Različita tumačenja postojanja

Otkud potičemo? Šta je život? Kako je sve nastalo? Pitanja su na koja se od pamtiveka traže odgovori. Najranija objašnjenja su imala obeležja spontanih, duhovnih uvida. Kasnije su ti uvidi sakupljeni i objedinjeni u religiozna učenja. Potom je sledila filozofska i naučna interpretacija. Nauka je veoma brzo potisnula prethodna shvatanja i dobila neprikosnoveni značaj i autoritet. 

Da li je ekskluzivnost naučnog mišljenja, zaista, opravdana i korisna? Da li se samo kroz nauku može shvatiti život i univerzum ili je za to potreban pun kapacitet ljudske svesti i razumevanja, odnosno duhovna, religiozna i filozofska zapažanja? 

U svakom slučaju da naučno gledište treba imati značajno mesto pošto se eksperimenatalno potvrdjuje. Ali, ne treba zapostaviti ni činjenicu da se površna shvatanja brzo zaboravljaju i prevazilaze. S obzirom da duhovna, religiozna i filozofska i dalje koegzistiraju s naučnim može se zaključiti da imaju vrednost. Pored toga, neprestano se razvijaju i postaju sve popularnija. 

Razlog tome su nepotpuni naučni odgovori. Da nauka ima konačne odgovore ne bi postojala potreba za filozofijom i religijom. Nauka istražuje samo materijalno – energetske pojave u okviru fizičkih zakonitosti. Medjutim, univerzum je kompleksniji. Sadrži i svest ili nefizičku komponentu koja izlazi izvan tih okvira. Nju proučava duhovnost. 

Mada nauka i duhovnost imaju različit pristup i metod istraživanja cilj im je isti. Svaka, na svoj način, nastoji shvatiti suštinu života i postojanja. To je ono što ih povezuje i što omgućava da se povremeno dopunjavaju i inspirišu. Na primer, ni Newton ni, Kepler nisu pošli od naučnih, već od teoloških (duhovnih) postavki univerzuma. Britanski biolog J.B.S. Haldane je izjavio: “Univerzum nije samo čudniji nego što zamišljamo – čudniji je nego što možemo da zamislimo.“ 

Einstein: „Nije čudo da čovečanstvo može da shvati svet, već da je svet shvatljiv.“ Ako je svet shvatljiv onda u osnovi mora imati red i smisao, a ne haos. Kada se bolje razmotri Einstein(ova) izjava vidi se da je inteligencija ljudi prihvaćena kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Ništa manje nije čudna ni činjenica da čovečanstvo može da shvati svet, tj. da ima inteligenciju. 

Da li bi tvrđenje da je kompjuter nastao iz haotične, besmislene i neorganizovane aktivnosti zvučalo uverljivo? Koliko je pretpostavka o slučajnom, besplanskom i besmislenom formiranju i nastanku ljudskog organizma i mozga (čija kompleksnost daleko prevazilazi svaki kompjuter) osnovana? Da li je takvo mišljenje, zaista, logično? Ne zasniva li se na površnom i olako prihvaćenom verovanju? Aldous Huxley je, s pravom, primetio: “Većina ljudi ima skoro bezgraničan kapacitet da uzme stvari zdravo za gotovo.” 

Ne samo što je čudo da je svet shvatljiv, već je čudo da ljudi mogu da shvate svet. Ali, najčudnije od svega je da su takva čuda nastala slučajem. Toliki broj čuda ne može biti rezultat slučaja i besmisla, već reda i smisla, odnosno svesti. Samim tim, da bi shvatili misteriju postojanja moramo shvatiti svest. Ona u svemu deluje kao jedinstvena, univerzalna suština. 

Naučni metod se temelji na otkrivanju zakonitosti i pojava koje se mogu dokazati, proveriti i primeniti. Otuda i Einstein(ova) izjava: „Vrhunski domet celokupne nauke je da što više empirijskih činjenica obuhvati logičkim rasudjivanjem iz što manjeg broja hipoteza i aksioma“. 

