Mesečne arhive: oktobar 2012

Dobro i zlo


zxy: „Kant je stvio kategorički imperativ u srce
a Sofija u savest
onaj ko iskreno istražuje problem dobra i zla
uleće neminovno u haos
rasprava o tome pak je jedna igra duha
u „kojima se robijaši igraju svojim lancima“
da citiram Voltera
jer čovek ne može dokučiti
uzroke svoje sudbine
ps
uh,zaboravih da kažem
da se slažem sa ovim
što je rekao Bane
a narvano i sa svim
što je napisala Sofija“

-Hvala zxy. Slazem se s tobom. Bane je zaista dao lep komentar. Naravno, da mi nikada u potpunosti ne mozemo pojmiti dobro i zlo zbog samog karaktera takve spoznaje. Sustinske zakonitosti viseg sklada i harmonije se nalaze u nadsvenom, duhovnom potencijalu kojeg ograniceni, svesni nivo nikad nije, niti moze, biti u potpunosti svestan.

On ga delimicno postaje svestan samo onda kada stupi u interakciju s njim. Kad ostvari moment unutrasnje integralnosti i iskrenosti, kroz jedinstvo osecanja i razuma sto  se ispolji kroz savest. Ona daje razumevanje koje osposobi coveka da nadvlada svoj nizi, sebicni nagon. Na taj nacin se svesno odluci da deluje u interesu zajednistva, a ne u svom ogranicenom, sebicnom interesu.

Drugim recima, kada covek deluje po nagonu svoje duhovne sustine, njegov intelekt ostvari visi stepen razumevanja. Otkriva sustinske zakonitosti i tako postaje svestan konstruktivnih akcija koje treba preduzeti.

Medjutim, dok je mudrost ili dubina naseg duhovnog potencijala bezgranicna, dotle je razumevanje naseg svesnog nivoa uvek ograniceno. Zato je neophodna njihova stalna interakcija da bi bili u stanju da produbljujemo razumevanje sustinskih zakonitostii, a time i dobra i zla. Takvu spoznaju nije moguce ostvariti jednom za svagda, vec se ona ostvaruje svo vreme dok smo ovde.

Nas intelekt se nalazi u stalnoj interakciji s razlicitim vanjskim nadrazajima kao i okolnostima. Time se  uzrokuju aktiviranje razlicitih unutrasnjih nivoa svesti. Svaki od njih se prezentuje kao razlicito osecanje koje formira karakteristican nacin misljenja ili razumevanja. Za nize nagone je karakteristicna individualna ogranicenost koja stvara dezintegralnost i neiskrenost, pa navodi na sebicno, destruktivno, nefunkcionalno i nemoralno ponasanje i delovanje.

Ukoliko je nas duhovni razvoj dorastao situaciji i iskusenju lakse cemo uspostaviti kontakt s duhovnim potencijalom. To ce rezultirati unutrasnjom integralnoscu i iskrenoscu, a time i adekvatnoj, nepristrasnoj proceni dobra i zla, kao i aktivnostima koje trebamo preduzeti.

Ali, ako nas duhovni razvoj nije dorastao situaciji, tada se osecamo zbunjeni i nismo sigurni sta da radimo? Nastaje unutrasnji kosmar protivrecnih osecanja i misli. Takav unutrasnji konflikt nas primorava na dublju i iskreniju samoanalizu kao i preispitivanje oformljenih vrednosti u odnosu na okolinu. Zato takvo iskustvo cesto rezultira drugacijom ili dubljom spoznajom dobra i zla.

Dakle, poznanje dobra i zla nije namenjeno samo filozofima, vec svim ljudima. Svaki covek je svakodnevno u situaciji da mora donositi odluku o svojim aktivnostima. Ukoliko ne deluje kroz sustinske ili moralne, duhovne zakonitosti, onda deluje kroz ogranicene, pojavne zakonitosti koje za posledicu imaju nefunkcionalan, destruktivan ili nemoralan karakter. Zato se u potpunosti slazem Servantesom kad kaze: “Prvi covekov zadatak je da najpre upozna samog sebe.”

