Mesečne arhive: februar 2012

Subjektivizam


Fridrih Shiler: „Sedište je duše onde gde se unutarnji svet i vanjski svet dodiruje. Jer, niko ne poznaje sebe ako je samo on, a ne u isti mah još i neko drugi.“

-Komplementarna suprotnost subjektivnosti i objektivnosti postoji s razlogom. Ona je neophodan uslov aktivnosti ili razvoja. Da bi ljudi bili u stanju da spoznaju sebe i vlastitu unutrasnju nemanifestovanost, neophodno je da se ona reflektuje kao spoljasnja manifestovanost ili ekspanzija razlika i aktivnosti u vidu drugacijih misljenja i razumevanja drugih ljudi.

Svako misljenje izvire iz iste, jedinstvene dubine univerzuma kao specifican fragment svetlosti koji u susretu s nasim misljenjem ili svetlom stvara neutralno, nepristrasno  osvetljenje neophodno za objektivan uvid. Takvim uvidom se oslobadjamo subjektivne iluzornosti, sto nam omoguci dublje prodiranje u vlastitu nemanifestovanost i vlastiti izvor svetlosti ili razumevanja.

Sto znaci, da bi nase misljenje ili realozovana svetlost bila u stanju da dopre do svog unutrasnjeg, nemanifestovanog potencijala, neophodan je spoj ili oplodnja s vanjskim svetlom. Takva oplodnja rezultira svetlom objektivnosti koje prevazilazi ogranicenost jednostranog subjektivnog razumevanja, cime se dobija potrebna ostrina ili snaga da se pronikne u dubinu unutrasnje nemanifestovanosti.

Bez takve oplodnje unutrasnje svetlo ili razumevanje postaje nefunkcionalno. Nije u stanju da vrsi daljni prodor do unutrasnjeg potencijala. Medjutim, i ovde je neophodna potrebna ravnoteza ili balans. Kao sto nedovoljna interakcija s vanjskim svetlom ili misljenjem drugih zadrzava u sterilnoj subjektivnosti, tako i nekriticko prihvatanje misljenja drugih ljudi ili preterana apsorpcija vanjske svetlosti,  zadrzava u zaslepljenosti. Usled poga unutrasnja svetlost potamni. Misljenje izgubi potrebnu ostrinu da prodre do svog unutrasnjeg potencijala.

-Posledica preteranog subjektivizma izrazena je sledecom izrekom: „Ja sam ostao pri svome zato svi drugi odose dalje.“ Naravno da se ovakva izjava ne bi trebala uzeti kao kruto pravilo jer sve zavisi od specificnih okolnosti. Ponekad se ljudi nadju u situaciji u kojoj je potrebno slediti unutrasnji glas i intuiciju uprkos tome sto vecina ljudi ima drugacije misljenje. Sve zavisi od toga koliko je nas duhovni razvoj dorastao situaciji.

-Preterana meditacija u vidu subjektivizma koji iskljucuje proucavanje misljenja drugih ljudi nije korisna, kao sto nije korisno ni proucavanje misljenja drugih bez subjektivne refleksije.

Advertisements

Mrkla Noc Duse (Dark Night of the Soul)


Zlatna Iris: „moje neko shvataje je da integracija sa bogom (koja kako kazes moze da nastupi samo onda kada covek vise nije u telu) je moguca samo ukoliko je covek za zivota dostigao mudrost, prosvetljenje, neko bi rekao i vaskrsenje. sto se tice hriscanstva, mozda gresim, ali opet moje shvatanje isusovog vaskrsnuca je upravo povezano sa mrklom noci duse. (nisam citala jovana da bih znala o cemu se radi, nagadjam) raspece je ta mrkla noc kroz koju je trebalo proci da bi mogao da vaskrsne kao duhovni covek – isus hrist.“

Zxy: „Ja mislim da vaskrsava svaki čovek još za života kad se produhovi što naravno bude kad noseći svoj krst prodje kroz golgotu na svom putu i da je to smisao poruke“ Ja sam put,istina i život“

