Mesečne arhive: februar 2018

– O Duhovnosti-


electrasdreams reče: april 3, 2010 u 8:31 pm

Religiozna osoba sledi učenje crkve, dok produhovljena osoba sledi učenje svoje vlastite duše.“

Apsolutno tacno.

sofija6 reče: april 4, 2010 u 1:26 am

-Electrasdreams, pozdrav!

Da. Zato religioznost predstvalja dogmu, dok duhovnost predstvalja aktivan proces progresivnog razvoja. Religioznost je „mrtva Bozija rec“, dok je duhovnost „ziva Bozja rec.“

zelenavrata reče: april 5, 2010 u 11:47 am

„Misljenja sam da se moze biti i religiozna i produhovljena osoba.

Meni je to mesanje baba i zaba, iskreno.

Onaj ko je vernik ne znaci da ne radi i u drugim sferama svog produhovljenja, u oba slucaja se sledi dusa.

Tako ja mislim i Verujem!“

sofija6 reče: april 5, 2010 u 12:48 pm

-Zelenavrata,

hvala za iznosenje misljenja. U svakom slucaju da osoba moze biti i religiozna i produhovljena. (Ima dosta takvih ljudi.) Medjutim, isto tako neko ne mora biti religiozan (u tradicionalnom smislu) ali moze biti produhovljen, kao sto ima ljudi sto su religiozni, ali nisu produhovljeni. Duhovnost se ogleda u integralnom i konstruktivnom razvoju licnosti.

Kod nekih ljudi religioznost moze imati karakteristike neuroticnog razvoja gde osoba izuzetnu paznju posvecuje praznom ceremonijalu da bi zamaskirala svoj zaostao duhovni razvoj koji se ogleda u dvolicnim, sebicnim ili nepostenim aktivnostima.

Postoje ljudi koji redovno odlaze u crkvu, pridrzavaju se svih crkvenih pravila, neprestano pricaju o Bogu ali u isto vreme njihova dela i odnos prema drugim ljudima pokazuje snobizam, uskogrudost i siromastvo duha.

Kao sto postoje ljudi koji nikada ne idu u crkvu niti se pridrzavaju crkvenih pravila, ali se njihova dela kao i odnos prema drugim ljudima karakterise izuzetnom iskrenoscu, velikodusnoscu i plemenitoscu.

Naravno, da svako ima pravo na svoje misljenje i uverenje i sve dotle dok takvo misljenje doprinosi funkcinalnosti osobe i njenom konstruktivnom odnosu s okolinom ne vidim razlog zasto bi ga se odrekao.

Pozdrav i sve najbolje.

zelenavrata reče: april 5, 2010 u 2:52 pm

Molim, zadovoljstvo mi je komentarisati na teme/misljenja koja mogu samo da unaprede i podstaknu na razmisljanje.

Na ceo opus mog komentara, pozvacu se na jednu osobu i mislim da ce time biti sve jasno.

Vladeta Jerotic.

Spojio je sve i divim mu se.

A evo setih se i divne Eve Ras.

Siroooki ljudi u svakom smislu i nekako potvrdjuju moj stav.

Pozdrav i sve najbolje Sofija 🙂

sofija6 reče: april 6, 2010 u 2:02 am

-Hvala. Tebi takodje. 🙂

S obizirom da u ovakvim temama veoma lako moze doci do nesporazuma pokusacu da se jos jasnije izrazim. Moja namera nije da omalovazavam religiju. Naprotiv. Sustinski principi religije su zasnovani na duhovnosti i moralnosti koja podstice duhovni razvoj kod ljudi.

Medjutim, institualizacijom religije u njoj su takodje zastupljeni i razliciti ograniceni ili manipulativni intersi instutucije koji imaju ekonomski pa i politicki karakter (mada se obavijaju plastom duhovnosti).

Kada se ljudi koncentrisu na sustinske principe religije oni postizu progresivan duhovni razvoj. To rezultira konstruktivnim odnosom s drugim ljudima koji se ogleda u postovanju i uvazavanju medjusobnih razlika (ukljucujuci religiozne, rasne, nacionalne itd.). Znaci, takva karakteristika religije ima karakter zblizavanja medju ljudima.

Kada se ljudi ogranice na isprazne ceremonijale kao i ogranicene interese institucije a pritom zanemaruju sustinske principe religije uslovi se regresivan duhovni razvoj. Njime se ljudi koncentrisu na pojavne razlike umesto sustinskog jedinstva te time uzrokuju medjusobnu netrpeljivost i antagonizam. Primer za to je religiozni fanatizam u vidu razlicitih sekti i kultova, isterivanje djavola, Dzihad, Krstaski ratovi itd.

Duhovnost „otvara“ ispituje, uci, tezi ka vlastitom konstruktivnom usavrsavanju, samim tim i razvoju i promeni. Dok kruta religioznost „zatvara“ ili se zadrzava na odredjenim formiranim vrednostima kojima ne dozvoljava razvoj vec ih nastoji zadrzati takvim kakve jesu.

