Mesečne arhive: oktobar 2012

Dobro i zlo


zxy: „Kant je stvio kategorički imperativ u srce
a Sofija u savest
onaj ko iskreno istražuje problem dobra i zla
uleće neminovno u haos
rasprava o tome pak je jedna igra duha
u „kojima se robijaši igraju svojim lancima“
da citiram Voltera
jer čovek ne može dokučiti
uzroke svoje sudbine
ps
uh,zaboravih da kažem
da se slažem sa ovim
što je rekao Bane
a narvano i sa svim
što je napisala Sofija“

Hvala zxy. Slazem se s tobom. Bane je zaista dao lep komentar. Naravno, da mi nikada u potpunosti ne mozemo pojmiti dobro i zlo zbog samog karaktera takve spoznaje. Sustinske zakonitosti viseg sklada i harmonije se nalaze u dusi svakog coveka kao njegov nadsvesni potencijal kojeg ograniceni, svesni nivo inteligencije ili identiteta nije svestan.

On ga postaje svestan samo onda kada stupi u interakciju s takvim potencijalom ili kad uspe da ostvari moment unutrasnje integralnosti i iskrenosti, kroz jedinstvo osecanja i razuma, sto dobije manifestaciju savesti. Takvo razumevanje osposobljava coveka da nadvlada svoj nizi, sebicni nagon. Na taj nacin se svesno odluci da deluje u interesu celine ili zajednistva, a ne u svom ogranicenom, individualnom interesu.

Drugim recima, kada covek deluje po nagonu svoje duhovne sustine, njegov svesni nivo ostvaruje visi stepen razumevanja, jer otkriva sustinske zakonitosti koje su u neposrednoj vezi sa svime izvan njega sto mu omoguci da pravilno odredi nacin delovanja i ponasanja koji ce doprineti opstem skladu.

Medjutim, dok je mudrost ili dubina naseg duhovnog, nadsvesnog potencijala bezgranicna, dotle je razumevanje naseg svesnog nivoa uvek ograniceno pa je zato neophodna njihova stalna interakcija da bi bili u stanju da produbljujemo razumevanje sustinskih zakonitostii, a time i dobra i zla. Zato je nemoguce ostvariti takvu spoznaju jednom za svagda, vec se ona ostvaruje svo vreme dok smo u ovoj dimenziji.

Ova dimenzija predstavlja interakciju komplementarnih suprotnosti koja omogucava nasoj svesti aktivni razvoj tako sto zahteva njihovo neprestano uravnoteznje da bi bili u stanju da ostvarimo duhovni mir. To se postize koriscenjem punog svesnog potencijala u svakoj datoj situaciji.

Naime, nas svesni nivo identiteta se nalazi u stalnoj interakciji sa svojom okolinom cime se kreiraju razlicite sitiuacije ili spoljasnji nadrazaji koji uzrokuju aktiviranje razlicitih unutrasnjih svesnih nivoa. Svaki od njih se prezentuje kao razlicito osecanje koje formira karakteristican nacin misljenja ili razumevanja. Za nize nagone je karakteristicna individualna ogranicenost koja stvara dezintegralnost ili neiskrenost te time navodi na sebicno, ali destruktivno, nefunkcionalno ili nemoralno ponasanje i delovanje.

Ukoliko je nas duhovni razvoj dorastao situaciji ili iskusenju nama ce biti lako da uspostavimo interakciju s nadsvesnim nivoom sto ce nam omoguciti neophodnu integralnost i iskrenost u proceni dobra i zla, a time i funkcionalno ponasanje ili konstruktivno delovanje u interakciji s okolinom.

Ali, ako nas duhovni razvoj nije dorastao situaciji tada se osecamo zbunjeni i nismo sigurni sta da radimo jer nastaje unutrasnji kosmar protivrecnih osecanja i misli. Takav unutrasnji konflikt nas primorava na dublju i iskreniju samoanalizu kao i preispitivanje oformljenih vrednosti u odnosu na okolinu. Zato takvo iskustvo cesto rezultira drugacijom ili dubljom spoznajom dobra i zla.