Zlatna Iris: ja ne delim isto misljenje…mislis li zaista da se svaki covek produhovi u pravom smisli reci? postane svestan svoje sustine…oko sebe ja vidim vrlo malo onih koji zive u skladu sa sobom, a mnogo onih koji se zadovoljavaju prolaznim, kratkotrajnim zadovoljstvima koje nudi spoljasnji svet. i samo nanose sloj za slojem na svoju skoljku misleci da ce nova farba, nova tekstura, novi ukras biti dovoljan da ih ucini srecnim. a unutra suplje….“

-Isus je bio podvrgnut fizickom mucenju zbog cega je i umro, da bi posle tri dana vaskrsao. On je bio duhovno probudjen i pre vaskrsnuca. Mrkla noc duse je nesto drugo. U njoj ljudi nisu podvrgnuti fizickom mucenju, vec je to temeljna, unutrasnja kriza. Kod religioznih ljudi se obicno javlja kao sumnja u veru.

Mislim da je razlog tome preteran vanjski uticaj. Religiozni ljudi, cesto, nepromisljeno i bezrezerno prihvataju ideje dogme i autoriteta koje nisu, niti mogu biti, asimilirane na svim nivoima njihove licnosti. Naime, svaki covek ima svoju jedinstvenu unutrasnju lepotu i originalnost ili duhovni potencijal koji treba da se realizuje u njegovoj licnosti kroz intelekt.

Spoljasnji uticaj je pozitivan ako aktivira takvu realizaciju ili ako stimulise ljude da prodiru dublje u njihovu psihu. Time se obelodanjuju dublja osecanja i misli. Dolazi do progresivnog razvoja. Postize se unutrasnja integralnost i samospoznaja. Ukoliko ne dodje do takvog procesa, vec se bez razmiljanja prihvata necije misljenje tada se potreban unutrasnji proces razvoja paralise. To rezultira unutrasnjom dezintegracijom i neravnotezom koja moze rezultirati krizom. Kriza je pravi blagoslov, jer predstavlja katarzu. Kroz nju se intelekt oslobadja spoljasnjih uticaja i uspostavlja ponovni kontakt s vlastitim duhovnim potencijalom.

Zasto su neki ljudi podlozniji bezrezervnom ili nekritickom prihvatanju spoljasnjeg uticaja? Ima vise razloga od kojih cu nabrojati samo nekoliko. Cesto su u pitanju duboko ukorenjene predrasude koje su formirane jos u ranom detinjstvu. Neki ljudi imaju potisnuto osecanje inferiornosti i nesigurnosti, pa beze od odgovornosti. Nekima pojedine ideje omogucavaju da pronalaze opravdanje za zadovoljavanje nizih nagona i strasti. Omogucavaju im da zadrzavaju visoko misljenje o sebi i svom duhovnom razvoju i pored unutrasnje dezintegracije i nepostovanja moralnih vrednosti.

To je kao privremena anestezija koja maskira unutrasnji bol i haos te je covek u stanju da i dalje zadrzava iluziju svoje savrsenosti, srece, uspeha i zadovoljstva. Jednom recju, u pitanju je unutrasnja dezintegracija i neiskrenost sto je Zlatna Iris takodje zapazila:

mislis li zaista da se svaki covek produhovi u pravom smisli reci? postane svestan svoje sustine…oko sebe ja vidim vrlo malo onih koji zive u skladu sa sobom, a mnogo onih koji se zadovoljavaju prolaznim, kratkotrajnim zadovoljstvima koje nudi spoljasnji svet. i samo nanose sloj za slojem na svoju skoljku misleci da ce nova farba, nova tekstura, novi ukras biti dovoljan da ih ucini srecnim. a unutra suplje….

-Da li to znaci da se ne trebaju prihvatati ili proucavati ideje drugih ljudi? Naravno da ne. Svaki covek nosi svoj specifican i jedinstven uvid koji moze da obogati i stimulise nase razumevanje, pa je korisno i pozeljno proucavati misljenja drugih. Ali, ne bez kritickog osvrta, pitanja i analize.