Zelenavrata, cenim tvoju iskrenost i konstruktivnost. Vrata 🙂 filozofskog kutka su ti uvek otvorena da izrazis svoje misljenje.

Srdacan pozdrav!

Advertisements

-Reakcije-


afroditta reče: mart 15, 2010 u 9:41 am

„Navike stvaraju neku vrstu uzorane brazde. Energiju za svoj opstanak crpe iz reakcija na podrazaj ! Tako se desava da pojava ljutnje i njeno rasplamsavanje opstaje na toj stazi jer se burna reakcija brine za njenu prohodnost.Navika,nestaje u trenutku posmatranja sta se zbiva u umu i ne uzimanjem provokacije na analizu.Kao sto i sama kazes,potrebno je primjeniti neki drugi reakcioni princip,na neki nacin prekinuti tu unutrasnju dramu,usresredivsi svoj fokus na neku drugu radnju.,ali po meni i prihvatiti to stanje u sebi.Jos jedan od nacina kako se navika odrzava je i putem otpora koji pruzamo.A otpor je takode vrsta nergije koja se dolijeva i snazi naviku,kao i sam ego. Kada svijesno prihvatimo osjecaj ljutnje u sebi,mi time ne dolijevamo vise „ulje na vatru“ i ljutnja splasnjava.Pojavljivace se isporobavanja jos neko vrijeme,ali ako uspijemo da odrzimo sebe kao posmatraca,eneergija se gubi,a time se polako i zatire trag uzorane brazde ,koja je do tada bila jedini poznati put.A onda dozivimo svoje svijesne pomake,zadobijamo nove alate i znamo da je sve moguce u svijetlu svijesnosti ! 🙂 🙂

Pozdrav i tebi Sofija ! 🙂 „

sofija6 reče: mart 16, 2010 u 10:00 am

-Najopasnija zabluda za duhovni razvoj ljudi je uverenje da su ostvarili potpuni ili savrseni razvoj. Duhovni razvoj je proces koji traje citav zivot. Samosvest ljudi uvek predstavlja odredjenu fazu razvoja, sto znaci da je nemoguce dostici konacnu ili savrsenu spoznaju u fizickoj egzistenciji koja nece moci jos vise da se produbi ili usavrsi.

Mada je za duhovno razvijene ljude karakteristicno da nemaju u tolikoj meri izrazen ego i Polusvesni ego (nerasciscenje konflikte, zablude, predrasude) kao ljudi sto ne preispituju sami sebe ili sto nemaju uvid u vlastiti razvoj, ipak niko nikad u potpunosti nije bez njih.

Polusvesni ego je najblizi svesnom nivou. Kada se desi neki traumatican dogadjaj prvo cime nasa svesnost kontaktira je Polusvesni ego. Iz njega su reakcije uvek snazne, cesto agresivne ili mozda cak i rezignirane (sve zavisi od iskustava osobe).

Takva reakcija nikada nije funkcionalna posto je „nepromisljenja“. Ona predstavlja neku vrstu automatske ili mehanicke reakcije na situaciju ili nadrazaj iz okoline. Njome covek ne moze da „nadraste“ situaciju ili da nadje konstruktivno resenje problema posto ne koristi puni svesni potencijal koji se nalazi u nadsvesnom nivou (duhovnoj svesti).

Kada ljudi nisu svesni takve zakonitosti, oni nisu u stanju da pomognu sami sebi, vec se prepustaju takvim impulsima ili reaguju iz njih. I njima samima nije jasno zasto tako reaguju. Kasnije im moze biti zao, ili se mogu osecati zbunjenim, losim, itd. Time samo jos vise prodube vlastito nefunkcionalno reagovanje, jer kao sto si i sama rekla, u mozgu se stvara odredjena putanja koja uzrokuje da cinimo uvek istu reakciju i tako stvramo naviku.

Kada ljudi postanu svesni takve zakonitosti oni mogu i da preduzmu odgovarajuce mere da vise tako ne reaguju, pa se i kaze: „Kada znamo bolje, radimo bolje.“

Mi imamo izraz da je neko „van sebe“ kada je ljut ili kada se neuracunljivo ponasa. Takav izraz odgovara istini posto se u takvim momentima osoba koncentrise na ono sto se desava izvan nje, a ne u njoj. Ono sto ona treba da cini je koncentracija na unutrasnja zbivanja ili na ono sto se desava u njoj samoj. Tako na primer, iduci put kada oseti poznate simptome treba sama sebe zaustaviti ili reci: „Stop. Smiri se. Ova reakcija mi nece pomoci. Ovo nisam ja vec moj Polusvesni ego, itd.“

Vec takav promenjen unutrasnji dijalog je dovoljan da omoguci izvesno smirenje kojim ce se omoguciti laksa interakcija s Duhovnom svescu ili osecanjem mira i stalozenosti. Tek spojem intelekta s duhovnim nivoom, osoba je u stanju da nepristrasno posmatra sva svoja osecanja i misli i da ih usmerava. Ukoliko se osoba ne izdigne do takvog nivoa ona nece biti u stanju da kontrolise nize osecanje polusvesnog ega, vec ce mu se prepustiti, tj. ono ce kontrolisati nju i njeno ponasanje.