Dakle, poznanje dobra i zla nije namenjeno samo filozofima, vec svim ljudima. Svaki covek je svakodnevno u situaciji da mora donositi odluku o svojim aktivnostima. Ukoliko ne deluje kroz sustinske ili moralne, duhovne zakonitosti onda deluje kroz ogranicene, pojavne zakonitosti koje za posledicu imaju nefunkcionalan, pa cak i destruktivan ili nemoralan karakter. Zato se u potpunosti slazem Servantesom kad kaze: “Prvi covekov zadatak je da najpre upozna samog sebe.”

Staticnost i dinamicnost


Iako se sve u ovoj dimenziji nalazi u stalnom procesu promene i razvoja mi smo skloni da odredjujemo stvari u staticnom, a ne dinamicnom konekstu. Razlog tome je sto staticnost ili nepromenljivost ukazuje na otkrivanje reda ili zakonitosti u procesu promena.

Naravno da je neophodno otkrivati izvesnu staticnost unutar dinamicnosti da bi bili u stanju da shvatimo odredjeni smisao egzistencije i postojanja. Medjutim, pitanje je koliko otkrivena staticnost ili zakonitost u toku promena ima apsolutan karakter? Ili koliko je kruto staticno odredjivanje uvek adekvatno i efikasno?

Stalni dinamicni tok promena ili razvoja ukazuje na cinjenicu da otkrivene staticne zakonitosti fizicke dimenzije nisu apsolutne vec relativne posto i se i one takodje menjaju, dopunjavaju, produbljuju ili razvijaju.

Naime, u samom toku promena se uvek uocavaju nove i drugacije vrednosti koje se moraju ukomponovati sa starim, vec oformljnim sto dovodi do promene starih vrednosti, a time i drugacijeg shvatanja, razumevanja ili odredjivanja utvrdjenih zakonitosti fizicke dimenzije.

Zbog toga je neophodno neprestano uciti ili biti otvoren i fleksibilan prema novim vrednostima i spoznajama. Jer, istina ili zakonitost koja je uocena u odredjenoj fazi ili promeni moze poprimiti sasvim drugacije obelezje u daljnjim promenama.

Zbog cega je to tako? Ili kako to objasniti? Od cega se mora poci u pokusaju razumevanja tog fenomena? Odgovor se treba traziti u samoj nasoj svesti, jer je ona sustina svakog uocavanja i oderedjivanja, samim tim i dozivljaja ili spoznaje postojanja.

Stalna promena kao i pojava odredjenosti i neodredjenosti ili staticnosti i dinamicnosti u fenomenu postojanja nije nista drugo nego refleksija nase svesti. Kroz takve promene nam se omogucava da jasnije sagledamo njenu kompleksnost. Ta kompleksnost je data u vidu osecanja i misli.

Osecanja cine nejasnu sazetost, intenzitet ili dubinu svesti dok misli predstavljaju neprekidnu aktivnost ili dinamicnost. Dakle, komplementarna suprotnost s njenim karakteristicnim paradoksom.

Aktivni nivo misli omogucava razumevanje postojanja preko staticnosti identiteta sto dobija karakteristike svesnog nivoa. Medjutim, taj nivo je uvek ogranicen ili odredjen neodredjenim, nejasnim intenzitetom ili dubinom osecanja iz kojih nastaje. Zato su osecanja nesvesni nivo svesti unutar kojeg deluju dve polarnosti podsvesnog i nadsvesnog nagona.

Nadsvesnost je najvisi “centar” ili sustinsko jezgro svesti koji predstavlja potencijal promene i razvoja svesnog nivoa. On uvek ostaje nedostizan i nejasan jer svaka promena ili razvoj ogranicenog, svesnog nivoa doprinosi promeni ili produbljivanju samog tog potencijala.

Sto znaci, ako postoji potencijal permanentne, neogranicene promene i razvoja mora postojati i dinamicnost ogranicene promene i razvoja, i obrnuto. Jedno drugo uvek uslovljava i stvara medjusobnom interakcijom i transformacijom.