U takvoj analizi i um (razum) i srce (osecanja, intuicija) moraju biti podjednako zastupljeni i zadovoljeni, odnosno integrisani. Odlika svake dogme ili zatvorenog sistema je da apelira ili, na jedno ili, na drugo. Zbog toga je korist, zadovoljstvo i mir koji se ostvari kroz dogmaticno ucenje, ne samo lazan, vec i stetan. Zaustavlja unutrasnji proces integracije. Usled toga ljudi nemaju uvid u stvarno stanje njihove psihe. Ne preduzimju nista da zaustave proces dezintegracije. To kasnije rezultira disfunkcionalnoscu i  kompleksnijom, dubljom krizom.

Istina ili mudrost je ziva, aktivna dubina koja se neprestano produbljuje. Zato ucenje koje se ne razvija, odnosno koje se zaustavlja na bilo kojoj dostignutoj dubini mudrosti vremenom prerasta u njenu suprotnost, pa i Andre Žid kaže: “Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli.”

Komentari na De Melo


Ovo su komentari na tekst De Melo:

Zxy: „Glupost je takodje savršeno zadovoljna sobom a ni ruža nije tako bezazlena; izgleda da De Melo nikad nije orezivao ruže inače bi znao.

Ali Sofija bez obzira što si lepo rekla sve takodje tačno je da ko umnožava znanje umnožava muku. Što više znaš više patiš,izgleda da sve moraš da platiš,od prokletstva Faustovog patiš;ovim ne mislim na tebe ,to važi za sve.“Dok ne budete kao deca nećete ući u carstvo nebesko“-da li na kraju razvoja postižemo to da budemo kao deca ponovo.

ps ovaj moj komentar nemoj uzimati baš za ozbiljno,nije mi namera ni bila to,htedoh samo da u tvoj sistem koga inače volim i cenim malo nereda unesem.“

-Hvala zxy. Slobodno unosi nereda koliko god hoces, jer posle njega sledi ciscenje i reorganizacija koja moze rezultirati jos boljim redom nego pre.  Mislim da je veoma korisno kada ljudi iznose svoje misljenje, pogotovo ako se razlikuje. Tada se neka pojava bolje rasvetljava posto se sagledava iz razlicitih perspektiva.

Mnogi mudraci s razlogom u deci sagledavaju osobine koje su neophodne da se zadrze kod odraslih ljudi. To su u prvom redu apsolutna iskrenost, prirodnost ili neizvestacenost, odsustvo manipulativnosti, cistota, nevinost, itd. Da li je moguce da se takve osobine zadrze kod odraslih ljudi? Zasto vecina ljudi ne zadri te osobine?

Moguce je kroz aktivan duhovni razvoj. Ono sto se desava kod ljudi prilikom njihovog odrastanja je da okolina, pored pozitivnog takodje vrsi i negativan uticaj na njihov razvoj. Ljudi koji zapostave dublju unutrasnju interakciju ostaju preokupirani samo fizickim zakonitostima ili nizom, otudjenom svescu ega, pa dodje do neiskrenosti, koristoljublja, manipulativnosti, itd.

Odrastanjem nastaju i kompleksniji problemi, izazovi, iskusenja. Zahteva se visi stepen odgovornosti. Iz tog razloga je lepo ostati dete. Medjutim, nema razvoja bez promene. Svako zivotno doba je potrebno jer nosi svoju dubinu uvida ukoliko smo sposobni da je sagledamo.

Zlatna Iris: „zxy ja ne mogu a da ne uzmem ovaj tvoj komentar za ozbiljno jer se nekad zapitam da li je mudrost prokletstvo ili blagoslov….da li je neophono potonuti na dno da bi mogao da se uzdignes?

sofija uvek se obradujem kada vidim tebe na ovim stranama
a sto se tice ruze ja bih to ovako shvatila, ruza iako u sebi ima i mirisnu lepotu i ruzno opasno trnje ona je zadovoljna sobom i zato je vise lepa nego sto je neprijateljsko trnje ruzi….“

Zxy: „Zlatna Iris ti često postavljaš to pitanje pa ću ti reći šta ja o tome mislim.Jeste,tačno je ,prirodni čovek mora da se slomi da bi ga zamenio duhovni čovek.Taj preobražaj je centralna tačka hrišćanstva bilo da se do njega dolazi „odozdo“ kroz patnju(katolici) ili odozgo „milošću božijom“(pravoslano učenje) a u razvoju ličnosti na psihološkom planu to je trenutak kada ego ustupa svoje centralno mesto .. jastvu.“

