Kada mu je nešto važno, prirodno je da o svojim namerama i planovima razgovara sa bliskim ljudima. U atmosferi kolektivnog nezadovoljstva, veoma je verovatno da će umesto podrške, doživeti kritiku začinjenu brojnim upozorenjima i razlozima zašto je nemoguće ostvariti dati cilj. Ma koliko neko bio usmeren na sebe, na njega će uticati mišljenje ljudi koji su mu važni. Najverovatniji rezultat će biti gubljenje poleta i postepeno odustajanje od nameravanog poduhvata.

Svako ko progovori o svojim pozitivnim namerama brzo će otkriti da je okružen ljudima koji negativno misle. Kod onih koji ih vole, negativno mišljenje je izraz iskreno dobrih namera. Tako roditelji, na primer, mogu da postanu veoma zabrinuti. Reč je o onoj vrsti roditeljske ljubavi koja je veoma raširena na ovim prostorima, a koju zovemo „ljubav-zabrinutost”.

Roditelji smatraju da svoju ljubav moraju da pokazuju tako što će veoma zabrinuto da razmatraju razne negativne scenarije koji će sprečiti uspeh. Time što će brinuti za svoje „odraslo dete”, što će se mešati u njegove poslove i davati različite savete, oni će mu nesvesno poručivati da još nije dovoljno odraslo, da je nesposobno, kao i da je ovaj svet veoma opasno mesto. I naravno, da ga samo roditelji zaista vole.

Nekada je dobra namera u tome da se osoba spreči da ispadne naivna. Postoji ljudska sklonost da se onaj ko se zalaže za nešto doživi kao naivan, a da se onaj ko nešto kritikuje doživi kao pametan i mudar. Pored toga što sprečava da odraslo dete bude prevareno i izigrano, roditelj koji sumnja i negativno misli potvrđuje svoju mudrost.

Nekada roditelji kažu da na ovaj način sprečavaju dete da se razočara i da na kraju bude nesrećno. Ko stvari vidi negativno taj ne može da se razočara. Ne razmišljaju o tome da u tom slučaju njihovo dete neće ni verovati u pozitivan ishod, i zato neće imati potrebnu energiju da ostvari uspeh.

Pored dobronamerne negativnosti, osoba koja nešto želi da pokrene, mora da se suoči i sa onom negativnošću koja dolazi od onih koji nisu dobronamerni. A takvih je mnogo u društvu u kome je raširena zavist. Mnogi u tuđem uspehu vide svoj neuspeh: „Ako je neko toliko dobar da je bolji od mene, to znači da sam ja loš.” A kako ljudi ne vole da budu loši, više ili manje suptilno diskvalifikuju onoga ko „umišlja” da može nešto da ostvari.

I zato oni koji su odlučni da uspeju u negativističkom okruženju pronalaze trik tako što se negativizmu suprotstavljaju ne pozitivnim, već negativnim motivom. Mnogi koji su uspeli – uspeli su iz prkosa, inata.”

Zoran Milivojević

-Prkos i inat nisu uzroci uspeha. Pre njih mora postojati nepokolebljiva unutrasnja samouverenost u pozitivan ishod odredjenje situacije i pored svih negativnih (dobronamernih ili zlonamernih) spoljasnjih uverenja. Takva samouverenost nastaje kao rezultat unutrasnje integralnosti ili progresivnog duhovnog razvoja, sto omogucava osobi da koristi njen puni intelektualni potencijal.

Prema tome, u pitanju nije snaga negativnog, vec pozitivnog, subjektivnog misljenja koje je nadvladalo negativno objektivno misljenje. Negativno subjektivno misljenje u vidu sumnje u vlastitu sposobnost, nastaje kao posledica zapostavljanog duhovnog razvoja ili unutrasnje dezintegralnosti sto vodi u apatiju, malodusnost, gubitak nade, entuzijazma itd.

Iako su spoljasnji faktori podsticaj unutrasnjeg razvoja, oni ne uslovljavaju reakciju subjekta vec, njegovo mentalno stanje nastalo kompleksnim unutrasnjim razvojem. Inat i prkos s egoisticnim, rivalskim stavom, udaljavaju ljude jedne od drugih i stvaraju razdor medju njima, pa zato nisu konstruktivni i progresivni niti za pojedinca, niti za drustvo.

Covek ne treba da se nadmece s drugima (osim, naravno u igri i zabavi) vec, sa samim sobom. Takvo nadmetanje ne omalovazava niti podcenjuje druge. Naprotiv, cesto vodi zblizavanju ljudi jer zraci stimulativnim entuzijazmom koji budi zelju za timskim radom, a time i znacajnijim rezultatima i sveopstim progresom.