To takodje znaci da je razumevanje postojanja kroz dinamicnost promena fizickog oblika i pojava u vidu konacnosti ili smrtnosti jednostrano posto mi nikada nismo u stanju da sagledamo, shvatimo ili objasnimo sustinsku celovitost postojanja koja u sebe mora ukljuciti neogranicenost, beskonacnost ili besmrtnost viseg svesnog potencijala.

Samim tim sto postoji ogranicenost ili kontinualan razvoj fizickog mora postojati i njegov visi, bezgranicni potencijal koji ga omogucava ili stvara. Svaka spoznaja koja dobije obelezje staticnosti ili zakonitosti u procesu dinamicnog toka i promene je nepotpuna jer predstavlja delimican uvid u bezgranicni, neodredjeni potencijal.

Mada je taj uvid adekvatan i progresivan za specifican, trenutni moment ili fazu promene, on je ipak ogranicen i mora se menjati jer ce novi tokovi promena nositi sobom i dublji potencijal, samim tim i novu progresivniju spoznaju.

Dok psihologija takvu suprotnost unutar svesti oznacava kao svesnost i nesvesnost, dotle mnoga duhovna i religijska ucenja odredjuju ograniceni, svesni nivo kao ego, identitet ili licnost, a visi, besmrtni ili bezgranicni potencijal svesti kao dusu i duh.

Nastavak


Zxy: “E sad ostalo mi nejasno dal je to njegova anima njih pronalazila ili njihova lepota njega startovala.”

Da bi se dao adekvatan odgovor na ovo pitanje neophodno je razumeti kompleksnost svesti kroz njene razlicite nivoe s karakteristicnim osobinama, svrhom i funkcijom. Takav poduhvat je slican odmotavanju zamrsenog klupka pa je tesko odrediti od kojeg kraja je najbolje krenuti da bi bilo sto manje zastoja ili nuznosti odmotavanja ostalih krajeva, posto su svi oni medjusobno isprepleteni i povezani.

Mada sam ja u mojim ranijim izlaganjima dala opsirnu identifikaciju razlicitih svesnih nivoa, njihovo razumevanje je neophodno za jasnocu odgovora pa cu ih ovde opet ukratko ponoviti. Svesni nivo ljudi predstavlja njihovu sposobnost misljenja ili nivo inteligencije. Ta sposobnost je veoma znacajna jer se njome oformi identitet koji uocava razlike, kako u sebi tako i izvan sebe, cime se omogucava proces ucenja i razvoja.

Pored toga nivoa postoji podsvesni nivo nizeg, bezumnog ili divljeg instinkta Telesne svesti koji je ogranicen samo na telesne potrebe, tako da se nalazi u uskoj vezi s culima i seksualnim nagonom kao i samoodrzanjem. To je najnizi stepen “inteligencije” (ako se uopste tako moze nazvati) koji pravi razliku izmedju bola i zadovoljstva, pa se samim tim rukovodi samo njima.

Nadsvesni nivo je svesna sustina koja predstavlja sintezu misljenja i osecanja u jedinstvenu celovitost ili puni potencijal viseg smisla koji ostaje nedostupan ogranicenoj sposobnosti intelektualnog razumevanja. To je sfera duhovne dimenzije duse i duha.
Nivo Polusvesnog ega predstavlja potisnuta osecanja ili nerasciscene konflikte nastale u interakciji s okolinom (usled traumaticnih dogadjaja i stresnih situacija). On se najcesce javlja kao nefunkcionalni unutrasnji dijalog koji obiliuje predrasudama, zabludama, samoobmanama itd.