-Svidja mi se tvoja kombinacija reci Zlatna Iris. Lepa ruza i ruzno trnje. Da li trnje ruzi ruzu? Ili je lepa ruza lepa uprkos ruznog trnja? Dilema dostojna Sekspirovog Hamleta. 🙂

da li je mudrost prokletstvo ili blagoslov….da li je neophono potonuti na dno da bi mogao da se uzdignes?

Da bi odgovor na ovo pitanje bio razumljiv ili jasan neophodno je obrazloziti nekoliko razlicith oblasti koje su same po sebi kompleksne, sto zahteva i vreme i prostor mnogo veci nego sto je predvidjeno za komentar. Ali se nadam da ce i ovo sturo ili delimicno objasnjenje ipak donekle biti razumljivo. Zxy ima pravo kada pominje hriscanstvo.

Sa Svetim Jovanom od Krsta i njegovom poemom „Mrkla noc duse“ nastao je termin koji se  upotrebljava da oznaci krizu koja moze rezultirati ekstazom ili jedinstvom s dusom, a time i Bogom (koji se nalazi u samom centru duse). Takva kriza ima svoje faze razvoja i veoma je slicna depresiji.

Jovan je bio spanski, katolicki mistik (16 vek) koji je zajedno s Terezijom Avilskom razradio preobrazaj (kao sto zxy navodi) prirodnog coveka u duhovnog. U takvom procesu se oslobadja cula (otuda mrak) te se veoma mucno „putuje“ do vlastite duse gde se dozivljava ekstaza, posle koje covek bude prociscen i culno i duhovno.

Ja o misticizmu imam svoje misljenje (koje nisam sada u stanju da detaljnije izlozim) i smatram da nije uvek adekvatno. Po meni istinska ili potpuna integracija svesnog nivo s dusom i eventualno s bogom nije moguca u telu jer bi se ono anhiliralo takvom snagom. Takva integracija je moguca  samo kada prestane interakcija tela i svesti ili kad nastupi smrt.  Zbog toga i Platon navodi da se potpun preobrazaj desava smrcu ili odvajanjem duse od tela.

U telu je moguca samo kratkotrajna i delimicna integracija preko interakcije intelekta s nadsvesnim. Iz toga proizadje prosvetljenjem i mudrost. Ja bih takvu interakciju okarakterisala kao aktivnu. U pasivnoj razmisljanje nema odredjenu svrhu, vec se u momentima opustenosti „izgubi u mislima“ koje spontano naviranje. Isto tako, verujem da se kroz san vrsi neka vrsta samooporavka i samolecenja psihe koja je veoma znacajna za pravilno funkcionisanje intelekta.

Moje misljenje je da se prirodan covek nikada ne moze iskoreniti dokle god smo u telu i da takvo shvatanje moze prouzrokovati vise stete nego koristi. Daje laznu iluziju savrsenosti. Mi s razlogom imamo telo ili Telesnu svest u ovoj dimenziji. Ona je, kao komplementarna suprotnost Duhovnoj svesti, uslov aktivnosti, razvoja i promene.

Duhovno budjenje je razlicito za svakog coveka. Neki ljudi od ranog detinjstva pokazuju znakove duhovne razbudjenosti. Za njih se kaze da su stare duse, odnosno da su se vise puta reinkarnirali i da zato imaju dublji uvid i mudrost. Kod nekih se ono javi u kasnijem periodu zivota, dok kod nekih takvo budjenje moze imati dramatican efekt kao kod „mrkle noci duse“ ili „kada se potone na dno“. Tako sta se obicno desi ljudima s jakim egom ili kako nas narod kaze ljudima sto imaju „silu“; kod oholih ili previse samouvernih koji sem sebe i svoje snage ne priznaju nista i nikog.