Znaci, neophodno je postici potpuno smirenje ili stupiti u interakciju s Duhovnom svescu da bi bili u stanju da imamo neutralan stav ili uvid u nas same, sto ce nam omoguciti da imamo i jasniji uvid u samu situaciju, a time i njeno konstruktivno resenje.

Mi ne mozemo da kontrolisemo nista ili nikog osim sebe. Ako se ljutnja ili bilo kakvo drugo neprijatno osecanje pojavi to je OK. Ne smemo ga sputavati vec ispoljiti ili osetiti, ali tako da znamo da dolazi iz nizeg nivoa svesti cime imamo i odgovornost da ne dozvolimo sebi da reagujemo iz njega ili da kroz njega povredjujemo druge.

Svidja mi se ovo sto si napisala:

Pojavljivace se isprobavanja jos neko vrijeme,ali ako uspijemo da odrzimo sebe kao posmatraca,eneergija se gubi,a time se polako i zatire trag uzorane brazde ,koja je do tada bila jedini poznati put.A onda dozivimo svoje svijesne pomake,zadobijamo nove alate i znamo da je sve moguce u svijetlu svijesnosti ! 🙂  🙂 “

Upavo tako.

O postojanju


Damir reče: decembar 27, 2011 u 9:34 pm

„I ja sam razmoisljao o ovome,tesko je svakom da shvati postojanost i sva pitanja oko toga ko shvati ovo pitanje svaki dan zivi sa pitanjem cemu sve ovo,cemu svest,osecaji,postojanost svaki dan trazis odgovor zbog cega je sve ovako kako jeste.“

sofija6 reče: decembar 28, 2011 u 5:12 am

-Takva pitanja takodje karakterisu pocetak duhovnog budjenja, jer su siguran znak da se njima prevazilazi ogranicenost fizickim zakonitostima ili da se prodire u dublje, duhovne zakonitosti postojanja.

Mada takav proces cesto u sebe ukljucuje mnostvo neodgovorenih pitanja, nerazumevanje, sumnju ili izvestan nemir i nesklad, on ipak predstavlja znacajan progres ili pocetak kompleksnijeg svesnog razvoja, koji ce eventualno odvesti do viseg stepena spoznaje, a time i viseg stepena mira, slobode ili autenticnosti, bez kojih nema smisaonog dozivljaja egzistencije.

Ogranicenost fizickim zakonitostima se karakterise iluzornom jasnocom koja je zasnovana na povrsnom razumevanju postojanja, samim tim i povrsnim mirom koji nikada nije potpun ili postojan jer se ne temelji na sustinskim, vec na pojavnim zakonitostima.

Zato se sve prosudjuje kroz ogranicenu prizmu ega u kojoj postoji pocetak i kraj u vidu radjanja i smrti, i pored njihove ocigledne kompleksnosti ili kontradiktornosti koje se nastoje ili uprostiti ili u potpunosti ignorisati. To za posledicu ima otudjenje od vlastitog viseg Sopstva sto rezultira preteranim egoizmom koji uzrokuje nesklad, nefunkcionalnost, kao i osecaj frustracije i besmisla.

Mi smo “deo” vise kompleksnije celine ili smisla koji daleko nadmasuje kapacitet ego razumevanja. I sve dotle dok nastojimo poricati ili zanemariti takvu cinjenicu necemo biti u stanju da se oslobodimo potrebe kontrole kao i arogantnosti koje nas sprecavaju da se “otvorimo” ka visoj svesnoj dimenziji koja bi nam dala potrebnu mudrost ili razumevanje da prevazidjemo teskoce i konflikte s kojima se suocavamo.

Sustina postojanja je svest. Zato su misli i osecanja takodje sustina konflikata ili teskoca, ali isto tako i sustina mira i srece. Komplementarna suprotnost razlicitih osecanja i misli je uslov svesnog razvoja. Bez nizeg ne bi bili u stanju da znamo vise ili da osetimo potrebu da se uzdignemo ka visem, boljem ili progresivnijem.

Snovi i cinjenice


Ajnstajn: “Nikad ne odustaj od onoga sto stvarno zelis. Covek sa velikim snovima je mnogo mocniji od onog s cinjenicama. “

-Ako su snovi ostvarljivi tada su u saglasnosti sa cinjenicama. U slucaju da nisu, tada se nemaju prave cinjenice. Snovi uspesnom coveku omoguce da sagleda dublje, skrivene cinjenice. U tome i jeste tajna uspeha. Najmocniji je onaj koji ujedini snove s cinjenicama.

Komentari:

https://forum.krstarica.com/entry.php/47164-Snovi-i-cinjenice