Takav metod je efikasan. Unapredjuje i akademski i tehnološki razvoj. Ipak, nije nepogrešiv. Mora biti podvrgnut stalnom proveravanju da bi se dobili tačni rezultati i izbegle greške. I pored svih mera predostrožnosti i stremljenja ka preciznosti, nauka nije imuna na greške. Charles P. Steinmetz (nemačko-američki matematičar i elektroinžinjer) ih je objasnio kroz interesantne primere: 

„Više nego jednom, u pojavno kontinualnoj i nesalomivoj naučnoj strukturi, otkiveni su široki propusti koji su dopunjeni novim odeljcima znanja, odeljcima postojanja za koje se nikad nije sumnjalo da postoje. 

Tako u Mendeljevom Periodičnom sistemu elemenata svi hemijski elementi su složeni bez praznine u kontinualnom redu (osim nekoliko propuštenih veza, koje su postepeno otktivene i dopunjene). Medjutim, cela grupa od šest plemenitih gasova, od helijuma do emanijuma je otkrivena i dopunjena u periodični sistem gde niko nije sumnjao na nedostatak. 

Jedan od najinteresantnijih propusta na koji se nije sumnjalo da postoji u naučnoj strukturi je sledeći, pošto je podesan za temu diskusije. U proučavanju transformacije materije hemičari su je pisali u obliku jednačine: (1) 2H2 + O2 = 2H2O, što znači: Dva grama molekula hidrogena H2(2 X 2 = 4 grams) i 1 gram molekula kiseonika O2(1 X 32 grams), sjedinjemo s 2 grama molekula vodene pare H2O (2 X 18 = 36 grama). 

Hemičari su skoro sto godina pisali i prihvatali tu jednačinu; nebrojeno puta je bilo eksperimenatalno dokazano da se sjedinjava 4 dela hidrogena i 32 dela kiseonika sa 36 delova vodene pare; ta hemijska jednačina je izgledala tačna i van svake sumnje. Ali, ona je pogrešna ili bolje, nepotpuna. Ne opisuje ceo proces, već propušta glavni deo, koji ćemo sad napisati: (2) 2H2 + O2 = 2H2O + 293,000 J., što znači: Materija i energija 2 grama molekula hidrogena i materija i energija 1 grama molekula kiseonika sjedinjena s materijom i energijom 2 grama molekula vodene pare i 293,000 džula slobodne energije. 

Sto godina hemičari su videli samo materijalnu transformaciju koja je predstavljena jednačinom (1), ali su prevideli i nisu prepoznali transformaciju energije koja se dešavala zajedno s transformacijom materije, iako se svaki put prilikom eksperimenta, 293,000 džula energije u jednačini (2) osetilo kao plamen, toplota i fizička snaga, koja je ponekad dovela do eksplozije posude, u kojoj je vršen eksperiment. 

Ali, plamen i eksplozija su izgledali samo kao uzgredne pojave bez značaja, pošto nisu predstavljale i sadržavale materiju, jer je jednačina (1) dala kompletan balans materije u transformaciji. Tek mnogo kasnije naučnici su postali svesni značaja plamena koji je pratio transformaciju materije, da nije slučajna pojava, već manifestacija energetskog entiteta koji je stalan i neuništiv, kao i materija, pa je nastala kompletna jednačina (2) dajući balans energije i materije. Istovremeno s transformacijom materije dešava se i transformacija energije. Ne mogu se razdvojiti pošto se uključuju, i oboje se mogu nazvati drugačijim aspektom istog fenomena.” 

Nije li ovo očigledan primer ograničenosti nauke oblikom i pojavom? Iz njega se vidi da je pažnja usmerana na uočljivi materijalni oblik, dok je energija kao suptilniji oblik u izvesnom stepenu zanemarena. Šta reći za odnos materija-energija-svest? Nije li u tom odnosu svest, ne samo zanemarena, već i ignorisana? Ako se uzme u obzir činjenica da je, upravo, svest suštinski entitet postojanja, kakvi se rezultati mogu očekivati od metoda koji je u potpunosti ignoriše? 