Posto se u zivotu sve balansira takvi ljudi se nadju u situacijama u kojima se u potpunosti „prelome i pokleknu“, tj. koje ih nateraju da shvate vlastitu slabost i ogranicenost. To se obicno desi posle dugotrajnog i mukotrpnog opiranja usled kojih se nagomilaju snazna, protivrecna osecanja koja udalje ljude od njihove istinske, duhovne sustine. Povratak toj sustini iziskuje prodor kroz takvu „gustinu i tminu“ osecanja te poprima obelezje psihicke agonije.

U momentu kada intelekt postaje svestan duhovnog potencijala ili svoje prave sustine dozivljava se ekstaza olaksanja, blazenstva i srece koja se nikada pre nije tako intenzivno osetila. Zbog toga takav moment i bude moment promene i prekretnice u zivotu.

Mada se u takvom momentu prelomi ego i „rodi duhovni covek“, ni ego ni „prirodan covek“ se ne unisti vec i dalje kooegzistira s duhovnim. Ali, sada ih je covek svestan. To mu omogucava da ih drzi pod kontrolom i tako pravi svesnije i odgovornije izbore.

Do tada covek nije bio svestan duhovnih zakonitosti, vec samo fizickih. Bio je pod potpunom dominacijom prirodnog coveka. Zato nije bio svestan i mogucnosti drugacijeg izbora. Otuda takva ogranicenost i „sila“. Posle takvog iskustva intelekt se „prosiruje“ sazreva ili evoluira tako sto spoznaje svoju duhovnu prirodu i njene zakonitosti.

Na pitanje: da li je mudrost prokletstvo ili blagoslov? Odgovor je: mudrost je uvek blagoslov. Prokletstvo je udaljavanje od mudrosti i duhovne sustine. Ja sam vec mnogo puta istakla da je ova dimenzija, dimenzija razvoja kroz komplementarne suprotnosti.

Mudrost se produblje tako sto se covek neprestano suocava s konfliktima i neravnotezom. Neravnoteza se moze balansirati samo kroz visi stepen razumevanja ili dublju mudrosti. Tako da su konflkti i uutrasnja neravnoteza pokretacka snaga razvoja. Stimulisu aktivnost i promenu.  Zbog toga smo mi stalno suoceni s iskusenjima. Ego i prirodan covek nikada nisu, niti mogu biti unisteni. Oni se samo nadrastaju ili prevazilaze duhovnim covekom.

De Melo


‎De Melo: “Ruža ima jednu osobinu koja vama nedostaje: savršeno je zadovoljna sobom. Nije, kao vi, od samog rođenja programirana da bude nezadovoljna. Nije oštećena ni najmanjom težnjom da bude nešto drugo od onoga što jeste, i zato uživa tu jedinstvenu ljupkost i odsustvo unutrašnjih sukoba što se u ljudskom rodu može videti samo kod mistika i dece.“

-De Melova namera je da stimulise ljude da budu zadovoljni sobom ili onim sto jesu. Medjutim, ljudi jesu to sto jesu. Oni nisu ruze, niti to mogu biti. Zakonitost njihovog razvoja i bitisanja je mnogo kompleksnija od ruza. Ljudi su neprekidno prinudjeni da prave izbore. Samim tim, snose i odgovornost za svoj zivot. U tome se i nalazi njihova snaga i njihova slabost, njihov blagoslov i njihovo prokletstvo.

Lepo je biti ruza, dete ili mistik oslobodjen svake odgovornosti. Medjutim, izlaz nije u bekstvu. Ljudi nisu ni ruze, ni deca, a pitam se sta bi bilo da smo svi mistici? Da nema i prakticnih koji misle o svakodnevnim zivotnim potrebama?

I kao sto se kaze: „Lako je biti dobar u dobrome, ali je tesko biti dobar u zlu.“ Zato se „na muci poznaju junaci.“ Kao sto hrast jaca na buri, tako i ljudi izgradjuju karakter u bujici zivota.