Advertisements

Staticnost i dinamicnost


Iako se sve u ovoj dimenziji nalazi u stalnom procesu promene i razvoja mi smo skloni da odredjujemo stvari u staticnom, a ne dinamicnom kontekstu. Razlog tome je sto staticnost i nepromenljivost ukazuje na otkrivanje reda ili zakonitosti u procesu promena.

Naravno da je neophodno otkrivati izvesnu staticnost unutar dinamicnosti da bi bili u stanju da shvatimo odredjeni smisao egzistencije i postojanja. Medjutim, pitanje je koliko otkrivena staticnost ili zakonitost u toku promena ima apsolutan karakter? Ili koliko je kruto staticno odredjivanje uvek adekvatno i efikasno?

Stalni dinamicni tok promena i razvoja ukazuje na cinjenicu da otkrivene staticne zakonitosti fizicke dimenzije nisu apsolutne, vec relativne. One se, takodje, menjaju, ili dopunjavaju i produbljuju.

Naime, u samom toku promena se uvek uocavaju nove i drugacije vrednosti koje se moraju ukomponovati sa starim, vec oformljnim, sto dovodi do promene starih vrednosti, a time i drugacijeg shvatanja, razumevanja i odredjivanja utvrdjenih zakonitosti.

Zbog toga je neophodno neprestano uciti, biti otvoren i fleksibilan prema novim vrednostima i spoznaji. Jer, istina/zakonitost koja je uocena u odredjenoj fazi ili promeni moze poprimiti sasvim drugacije obelezje u daljnjim promenama.

Zbog cega je to tako? Ili kako to objasniti? Od cega se mora poci u pokusaju razumevanja tog fenomena? Odgovor se treba traziti u samoj nasoj svesti, jer je ona sustina svakog uocavanja i oderedjivanja, samim tim i dozivljaja i spoznaje postojanja.

Stalna promena, kao i pojava odredjenosti i neodredjenosti ili staticnosti i dinamicnosti u fenomenu postojanja, nije nista drugo nego refleksija nase svesti. Kroz takve promene nam se omogucava da jasnije sagledamo njenu kompleksnost. Ta kompleksnost je data u vidu osecanja i misli.

Osecanja cine nejasnu sazetost, intenzitet ili dubinu svesti, dok misli predstavljaju neprekidnu aktivnost i dinamicnost. Dakle, komplementarna suprotnost s karakteristicnim paradoksom.

Aktivnost misli omogucava razumevanje postojanja preko staticnosti identiteta u svesnom nivou. Medjutim, taj nivo je uvek ogranicen i odredjen neodredjenim, nejasnim intenzitetom ili dubinom osecanja iz kojih nastaje. Osecanja su nesvesni nivo svesti unutar kojeg deluju dve polarnosti u vidu podsvesnog i nadsvesnog nagona.

Nadsvesno je najvisi “centar” ili sustinsko jezgro svesti. Ono predstavlja potencijal promene i razvoja svesnog nivoa. Zbog toga uvek ostaje nedostizan i nejasan. Svaka promena i razvoj ogranicenog, svesnog nivoa doprinosi promeni i produbljivanju samog tog potencijala.

To znaci, ako postoji potencijal permanentne, neogranicene promene i razvoja mora postojati i dinamicnost ogranicene promene i razvoja, i obrnuto. Jedno drugo uvek uslovljava i stvara medjusobnom interakcijom i transformacijom.

Iz tog razloga razumevanje postojanja kroz dinamicnu promenu fizickih oblika, narocito pojava njihove konacnosti ili smrti je jednostrana. Mi nikada nismo u stanju da sagledamo, shvatimo i objasnimo sustinsku celovitost postojanja koja u sebe mora ukljuciti neogranicenost, beskonacnost ili besmrtnost viseg svesnog potencijala.

Samim tim sto postoji kontinualan razvoj ogranicenih, fizickih oblika mora postojati i njihov visi, bezgranicni potencijal koji ih stvara. Svaka spoznaja koja dobije obelezje zakonitosti u procesu dinamicnog toka promena je nepotpuna. Ona predstavlja samo delimican uvid u bezgranicni, neodredjeni potencijal.

