Mesečne arhive: jun 2011

Tretman


Ka Metafizici:“Ljudi treba da uvide da su dobri, i svi će odmah biti dobri. Onaj ko ljude bude naučio da su dobri, taj će dovršiti svet.“

-Olga Gajin-Vlasic: „Necemo biti ‘dobri’ sve dotle dok postoji spoljnji sudija nad nama,….najbanalnije recenu, pa i u vidu policajca….Ali svi zakoni svijeta su bili neophodni….Haos – pa red , kosmos tako – pa covjek tako. Ali takav zakon nije bio dovoljan……i taj isti policajac spolja postao je i policajac unuta ( to je savjest). Nama je dato da se stalno uskladjujemo prema Nekome. Apostol Pavle bi rekao ‘ Zakon nije dovoljan ne treba mi zakon, tu je Bozja milost“.
neprestano trebamo raditi na sebi…., a zakon je tu da uredjuje nasu haoticnu prirodu.Pa mozda i stignemo na lagani izraz : osjecas, mislis, govoris, radis…………!“

-„Svet“ u fizickoj dimenziji se ne moze dovrsiti posto on sam po sebi predstavlja proces razvoja koji se manifestuje kao stalna aktivnost i promena. Ono sto omogucava aktivnost su komplementarne susprotnosti. Spoljnji „policajac“ i unutrasnji „policajac“ predstavljaju unutrasnje i spoljasnje vrednosti.
Mislim da je olako i nekriticki prihvacena Frojdova definicija savesti i da savest ima presudan znacaj u uspostavljanju potrebne ravnoteze izmedju unutrasnjih i spoljasnjih vrednosti, samim tim i u funkcionalnom razvoju ljudi.
Slazem se s Olginom konstantacijom: „neprestano trebamo raditi na sebi…., a zakon je tu da uredjuje nasu haoticnu prirodu.“
Pitanje je koji zakon? Odgovor je nas unutrasnji zakon u vidu savesti ili unutrasnjeg konstruktivnog potencijala vrednosti. Vrednosti izvan nas sluze tome da aktiviraju takav potencijal ili da omoguce svesnom nivou licnosti da dopire do takvog potencijala te da ga shodno tome realizuje. Medjutim, da li ce do takvog procesa doci zavisi od postignutog stepena samosvesti ili razumevanja pshickih zakonitosti vlastitog razvoja.
Kao sto je vec istaknuto aktivnost je moguca samo kroz interakciju suprotnosti ili razlika. Zato je svesni ili aktivni nivo „raskrsnica“ razlicith nadrazaja, nagona, vrednosti itd. koji dopiru iz kompleksne psihicke strukture ljudi. Od svesnog Ja ili Ega se neprestano iziskuje da pravi izbore izmedju razlicith inklanacija ili nagona. Svaki izbor za posledicu ima ili progresivan ili regresivan razvoj.
Ukoliko se ljudi opredeljuju za plemenitu, nesebicnu inklanaciju reda i sklada zajednistva ili savest oni dopiru do sustinskog unutrasnjeg potencijala koji im omogucava integralnost i progresivan razvoj. Ali, ukoliko se opredele za ograniceni, sebicni interes koji narusava sklad zajednistva oni se ne otudjuju samo od zajednistva vec i od vlastite sustine, cime se uzrokuje dezintegralnost licnosti ili regresivan razvoj. Na taj nacin ljudi nisu u stanju da imaju pravilan uvid ni u sebe ni u sve izvan sebe sto kad tad rezultira nefunkcionalnoscu, frustracijom i konfliktom.
————————————
JUNG : “ Zdrav čovek ne muči druge. Oni koji su mučeni po principu se pretvaraju u mučitelje.

-‘KANT : Dužnost prema samome sebi se sastoji u tome da čovek očuva ljudsko dostojanstvo u vlastitoj ličnosti.

-Navela sam i Jungovu i Kantovu izreku posto u osnovi imaju istu poruku. Ona se sastoji u neophodnosti uspostavljanja stalnog balansa ili ravnoteze kojom se ostvaruje integralni razvoj licnosti. Nema niceg zdravog u asketizmu, mazohizmu ili preteranoj popustljivosti koja se propagira u nekim religijama. Da bi covek bio u stanju da oformi zdrav odnos s drugim ljudima koji ce se zasnivati na medjusobnom postovanju i razumevanju on najpre mora da postuje i razume samog sebe.
Takvo razumevanje se zasniva na tome da se uvazavaju i postuju drugi ljudi, ali isto tako da se ne prihvata ponizavajuci i omalovazavajuci tretman od strane drugih ljudi vec da se zastupa pravo na vlastitu slobodu i dostojanstvo licnosti.
Ne zavisi samo od drugih ljudi kako ce nas tretirati vec i od nas samih. Od nas zavisi kako cemo se postaviti u interakciji s drugim ljudima ili kakav tretman cemo dopustiti. Zato se s pravom kaze:“Svaki covek uci druge ljude kako da ga tretiraju.“

Inspiracija


AJNŠTAJN : “ Velike duše uvek je dočekivao žestok otpor osrednjih umova. “

-Tacno. Medjutim, ostajuci samo pri toj izjavi stvara se suptilnija vrsta antagonizma medju ljudima koja takodje potice od osrednjosti ili nerazumevanja. Velicina duse i jeste u tome da prevazidje antagonizam ili otpor prouzrokovan nedostatkom dubljeg uvida.