Kada naš svesni nivo preko cula primi odredjeni nadrazaj ili spozna odredjenu razliku izvan sebe aktiviraju se unutrasnje razlike (gore navedenih svesnih nivoa) u vidu razlicitih nagona-osecanja/misli. Ovde je neophodno napomenuti da ce aktiviranje unutrasnjih svesnih nivoa biti razlicito za ljude s razlicitim stepenom duhovnog razvoja.
Mada je telesna ili culna, kao i ego reakcija primarna kod svih, kod ljudi s visim stepenom duhovnog razvoja aktivacija duhovnog nivoa je mnogo brza, snaznija i ucestalija nego kod ljudi s nizim stepenom duhovnog razvoja. Kod ljudi s zaostalim ili cak sprecenim duhovnim razvojem (kao na primer, manijaci, psihopate, ubice itd.) reakcija nadsvesnog nivoa moze da izostane, sto se manifestuje kao izostanak saosecanja, ljubavi, konstruktivnosti, plemenitosti ili sposobnosti shvatanja duhovnih vrednosti posto dominira nizi nagon Telesne svesti kao i Polusvesnog ega.

Na srecu takvi slucajevi su retki jer vecina ljudi ipak ima neophodan stepen duhovnog razvoja ili integralnosti, pa ne nanosi stetu drugim ljudima ili ne ugrozava njihove zivote. Svakako da svaki covek najpre ima instiktivnu reakciju Telesne svesti na oblik i pojavu. Medjutim, ona nije jedina posto su takodje prisutne i reakcije ostalih svesnih nivoa.

Naravno, njihova zastupljenost zavisi od duhovnog razvoja svakog coveka sto uslovi njihov razlicit estetski dozivljaj kao i razlicitu potrebu. Tako na primer, izrazeniji nagon Telesne svesti ce se koncentrisati na oblik i pojavu u cilju fizickog ili seksualnog zadovoljenja uz zanemarivanje visih duhovnih ili moralnih principa. U takvom slucaju se ne moze govoriti o zaljubljenosti vec o telesnoj privlacnosti koja je najpovrsniji ili najprimitivniji oblik spoja izmedju dve osobe.

Zaljubljenost nastaje s visim stepenom razvoja kada je osoba u stanju da pored telesnog oblika ili pojave primecuje i skrivenu lepotu duhovnih kvaliteta sto dovodi do aktiviranja nadsvesnog nagona ili duse. Takav spoj je kompletniji i on pruza partnerima mogucnost da ga razvijaju u ljubav ukoliko produbljuju lepotu smisla i plemenitosti nastalu otvarnjem duhovne dimenzije.

Produbljivanje ili razvoj takve dimenzije omogucava partnerima visi stepen integralnosti, odgovornosti ili sazrevanja. Na taj nacin spoljasnja lepota ili smisao sluzi kao aktivator spoznaje i razvoja njihovog unutrasnjeg smisla i lepote. Visi stepen spoznaje unutrasnjih duhovnih vrednosti ili samorazvoja rezultira visim stepenom funkcionalnosti, tj. sposobnoscu ostvarenja unutrasnje ravnoteze, samim tim mira, zadovoljstva i srece, cime prestaje neuroticna potreba stalnog zaljubljivanja.

Preterana potreba za vanjskom lepotom ili vanjskim vrednostima nastaje ako osoba nije u dovoljnoj meri svesna svojih unutrasnjih vrednosti. Takva pojava moze nastati kao posledica potisnutog kompleksa nize vrednosti ili neprevazidjenih zabluda formiranih u mladosti kao na primer, da osoba vredi samo ako ima partnera, da bez partnera zivot nije kompletan posto se ne moze doziveti potpuna sreca, itd.

Ukoliko je neko svestan svojih unutrasnjih vrednosti tada se ostvari mir i ravnoteza neophodna za funkcionalnu interakciju s okolinom. To znaci da se podjednako ceni i uziva i u unutrasnjoj i spoljasnjoj lepoti. Medjutim, dusa ili unutrasnji (nemanifestovani) potencijal se uvek aktivira ako se neko susretne s manifestovanom ili realizovanom lepotom izvan sebe koja nadmasuje njegov trenutni stepen razvoja. Na taj nacin se i pokrene ili omoguci proces progresivnijeg razvoja jer je unutrasnji potencijal postao aktiviran ili dostupan. Ipak, sve zavisi od ljudi i njihovog ponasnja ili reagovanja na iskrsnuce takve mogucnosti.