Misterija postojanja i našeg vlastitog porekla ne može biti odgonetnuta samo kroz fizičke zakonitosti, jer fizička dimenzija nije jedina. Pored nje postoji i dimenzija o kojoj nemamo neposredne informacije. Dok je nauka naziva nepostojanjem, dotle je duhovnost i pojedina filozofska učenja predstavljaju kao duhovnu dimenziju ili sferu svesti. 

Po njima, svest je nevidljiva, bezoblična, inteligentna suština života. Iz nje proizilazi fizička dimenzija u vidu nesvesnih pojava ili materije i energije. Njih svest oblikuje u različita tela da bi se kroz njih razvijala i delovala. Razvoj joj omogućava da opstaje kao večni život i smisao. 

Mada materijalizam poriče duhovnu dimenziju ne može poreći nepostojanje kao suprotnu dimenziju fizičkoj. Time postojanje dobija kompleksnost. Odredjuje se kao sistem suprotnosti. Da bi bili u stanju da shvatimo jedan sistem moramo razumeti razlike koje ga sačinjavaju, kao i njihovu interakciju. Pokušaj razumevanja postojanja samo kroz fizičku dimenziju, uz zanemarivanje njegove suprotnosti, daje jednostranu i nepotpunu koncepciju. Ne vodi ka konačnom odgovoru. 

Primer za takav odnos imamo u matematici i rešavanju jednačine. Ukoliko se u jednačini traže nepoznate vrednosti samo na jednoj strani, uz potpuno ignorisanje i zanemarivanje druge strane, ne može se pronaći rešenje. Dakle, potrebno je izaći izvan okvira fizičkih zakonitosti i ograničenosti materijalno-energetskim oblicima, odnosno uvažiti postojanje suprotne dimenzije fizičkoj da bi se dobili potpuniji odgovori. 

To su shvatili mnogi vrhunski fizičari. John A. Wheeler je izjavio: “Ni jedna teorija fizike koja se bavi samo fizikom nikada neće objasniti fiziku.“ 

David Bohm: “ …sve raspoložive interpretacije kvantne teorije, i zaista bilo koje teorije fizike, fundamentalno zavise od implicitne i eksplicitne filozofske pretpostavke, kao i od pretpostavki koje na bezbroj drugih načina izrastaju izvan polja fizike.”

Einstein: “ Sve religije, umetnost i nauka su grane istog drveta. Sve te aspiracije su usmerene da oplemene život čoveka, da ga izdignu iz puke fizičke egzistencije i da vode individualnost ka slobodi.“ 

David Bohm je uvideo ograničenost fizičkih zakonitosti i neophodnost njihove interakcije s kompleksnijim zakonitostima koje u osnovi imaju viši red i smisao. On je neko vreme bio bliski Einstein(ov) saradnik, ali se njegovo interesovanje nije zadržalo samo na fizici, već ga je proširio i na neuoropsihologiju i filozofiju. 

Kvantna mehanika i teorija relativiteta je u mnogome obogaćena njegovim doprinosom. Pored ostalih i teorijom plazme koja nosi ime Bohm-diffusion. U stalnoj potrazi za suštinskim razumevanjem, Bohm je zapazio međusobnu isključivost i korenitu kontradiktornost između teorije relativiteta i kvantne mehanike. 

Ali, i njihovu zajedničku osnovu kroz nedeljivu celinu, pa je njegovu teoriju zasnovao na principu nedeljive celine uz sledeće objašnjenje: “Novu formu uvida je možda najbolje nazvati Nedeljiva celina u Tekućem Pokretu. Tim gledištem se podrazumeva da kretanje, na neki način, prethodi vidljivim ‘stvarima’ koje se formiraju i isčezavaju u tom kretanju.” 