————————–

„DEVET RAZLOGA ZBOG KOJIH SI BOGAT:

1. Sinoć nisi otišao na spavanje gladan;

2. Nisi spavao napolju;

3. Imaš izbor odeće svakog jutra;

4. Jedva da si se oznojio danas;

5. Ne provodiš vreme u strahu;

6. Imaš pristup čistoj, pitkoj vodi;

7. Imaš pristup medicinskoj zaštiti;

8. Imas pristup interenetu;

9. Pismen si;“

„Mislite da su to nebitne stvari? Ali zapitajte se koliko ljudi sada to nema i koliko su te stvari zaista važne?!“

– Ovakvo podsecanje je uvek korisno. 🙂

——————-

Anatole France: „Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da razlikujete koliko znate, a koliko ne.“

– Istinska spoznaja nas oslobadja iluzije znanja tako sto nam ukazuje na vlastitu ogranicenost ili na to da jos uvek ima dosta toga sto ne znamo.

—————

Sveta Katarina Sijenska: „Hrabrom čovjeku su dobra i loša sreća kao njegova lijeva i desna ruka. On koristi obje.“

-Mozda bi pravilnije bilo reci mudrom coveku. Jer, su mudrom coveku i dobra i losa sreca podjednako vazne da iz njih izvuce pouku. Da shvati nesto cega do tada nije bi svestan.

Nastavak Ekartovih citata


“…whenever there is inspiration…and enthusiasm…there is a creative empowerment that goes far beyond what a mere person is capable of.”

„…gde god je inspiracija…i entuzijazam…tamo je kreativno osnazenje koje ide daleko od sposobnosti osobe.“

-Tacno.  Ali je tacno i to da se inspiracija, entuzijazam i kreativnost mogu manifestovati samo kroz osobu. Zato se ne treba podceniti sposobnost osobe da napravi pravilan  izbor.  Da se opredeli za duhovni potencijal i kreativni impuls. Da ga svesno bira i tako kultivise vlastiti intelekt. U svakoj osobi pored impulsa kreativnosti postoji i impuls destruktivnosti. Od nje uvek zavisi sta ce odabrati i kojem impulsu ce omoguciti da se manifestuje kroz nju. Prema tome, osoba ima aktivnu, a ne pasivnu ulogu u vlastitom razvoju.

—————-

„Misao i jezik stvaraju očiglednu dvojnost i odvojenost osobe što zapravo ne postoji. Istina glasi: -Vi niste netko tko je svjestan stabla, misli, osećanja ili iskustva. Vi ste svjesnost ili svjest u kojoj se stvari pojavljuju.-„

-Ova izjava zapostavlja sustinsko pitanje, a to je: Kako se stvari pojavljuju u svesti ili sta je to sto omogucava pojavu stvari u svesti na nacin koji je razumljiv svesti? Odgovor je: misao i reci. Pored njih i osecanja, ali to je vec kompleksnije. Dvojnost ili komplementarna suprotnost je neophodan uslov aktivnosti, samim tim i razvoja. Zato pored svesti postoje stvari koje su u njoj. Dakle, u pitanju je opet dvojnost. U Apsolutno Jednom nema spoznaje.

„Bezoblična svjest kroz ‘Vas’ postaje svjesna sebe.“

-Za razliku od prvog citata ovde je istaknuta dvojnost. Postoji bezoblicna svest i postojite Vi. Iz toga proizilazi da Vi, odnosno Ja nije svest, sto je besmisleno.

————

„To je izranjanje budne pažnje, prostor, prisutnost, u kojem se primaju reči. Tada reči postaju manje važne. Mogu biti značajne ili besmislene.“

-Ekart istice dimenziju cutanja kao superiornije sredstvo komunikacije medju ljudima. Medjutim, dimenzija cutanja ne moze u potpunosti iskljuciti reci jer ona nije nista drugo nego efikasno slusanje. Zato on i kaze da je to izranjanje paznje, prostora ili prisutnosti u kojem se primaju reci. Sto znaci da je neophodno da se prime reci da bi taj prostor, prisutnost ili paznja imala karakteristike zivota ili smisaone promene.

Zbog toga reci jesu vazne jer uzrokuju aktivnost ili promenu cak i onda kad imaju privid beznacajnosti ili besmislenosti. Kazem, privid beznacajnosti i besmislenosti, jer je psihologija dokazala da reci nikada nisu besmislene ili beznacajne posto uvek vode ka dubljem smislu ili potisnutom psihickom stanju osobe.