Ideal


123loncar: “sve je ovo lepo rečeno ; ali dodao bih još nešto meni jako važno ; naime, postavlja se pitanje šta je to “ idealan čovek“ ?… kako je do pimovno definisan njegov profil ?… pa kad se njegov profil definiše , treba utvrditi u kojoj je meri on moguć međ ljudima … i da ne gnjavim , ja lično mislim da je taj “ idealan čovek “ , ili pak „nad čovek“ , pa i onaj jadničak od „svečoveka “ ( a kažem jadničak , jer se na našim prostorima doktrinalno forsira ) ; dakle, sve su to doktrinalne manipulacije ( ili kvazi intelektualni pleonazmi – kako bi to okarakterisao onaj veliki nemac, idealista na neki način ),za frustriranje i zaglupljivanje masa ; koje sa umišljenog pijadestala autoriteta , potpomognut velikim bratom religijom , nastoje da unište prosvetiteljski rad spoznaje / belodanih istina / časti / pravičnosti / nastojanja da se destruktivno uređen čovek u obrazovnoj društvenoj fabrici ne očoveči ( ne spozna sebe sama i dosegne svoj balans , harmoniju i sklad sopstvene prirode )… dakle , stojim na stanovištu da svaki pojedinac ( u nekom srednjem svom dobu – kako nagovesti Sofija ) , treba da zvrši u sebi proces raztuđenja i otpočne veliki proces očovečenja , te dosegne ličnu ( kako unutrašnju , tako i spoljašnju ) harmoniju i sklad ; dosegne životno blaženstvo … a ta lična čovečnost i njeno blaženstvo , različita je od čoveka do čoveka / jer svak od nas je neponovljivi i neobnovljivi kosmički događaj – u kosmosu nema juče već samo sutra /…
…po meni, idealnost pojmovno pripada samo čistom tehnicizmu i to kod tipizacije proizvoda …ona se tehnički može definisati preko tehničkih karakteristika samih proizvoda … čak i savršenost pojmovno pripada tehnicizmu… a zajedno ne mogu biti nisačim ovi pojmovi povezani u biološkom svetu živih stvorenja ( ušta ubrajam sve živo postojeće , nama znano i neznano )…

…dakle, čovek je čovek ako je čovek ( za razliku od nečovečnih ili pak destruktivno uređenih i razčovečenih – koji mogu bitno da se razlikuju od nečovečnih ) i ništa više …”

-Savrsenost u smislu zavrsenosti ili konacnosti u ovoj dimenziji nije moguca iz prostog razloga sto je ovo aktivna dimenzija promene ili razvoja. Prema tome, ne postoji zavrsen ili savrsen covek, vec covek u neprestanom razvoju.

To takodje znaci da ideal u ovoj dimenziji predstavlja covek koji se neprestano progresivno razvija, usavrsava ili ako hoces, ocovecuje tako sto nadvladava ili kultivise svoj nizi, individualni ili sebicni nagon svojim visim “bozanskim” nagonom ljubavi, savesti ili “bozije pravde”.

Covek koji se trudi da u svakoj situaciji deluje u cilju opsteg sklada i interesa (pravde, postenja, itd.), a ne svog sebicnog, sto je Marko Miljanov veoma lepo izrazio; “ Hrabrost je kad sebe branis od drugih, a cojstvo kad druge branis od sebe.”

Dakle, prema definiciji svaki covek koji smatra da je ostvario svoj savrsen razvoj (postao nad covek) ne moze biti idealan. Takvo shvatanje ukazuje na zabludu (nastalu arogantnim stavom) koja za posledicu ima regresivan razvoj. Jer, uvek se mora usavrsavati, ocovecavati, oplemenjivati, kultivisati, uciti, spoznavati, razvijati da bi se ostvarivao ideal u ovoj dimenziji.

Zato je veoma vazno da se shvati da ideal u ovoj dimenziji nije statican vec dinamican. Njega nije moguce ostvariti jednom za svagda, vec ga je neophodno ostvarivati neprestano u svakoj situaciji, u svakom momentu naseg zemaljskog zivota.