Dok nauka proučava fizičke zakonitosti u spoljašnjem svetu, duhovnost nastoji proniknuti u samu svest. Zato se koncentriše na unutrašnji svet i samospoznaju kroz meditaciju. Postoje različite vrste meditacije. Nekima se nastoji postići samo telesno i mentalno opuštanje i prestanak mišljenja. Za pojedine je karakteristična naročita mentalna aktivnost u vidu refleksije, kontemplacije i posmatranja unutrašnjih zbivanja s ciljem da se ostvari lucidnost, intuitivni uvid i prosvetljenje. Meditacija je prisutna skoro u svim religijama, u različitim oblicima i tehnikama, više od 5000 godina. Poznate su joga, molitva, tantra, mantra itd. 

Naziv meditacija potiče od latinske reči meditatio, što znači razmišljanje, udubljivanje, misaono promatranje. Da bi se dobio dublji uvid prilikom meditacije treba postići neutralnost uma. Um u takvom stanju prevazidje emocionalnu uznemirenost i misaonu predispoziranost. To mu omogući da ima efikasniji kontakt s nadsvesnim. Preko nadsvesnog se spaja s celim univerzumom. Dobija informacije iz univerzuma, a ne samo iz ograničenog subjektivnog bitisanja. 

Pošto takve informacije naviru munjevitom brzinom um ih mora osmišljavati i sredjivati kroz uobičajeni proces mišljenja. Ono što izdvaja refleksiju od uobičajenog mišljenja su intenzivni momenti mira. Oni omogućavaju naviranje informacija u vidu nadahnuća i inspiracije. Paramahansa Yogananda takve momente opisuje na sledeći način: “Nikad ne razmećući svoju sveprisutnost, Gospod se čuje samo u besprekornoj tišini. Odjekujući kroz univerzum kao Aum vibracija, Primarni Zvuk se instantno prevodi u inteligentne reči usaglašenom posvećeniku.“ 

Izraz „duboko mišljenje“ ukazuje na razliku izmedju reflektivnog i uobičajenog načina mišljenja. Svako od nas u nadsvesnom ima iskonsko razumevanje univerzuma. Medjutim, ono nije dostupno svesnom nivou. Otkrije se samo onima koji predano i uporno tragaju za njim. Isus je rekao: „Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište prima, i koji traži nalazi, i koji kuca otvara mu se.“ 

Slično je mislio i Lao Tzu: “Kako to znam? Iz samog sebe.“… „Ako se otvoriš za Tao jedno si s Taom otelotvoriš ga kompletno. Ako se otvoriš ka uvidu možeš ga kompletno koristiti.“ 

Fizički univerzum je sistem u kojem postoji neverovatna uskladjenost svih oblika i pojava. To, samo po sebi, ukazuje na postojanje inteligencije koja stvara i organizuje taj sistem. Većina ljudi nije toga svena. Mnoge stvari su prihvatili bez razmišljanja. Charles Robert Richet, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu, piše: “Pretpostavlja se da pojave koje sada prihvatamo bez iznenadjenja ne izazivaju zaprepašćenje jer ih razumemo. Ali, to nije slučaj. Ako nas ne iznenadjuju, to nije zato što ih razumemo, već što su poznate; ako bi nas to što ne razumemo iznenadjivalo, trebalo bi nas sve iznenaditi – pad kamena bačenog u vazduh, žir koji postane hrast, merkur koji se raširi zagrevanjem, gvoždje privučeno magnetom. ” 

Naravno, da mi možemo razumeti kako se dešavaju mnoge pojave, ali ne možemo razumeti šta je iza njih. Kako su nastale i kako je sve uskladjeno u funkcionalnu celinu? Naš um, jednostavno, nije u stanju da shvati kompleksnost i sveobuhvatnost takve organizacije. To je ono što zadivi i izazove čudjenje. 