Mada je taj uvid adekvatan za odrednjenu fazu promene, on je ipak ogranicen i mora se menjati, jer ce novi tokovi promena nositi sobom i dublji potencijal, a time i novu progresivniju spoznaju.

Dok psihologija takvu suprotnost unutar svesti oznacava kao svesnost i nesvesnost, dotle mnoga duhovna i religijska ucenja odredjuju ograniceni, svesni nivo kao ego, identitet ili licnost, a visi, besmrtni ili bezgranicni potencijal svesti kao dusu i duh.

Nastavak


Zxy: “E sad ostalo mi nejasno dal je to njegova anima njih pronalazila ili njihova lepota njega startovala.”

Da bi se razumeo odgovor na ovo pitanje neophodno je razumeti kompleksnost svesti, odnosno njene razlicite nivoe s karakteristicnim osobinama. Zato ce ovaj poduhvat biti slican odmotavanju zamrsenog klupka. Tesko je odrediti od kojeg kraja je najbolje krenuti da bi bilo sto manje zastoja ili odmotavanja ostalih krajeva, posto su svi oni medjusobno isprepleteni i povezani.

Kada naš intelekt, preko cula, primi nadrazaj aktiviraju se razliciti nivoi svesti u vidu razlicitih nagona-osecanja/misli. Treba napomenuti da ce aktiviranje unutrasnjih nivoa biti razlicito za ljude s razlicitim stepenom duhovnog razvoja.
Mada je telesna ili culna, kao i ego reakcija primarna kod svih, kod ljudi s visim stepenom duhovnog razvoja, aktivacija duhovnog nivoa je mnogo brza, snaznija i ucestalija. Kod ljudi sa zaostalim ili, cak, sprecenim duhovnim razvojem (kao na primer, manijaci, psihopate, ubice itd.) reakcija nadsvesnog nivoa obicno izostane. To znaci da oni ne osete saosecanje, ljubav i nagon konstruktivnosti, vec nagon destruktivnosti.

Na srecu takvi slucajevi su retki, jer vecina ljudi, ipak, ima neophodan stepen duhovnog razvoja i integralnosti, pa ne nanosi stetu drugim ljudima i ne ugrozava njihove zivote. Svaki covek najpre ima instiktivnu reakciju Telesne svesti na oblik i pojavu. Medjutim, ona nije jedina posto su takodje prisutne i reakcije ostalih nivoa.

Njihova dominacija i zastupljenost zavisi od duhovnog razvoja svakog coveka. Zbog toga svaki covek ima razlicit estetski dozivljaj, kao i razlicitu potrebu. Tako na primer, izrazeniji nagon Telesne svesti ce se koncentrisati na oblik i pojavu u cilju fizickog ili seksualnog zadovoljenja uz zanemarivanje visih duhovnih i moralnih principa. U takvom slucaju se ne moze govoriti o zaljubljenosti, vec o telesnoj privlacnosti koja je najpovrsniji ili najprimitivniji oblik spoja izmedju dve osobe.

Zaljubljenost nastaje visim stepenom razvoja kada se pored telesnog oblika ili pojave primecuje i lepota duhovnih kvaliteta. To dovodi do aktiviranja duhovnog potencijala. Takav spoj je kompletniji. Pruza mogucnost da se razvije u ljubav ukoliko partneri nastave da se duhovno uzdizu.

Dakle, spoljasnja lepota i smisao sluzi kao aktivator spoznaje i razvoja unutrasnjeg smisla i lepote. Visi stepen spoznaje unutrasnjih, duhovnih vrednosti i lepote rezultira visim stepenom funkcionalnosti ili sposobnoscu ostvarenja unutrasnje ravnoteze, mira, zadovoljstva i srece. Time prestaje neuroticna potreba stalnog zaljubljivanja.

Preterana potreba za vanjskom lepotom i vanjskim vrednostima nastaje ako neko nije u dovoljnoj meri svestan svojih unutrasnjih kvaliteta. Ako ima kompleks nize vrednosti.  Ili, usled razlicitih zabluda kao na primer, da osoba vredi samo ako ima partnera, da bez partnera zivot nije kompletan, da se bez partnera ne moze doziveti potpuna sreca, itd.