Odgovor na Duhovnost


Ovja komentar sam dobila na tekst o Duhovnosti:

„kako bi nazvala onaj tip ljudi koji osecaju taj neki disbalans u sebi, dakle ljudi koji su svesni da poremecenog odosa izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg sveta i traze neki put, izlaz? da li se ti ljudi razlikuju ili ne od onih koji zive sa tim disbalansom. kao sto si dala primer poboznih koji kradu, i koji zive sa osecajem da je takvo ponasanje ispravno.“

-Drago mi je da si postavila to pitanje, jer je nemoguce reci sve odjednom. Uvek nesto izostane, a sto je vazno znati da bi se bolje razumelo. Ne znam koliko si primetila da stalno insistiram na tome da je duhovni razvoj proces koji traje svo vreme dok smo ovde? To cinim iz razloga, sto pojedina ucenja daju lazno uverenje da je moguce doziveti neko misticno duhovno budjenje i da je ostatak zivota ekstaza ili bliss bez ikakvih problema. Ne samo sto to nije tacno, vec je i stetno.

Svi imamo jedinstvene okolnosti (neki to nazivaju sudbina koja moze biti uzrokovana karmom, neki lekcije itd.) kroz koje moramo proci i koje moramo prevazici, tako sto cemo uciniti pravilnu reakciju na njih. Ukljucujuci odelevanje iskusenju. To mozemo uciniti samo onda kada svesno biramo savest, nagon plemenitosti ili ljubavi, tj. visi duhovni petencijal.

Kao sto u skoli svaki razred postaje tezi usled kompleksnijeg gradiva, tako je i u zivotu. Sto god covek ostvaruje visi duhovni razvoj, on se u isto vreme susrece i sa kompleksnijim zivotnim situacijama. Zbog toga se razvoj uvek maninifestuje kao promena u vidu balansa i disbalansa ili nesto poput Hegelove teze, antiteze i sinteze.

Sto znaci, da svaki balans ili odredjena ravnoteza koja se ostvarila adekvatnom spoznajom, neminovno mora biti ugrozena nekim incidentom ili zivotnom okolnoscu koja ce se odraziti kao unutrasnji konflikt ili disbalans. Takav konflikt, nemir ili disbalans uzrokuje drugacija ili nova osecanja i misli, tj. otkriva nam drugacije aspekte nase licnosti koje traze integraciju na jednom visem nivou, sto nas aktivira na dublju refleksiju, a time i postizanje viseg ili progresivnijeg stepena spoznaje, koja nam opet omogucava uspostavu unutrasnjeg balansa i ravnoteze. Dakle, disbalans kao komplementarna suprotnost balansu je neminovan u procesu razvoja. Iako on nije prijatan, on je ipak znacajna pokretacka snaga razvoja.

Medjutim, disbalans kod produhovljene (integralne) osobe, koja je uzrokovana nekom situacijom ili incidentom,  se razlikuje od disbalansa osobe  s dezintegracionom  licnoscu ili osobe sa sprecenim duhovnim razvojem. Prvi disbalans bi mogli oznaciti kao akutni, drugi kao hronicni. Dok duhovno razvijeni ljudi lakse i brze dolaze do resenja ili ponovne uspostave balansa, ljudi sa sprecenim razvojem cesto produbljuju krizu zato sto jos vise akumuliraju osecanja Polusvesnog ega kroz nepravilne izbore i reakcije.

kao sto si dala primer poboznih koji kradu, i koji zive sa osecajem da je takvo ponasanje ispravno.

Ovo takodje zahteva objasnjenje. Ljudi koji osecaju grizu savesti usled toga sto su ucinili neko nehumano delo pokazuju visi stepen duhovnog razvoja od onih koji je nemaju. Takvi ljudi jos uvek imaju dovoljno autenticnog, sustinskog razvoja da ih takva kriza odvede do dublje unutrasnje refleksije i nadsvesnog nivoa, sto ce se u svesnom nivou manifestovati kao resenost za promenu ili kao odluka da se humanije postupa.