Nauka se u potpunosti ograničila fizičkim zakonitostima tako da kategorički poriče postojanje drugačijih zakonitosti i pored činjenice što postoji dimenzija „nepostojanja“ koja još uvek nije pravilno određena i shvaćena. U vezi toga Richet kaže: “Današnja nauka je lagana… Zapanjujuće istine koje će naši potomci otkriti su čak i sada oko nas, gledaju nas u oči, da se tako kaže; ali mi ih ipak ne vidimo. Ali nije dovoljno reći da ih ne vidimo; ne želimo da ih vidimo – jer čim se neočekivana i nepoznata činjenica pojavi, pokušavamo je ugraditi u opštepoznato i prihvaćeno znanje i ljuti smo ako se iko usudi da istražuje dalje.” 

Dok se naučno, racionalno mišljenje ne upotpuni intuitivnim, duhovnim uvidima, ljudi neće biti u stanju da koriste puni potencijal njihove svesti. Neće biti u stanju da prodru u misteriju života i postojanja. Kada su Charles P. Steinmetz pitali koja linija istraživanja će doživeti najveći razvoj u narednih pedeset godina, on je odgovorio: ”Mislim da će najveća otkrića biti u duhovnosti. To je moć za koju istorija uči da je bila najveća sila u razvoju ljudi. Ali, mi smo se jedva poigrali s njom i nismo je nikad ozbiljno proučavali pošto imamo fizičke sile. Jednoga dana ljudi će shvatiti da materijalne stvari ne donose sreću i da imaju mali uticaj da učine muškarca i ženu kreativnim i snažnim. Tada će naučnici u svetu preurediti njihove labaratorije da proučavaju Boga i molitvu i duhovne sile koje jedva da su načete. Kad taj dan dodje, svet će videti više napretka u jednoj generaciji nego što je video u četiri prošle.“ 

Bozic!

Svima koji slave zelim srecan Bozic!

Zrelost

Nepoznata autorka: “U zrelim godinama više nema zaljubljivanja. Ima samo onoga neko prija i neko ne prija. Nema “ne mogu da živim bez tebe” jer ste već toliko puta preživeli kad ste mislili da nećete. Nema, “ne mogu da učim jer stalno mislim na tebe”, jer više niste ni u školi ni na fakultetu, nego ste na poslu od koga plaćate račune i hranu. Nema nesanice,  jer znate da kakav god da je problem, sutra je novi dan i znate da je jutro pametnije od večeri. I kad nešto krene po zlu, ne ćutite nego kažete jasno i glasno, “ovo hoću, a ovo, izvini, neću”. I ako nešto ne može, onda lepo kažete “hvala” i odete..”

– Mlada žena misli da ne može da živi bez ljubavi. Zrela neće da živi bez poštovanja. Zna da se bez njega može zaljubiti, ali ne i voleti. Osećanja srca su ograničena. Mogu biti varljiva, pristrasna i voditi na stranputicu. Zato neka duhovna učenja emocije i želje navode kao najveću prepreku prosvetljenju i ističu neophodnost njihove eliminacije.

Zaljubljenost je čulna reakcija na oblik i pojavu. Zaljubi se u oči, usne, kosu, ruke ili telo. Kada se zaljubi srcem javlja se ushićenje i zanos. Stvori se bura u umu. Nalet snažnih emocija potisne razum, pa se i kaže da je neko ludo zaljubljen. Čini glupe i nepromilšjene stvari zbog kojih se može kajati kada prodje euforija. A, proći će. Bura čula se eventualno stiša. U zavisnosti od emocionalne/duhovne zrelosti zavisi da li će zaljubljenost prerasti u ljubav ili će okončati. Ponekad, čak, kao razočaranje i loše iskustvo.

Ljubav započinje kada um dopre do duše, povrati mir i uspostavi ravotežu izmedju osećanja i razuma. Mada i dalje postoji fizička i emocionalna privlačnost trezvenija je pošto se uvidjaju nedostaci. Tada se osoba prihvati onakvom kakva jeste. Partneri se svesno posvete ličnom razvoju, jedno drugom i negovanju njihovog odnosa. Ljudi koji imaju zdrav ego i ličnost imaju samopoštovanje i podjednako vole i sebe i jedno drugo. Zbliže se i postanu tim, a ne rivali.