Ideal


123loncar: “sve je ovo lepo rečeno ; ali dodao bih još nešto meni jako važno ; naime, postavlja se pitanje šta je to “ idealan čovek“ ?… kako je do pimovno definisan njegov profil ?… pa kad se njegov profil definiše , treba utvrditi u kojoj je meri on moguć međ ljudima … i da ne gnjavim , ja lično mislim da je taj “ idealan čovek “ , ili pak „nad čovek“ , pa i onaj jadničak od „svečoveka “ ( a kažem jadničak , jer se na našim prostorima doktrinalno forsira ) ; dakle, sve su to doktrinalne manipulacije ( ili kvazi intelektualni pleonazmi – kako bi to okarakterisao onaj veliki nemac, idealista na neki način ),za frustriranje i zaglupljivanje masa ; koje sa umišljenog pijadestala autoriteta , potpomognut velikim bratom religijom , nastoje da unište prosvetiteljski rad spoznaje / belodanih istina / časti / pravičnosti / nastojanja da se destruktivno uređen čovek u obrazovnoj društvenoj fabrici ne očoveči ( ne spozna sebe sama i dosegne svoj balans , harmoniju i sklad sopstvene prirode )… dakle , stojim na stanovištu da svaki pojedinac ( u nekom srednjem svom dobu – kako nagovesti Sofija ) , treba da zvrši u sebi proces raztuđenja i otpočne veliki proces očovečenja , te dosegne ličnu ( kako unutrašnju , tako i spoljašnju ) harmoniju i sklad ; dosegne životno blaženstvo … a ta lična čovečnost i njeno blaženstvo , različita je od čoveka do čoveka / jer svak od nas je neponovljivi i neobnovljivi kosmički događaj – u kosmosu nema juče već samo sutra /…
…po meni, idealnost pojmovno pripada samo čistom tehnicizmu i to kod tipizacije proizvoda …ona se tehnički može definisati preko tehničkih karakteristika samih proizvoda … čak i savršenost pojmovno pripada tehnicizmu… a zajedno ne mogu biti nisačim ovi pojmovi povezani u biološkom svetu živih stvorenja ( ušta ubrajam sve živo postojeće , nama znano i neznano )…

…dakle, čovek je čovek ako je čovek ( za razliku od nečovečnih ili pak destruktivno uređenih i razčovečenih – koji mogu bitno da se razlikuju od nečovečnih ) i ništa više …”

-Savrsenost u smislu zavrsenosti ili konacnosti u ovoj dimenziji nije moguca iz prostog razloga sto je ovo aktivna dimenzija promene i razvoja. Prema tome, ne postoji zavrsen ili savrsen covek, vec covek u neprestanom razvoju.

To takodje znaci da ideal u ovoj dimenziji predstavlja covek koji se neprestano usavrsava, kultivise, ili ako hoces, ocovecuje. Sto prevazilazi svoj nizi, sebicni nagon visim “bozanskim” nagonom ljubavi, savesti ili “bozije pravde”. Covek koji se trudi da u svakoj situaciji deluje pravedno i posteno, a ne sebicno, sto je Marko Miljanov veoma lepo izrazio; “ Hrabrost je kad sebe branis od drugih, a cojstvo kad druge branis od sebe.”

Dakle, prema definiciji svaki covek koji smatra da je ostvario svoj savrsen razvoj (postao nad covek) ne moze biti idealan. Takvo shvatanje ukazuje na zabludu (nastalu arogantnim stavom) koja za posledicu ima regresivan razvoj. Jer, uvek se mora usavrsavati, ocovecavati, oplemenjivati, kultivisati, uciti, spoznavati, razvijati da bi se ostvarivao ideal u ovoj dimenziji.

Zato je veoma vazno da se shvati da ideal u ovoj dimenziji nije statican vec dinamican. Njega nije moguce ostvariti jednom za svagda, vec ga je neophodno ostvarivati neprestano u svakoj situaciji, u svakom momentu naseg zemaljskog zivota.