Stepen potiskivanja savesti je proporcionalan stepenu otudjenja od duhovne sustine. Psihopate nemaju savest jer su svoju duhovnu sustinu, koja je izvor mudrosti, u potpunosti zamenuli pojavnim i povrsnim razumevanjem ega koje se manifestuje kao lukavstvo. U najgorem slucaju i s detruktivnim nagonom Telesne svesti.

Duhovnost


Ono sto danasnje drustvo treba to su posteni, iskreni i funkcionalni ljudi. Jedino to moze dati svetliju buducnost covecanstvu. Zato duhovno ucenje koje podstice takav razvoj  ispunjava svoju svrhu. Duhovnost nije filozofija niti je neophodno da neko bude filozof ili da pripada nekakvoj eliti da bi bio u stanju da se duhovno razvija. Duhovnost je dostizna, moguca, a iznad svega potrebna za svako ljudsko bice.

Ona nije nista drugo nego razvoj viseg nadsvesnog potencijala u umu. Zato um i jeste dragocen. Nadsvesni potencijal je dusa/duh koje um oseca ili dozivljava kao ljubav i savest. Njihovim razvojem um dobija  mudrost, tj. uvid u dublje, sustinske zakonitosti postojanja. Mudrost nije lukavstvo. Ona ne zavisi od koeficijenta inteligencije i obrazovanja, vec od razvoja karakternih osobina.

Inteligencija omogucava ljudima da shvate fizicke zakonitosti egzistencije, pa se ljudi koji brze i lakse shvataju takve zakonitosti smatraju inteligentnijim. Duhovnim razvojem se dopire do same sustine tih zakonitosti, odnosno dubljeg skrivenog  reda, smisla i sklada koji prevazilazi ograniceno, otudjeno ili sebicno ego razumevanje.

Osnovna karakteristika duhovnog razvoja je integralni razvoj licnosti. On se manifestuje kao iskrenost, funkcionalnost, odgovornost, kao i brze i efikasnije uspostavljanje unutrasnjeg mira i ravnoteze. Ma koliko da je covek inteligentan, ukoliko zapostavlja duhovni razvoj on nije u stanju da koristi konstruktivni potencijal koji ga osposobljava za funkcionalno ponasanje.

Za ljude sa poremecenim, kao i zaostalim duhovnim razvojem je karakteristican dezintegralan razvoj licnosti. On se moze javiti u vidu neuroze, razlicitih zabluda, neiskrenosti, manipulativnosti, dvolicnosti, itd. Ponekad, dvolicni ljudi imaju duboko potisnut osecaj krivice koji nastoje ublaziti ispraznim ceremonijalom, formalnostima i ritualima koji imaju privid dobrog karaktera.

Tako na primer, neko moze da ide redovno u cvrkvu, odrzava striktan post, redovno se moli, izgleda pobozan, itd., a da u isto vreme vara, krade i cini zlo. Drugim recima vodi dvostruki zivot. Njemu samom je potrebna farsa oko crkve da bi umirio svoju savest ili da bi sam sebe uverio da je ipak, dobar i da nije tako los.

Zbog toga takvim ljudima odgovara svaka filozofija i ucenje kojim se oslobadja odgovornosti i koja ostavlja mesta za zadovoljenje nizih strasti i nagona. Takva filozofija je obicno iskomplikovana i nakicena bombasticnim recima koje su u sustini prazne i neprakticne.

Ipak, svako ima svoje misljenje i neka se nahodi prema njemu. Moja namera nije da ikom namecem svoje misljenje, niti ocekujem pozitivan prijem kod svih ljudi. Drago mi je ukoliko ima takvih sto razumeju ovo sto pisem ili ukoliko moje pisanje, rezonuje s njima.  Ukoliko ne, to je takodje OK.

Svesna sam cinjenice da se svaki covek nalazi na svom jedinstvenom stepenu razvoja, te da smo zbog toga svi drugaciji. Da je to ono sto jeste u ovoj dimenziji i da je bilo koji pokusaj da natera ljude na isto misljenje i ponasanje (pa makar i konstruktivno) uvek rezultiralo jos gorom podelom, otporom i nasiljem.