O ljubavi


Ovaj post predstavlja odgovor na komentar o Kazanovi, pa se zato samo razmatra ljubav izmedju ljubavnika. S obzirom na strukturu odgovora iznosim ga ovde kao clanak.
Svaki covek nosi u sebi latentnu lepotu duse skrivenu u misterioznoj dubini vlastitog bica. Onog momenta kada neko sretne vanjsku leptu, koja projektuje njegov nemanifestovani potencijal unutrasnje lepote, dusa se aktivira tako sto iz nje iskrsne varnica zaljubljenosti. Time se omogucava dozivljaj ljubavi. Kakav ce taj dozivljaj biti zavisi od ponasanja ili duhovnog razvoja ljudi.

Dusa je sustinski, bezgranicni potencijal svesti koji prevazilazi razumevanje ogranicenog svesnog nivoa. Zato zaljubljivanje nije svestan cin (ne mozemo odlucivati u koga cemo se zaljubiti) vec je to spontana razbudjenost nadsvesnog nagona. Iz istog razloga ljubav moze biti uzvracena ili neuzvracena. Sve zavisi od visih, tajnih zakonitosti duse koje mi nismo u stanju da shvatimo.

Ukoliko je ljubav uzvracena nastaje euforija srece jer partneri neposredno deluju iz aktivirane unutrasnje lepote pa zato i izgledaju savrseni jedno drugom. Medjutim, ta euforija neminovno prodje jer se boljim upoznavanjem ukazuje njihov stvarni stepen razvoja. Ako su partnetri duhovno siromasni zaljubljenost cak moze prerasti u mrznju.

Ukoliko partneri postizu progresivan duhovni razvoj zaljubljenost prerasta u mirniju, ali postojaniju ljubav koja je u stanju da zadovolji sustinske potrebe jer se jasnije shvata znacaj iskrenosti, medjusobnog postovanja i uvazavanja.

Dakle, zaljubljenost je prodor vise, duhovne dimenzije ljudi u njihovu nizu, svesnu sferu. Njome se otvara unutrasnja lepota i dubina koja ceka da bude istrazena. Iskra zaljubljenosti rasplamsa plamen ljubavi cime se stvori duhovna spona izmedju dvoje ljudi. Medjutim, ta spona je izuzetno delikatna i veoma lako iscezne ako se ne odzava.

Da bi spoljasnji plamen ljubavi, izmedju dvoje ljudi opstao, on mora biti u vezu s izvorom svoje kreacije ili unutrasnjim plamenom dusa. Sto znaci da je neophodno da ljudi neprestano prodiru u dubinu vlastite, unutrasnje lepote da bi bili u stanju da je daju izvan sebe, te na taj nacin odrzavaju njihov ljubavni odnos.

Ako to ne cine, plamen njihove ljubavi se ugasi jer nema unutrasnje, duhovne vatre da ga odrzava i obnavlja. Medjutim, potreba za samospoznajom ili ponovnim kontaktom s duhovnom lepotom ne nestaje posto individuacija ljudi predstavlja svrhu njihovog evolicionarnog razvoja.

Tako da se opet zaljubljuju ili tragaju za idealnim partnerom koji ce ih dozivotno uciniti srecnim. Ali, dokle god se ispunjenje ocekuje izvana ili dok ono ne postane unutrasnji proces duhovnog rasta, samoplemenjivanja i samorazvoja ne moze se ostvariti istinsko zadovoljenje ili postojano osecanje srece.

Iz istog razloga ljudi s visokim stepenom samorazvoja i integralnosti koji dopiru do dubljeg, duhovnog potencijala smisla ili ljubavi u sebi prestaju da je traze izvan sebe. To ne znaci da oni vise ne vide vanjsku lepotu. Naprotiv, tek tada su u stanju da otkrivaju njenu skrivenu kompleksnost, sto im omogucava da prihvataju svako iskustvo ili zivotne okolnosti s dubljim, duhovnim mirom i razumevanjem. Zato partner nije uslov za njihov smisaoni dozivljaj egzistencije ili osecaj srece i unutrasnje celovitosti i ispunjenosti.