Ukoliko se podcenjuje vlastita ličnost nema samopoštovanja i ljubavi ni prema sebi ni prema drugima. Ono što se oseća nije ljubav, već opsesivna neurotičnost. Unutrašnja praznina se nastoji zadovoljiti samo spolja. Zbog toga se postane opsednut s nekim, u potpunosti mu se potčini, dozvoljava ponižavajući tretman i trpi nasilje. Arogantna i narcisoidna osoba, takodje ne oseća ljubav, jer je ograničena vlastitim, sebičnim potrebama i zadovoljstvom. U takvim slučajevima se osnuje disfunkcionalna, patološka i opasna veza u kojoj ljubavnici ne mogu zajedno ni jedno bez drugog.

O vremenu ili promenama

Shvatanje da je vreme iluzija nije zasnovano na cinjenicama. Vreme je promena. Heraklit je s pravom rekao da sve prolazi i da ovde nije nista stalno osim promene. “Zub vremena” sve nagriza. Menja svako telo, oblik i pojavu. Nezive stvari, biljke i zivotinje nisu svesne vremena kao ljudi. 

Samo um koji misli ima svest o sebi ili svome Ja i tako postaje svestan dogadjaja koji se desavaju, koji su se dogodili i koji se, eventualno, mogu dogoditi. Ja je zivot u razvoju. S obzirom da razvoj uvek ima aktivni moment promene Ja ga dozivljava kao Sada. 

Medjutim, Sada se ne treba mistifikovati niti izdvajati/odvajati od proslih i buducih promena posto s njima stvara celinu koja omogucava Ja da ima kontinualan razvoj i razumevanje. Iako su predjasnji dogadjaji prosli, nije proslo iskustvo koje je njima steceno. Ono se akumulira u znanje/razumevanje koje Ja prenosi u Sada i na osnovu toga tumaci trenutna desavanja kao sto i predvidja buduce dogadjaje. 

Ako je Ja u proslim dogadjajima formiralo zablude prenosice ih u Sada. Zbog toga nece biti u potpunosti svesno. Nece biti u stanju da pravilno interpetira trenutna zbivanja, pa ce praviti pogresne izbore ili ciniti aktivnosti koje ce se nepovoljno odraziti na buduca desavanja. 

Naravno, da se buducnost ne moze u potpunosti znati. Moze se samo predvideti i to na osnovu proslih dogadjaja/iskustava i trenutnih zbivanja. Na primer, iz iskustva znamo da biljke koje nemaju vodu uvenu. Ako neko prestane zalevati cvece, sa sigurnoscu se moze tvrditi da ce ono uvenuti bez vode.

Da mi nemamo sposobnost, da u izvesnoj meri, predvidimo buducnost, ili da budemo svesni posledica svojih aktivnosti, tada ne bi mogli biti ni odgovorni za njih. Ono sto omogucava razumevanje buducih dogadjaja su prosli dogadjaji ili iskustva. 

Dakle, da bi Ja bilo u potpunosti svesno u Sada mora imati puno razumevanje proslosti. To postize tako sto analizira prosle dogadjaje da bi uvidelo zablude. Tek kada ih shvati moze praviti svesnije izbore koji ce pozitivno uticati na buduce dogadjaje. 

Ono sto je zivo, svesno, aktivno i stalno u vremenu nije Sada, vec Ja. Sada je samo nacin na koji Ja postize razvoj u ovoj dimenziji. Bez Ja nema svesnog razvoja. Ne postoji Sada, proslo i buduce, odnosno svest o vremenu ili bilo kojoj promeni i desavanju. Zivot, jednostavno, tone u pasivnu tamu nesvesnosti i nerazumevanja.

Kako biti “sada i ovde” i sta to znaci?

Znaci biti celovit, sabran i svestan. Postoji shvatanje da se takvo stanje postize bez uma i misli, sto nije u potpunosti tacno. Mada u procesu osvescivanja postoje momenti kada je pozeljno zaustaviti proces misljenja, svesna celovitost nije moguca bez uma. On je neizostavan element razumevanja. Da bi bili svesni necega moramo imati um. Covek koji izgubi sposobnost misljenja nije svestan sebe (svoga Ja) ili identiteta. Bez toga ne moze biti svestan sta se desava u njemu i oko njega. Nema nikakvo razumevanje. 

Ja puno razumevanje postize misaonim fokusom u kojem sabere celokupni svesni kapacitet. Uznemireno Ja ima rastrojen um usled nekontrolisanih fizickih reakcija. One odvlace paznju i trose energiju tako da um slabi. Nema dovoljno snage da dosegne visi, duhovni potencijal. Zbog toga pada pod uticaj telesnih nagona i destruktivnih osecanja iz kojih proizilaze disfunkcionalne misli i zablude navodeci na nepromisljenje i nerazumne aktivnosti.

Da bi se to sprecilo i izbeglo paznja se usmerava na smirivanje telesnih reakcija. U tu svrhu se koriste razlicite metode i tehnike, kao npr. tehnika disanja, prestanak misljenja, narocito o dogadjajima koji su prouzrokovali uznemirenost. Ponekad pomogne i koncentracija na prijatne spoljasnje nadrazaje, primecuje se lepota prirode i prirodnih zvukova. Neko pronalazi smirenje kroz muziku itd. Znaci cilj je da um prestane biti pod dejstvom telesnih nagona i destruktivnih osecanja ili da se rastereti da bi lakse stupio u konatkt s duhovnim potencijalom. 

Taj kontakt uzdigne um. Uravnotezi ga i neutralise. Ucini ga nepristrasnim. Osposobi ga za funkcionalno misljenje i trezveno razmatranje situacije i traumaticnog dogadjaja. Osvezen i osnazen um odoleva dejstvu nizih nagona i osecanja. Ne pada pod njihov uticaj, vec ih mirno posmatra, analizira i preispituje. Kroz to dobija jasniji uvid. Otkriva vezu izmedju sadasnjeg stanja i predjasnjih zbivanja. 

Trenutna reakcija nije slucajna, vec je uzrokovana predjasnjim reakcijama, odlukama i ponasanjem. Bez razumevanje proslih gresaka nastavljamo ih praviti, a da toga nismo svesni. Zato i nemamo puno razumevanje sadasnje situacije i nase odgovornosti za njen nastanak.

Razumevanje proslih gresaka nam pomogne da postanemo svesni trenutne. Shodno tome i da preduzmemo potrebne mere da je ispravimo. Dok ne ucinimo promene u nacinu misljenja, ponasanja, reagovanja i delovanja ne mozemo uciniti pomak ili ocekivati drugacije, povoljnije rezultate u buducim promenama. 

Nesvesna osoba ima mentalitet zrtve. Svesna preuzima odgovornost za sebe i svoj zivot. Aktivno se angazuje na vlastitom rastu i razvoju, jer zna da je svaki moment drugaciji, da nosi drugaciju promenu i izazov koji je moze ili unapredititi ili unazaditi. 

Proces rasta i razvoja ima uvek aktivan moment koji odredjujemo kao sadasnji. On jeste najvazniji posto predstavlja prekretnicu i daje mogucnost promene i svesnijeg razvoja. Medjutim, on se ne moze izdvojiti, niti se moze razumeti bez proslog i nagovestaja buduceg, jer s njima cini celinu i stvara kontinuitet. Samo kroz njihovu potpunu integraciju dobijamo razumevanje sta trebamo ciniti da izbegnemo ono sto ne zelimo ili da postignemo to sto zelimo, odnosno da svesnije zivimo.