Ljudi imaju potrebu za stabilnom adaptacijom u stalnoj aktivnosti ili promenljivosti zivota. Zato osrednji umovi obicno izgrade ogranicene istine koje im omogucavaju povrsnu funkcionalnost i adaptaciju.

Velike duse prodiru do dublje istine koja ponistava istine osrednjih umova. Time se osrednji um oseca ugrozen, jer se rusi njegova dugogodisnja, brizljivo gradjena iluzija i sigurnost, pa zbog toga pruza zestok otpor.

Razlika izmedju velike duse i osrednjeg uma je u tome sto se velika dusa ne opire zivotnoj aktivnosti, razvoju ili promenama vec nastoji da ih razume cime joj se omogucava progresivnija ili funkcionalnija adapracija.

Osrednji um koncentrise snagu na uzaludno ocuvanje povrsnih istina cime kreira nepotreban konflikt ili narusava mir i stabilnost, tj. same one vrednosti koje nastoji da ostvari. Velike duse to razumeju zato su u stanju i da im oproste ili nadrastu antagonizam. Osrednji umovi nisu u stanju da to shvate sto ih i zadrzava u otporu i antagonizmu.
———–
O inspiraciji:
-Svaki covek ima sustinsku, neunistivu dimenziju smisla ili visi, neiscrpni duhovni potencijal koji daje inspiraciju. Zato ne postoji covek koji nije osetio momente lucidnog ili intuitivnog uvida kao i nadahnuca.
Nemiru inspiracije prethodi moment apsolutnog mira slicnog zatisju pred buru. U njemu individualni, ograniceni nivo inteligencije ocekuje spoj s visom duhovnom dimenzijom. Moment takvog spoja ili duhovne oplodjnje radja blesak uvida ili varnicu koja rasplamsa kreativnu vatru stvaralastva.
———–
-Srce je sinonim za intenzitet osecanja ili nesvesni nivo svesti dok je glava i mozak sinonim za svesni nivo ili aktivnost misljenja. Dusa je sazeto „jezgro“ svesti dok je duh njena rasplinuta sustina.

Dusa se objavljuje u srcu ili osecanjima, a duh u mislima. Da se ostvari sustinski uvid ili razumevanje neophodan je susret duse i duha. Zato se takav susret ostvaruje kroz integraciju ili jedinstvo osecanja i misli.

Uslov takvog susreta je da se srce ili osecanja otvaraju ka dusi jer time postaju cistija i iskrenija, cime postizu potrebnu dubinu ili sazetost da ekspanziraju u rasplinutost duha. Takav moment tranformacije duse i duha objedinjuje ili integrise osecanja i misli sto rezultira izuzetnom lucidnoscu kojom se dobija jasan uvid i razumevanje.

Serafim za Djurdjevak


Radi sto boljeg razumevanja ili objasnjenja savrsenog razvoja neohodno je da se osvrne na Istocnu filozofiju i religiju. Kod njih je zastupljeno verovanje da se mora ostvariti potpuna ravnodusnost prema fizickoj egzistenciji dok hriscanstvo potencira znacaj oprastanja.

Kako je to moguce ostvariti? Da li to znaci da se zivot treba provesti u nekoj vrsti otupelosti, transa, molitve i pasivnosti poput nekih od ucitelja na istoku, jogina kao i monaha? Da li ljudi trebaju postati potpuno bezosecajni i ravnodusni na sve oko njih ukljucujuci i nasilje, pa shodno tome ne preduzimati nikakve mere ili aktivnosti da ucine dobro delo ili da se saosecaju s drugim ljudima? Da li je neophodno da se u potpunosti umrtve osecanja?

Naravno da ne. Neophodno je ostvariti potpunu svesnu integraciju koja ce shodno tome ukljuciti, ne samo osecanja vec i proces misljenja ili refleksiju. Na taj nacin osoba celim svojim bicem dobija uvid ili adekvatno razumevanje dobra i zla. Tek kada se ostvari takvo razumevanje moguce je prevazici ili objediniti sva svoja iskustva u duhovni mir, neutralnost ili ravnotezu.

Na taj nacin se ostvaruje istinska sloboda jer kroz razumevanje dolazi i optrastanje, prestaje agresija, tenzija kao i pristrasnost koja navodi na greh. Tada se osoba „vraca sebi“ ili svojoj sustini i autenticnosti koja joj omogucava da shvati smisao i svrhu vlastite egzistencije.

Takva osoba cini dobro, pa ako je potrebno i bori se za dobro ali ne sa krutoscu i agresijom vec sa dostojanstvom i razumevanjem. Kroz takvu autenticnost osoba je vodjena svojim „unutrasnjim svetlom“ koje ne dozvoljava tami ili obmanama i nizim strastima da opstaju cime gradi pozitvnu karmu.

Za takvo Ja (bice) se obicno kaze da posle smrti ide u raj ili svetlost Sina (ideje) gde nastavljaja dalnji razvoj i ekspanziju koja ce mu omoguciti da dosegne duhovnu visinu razumevanja (neshvatljivu za ovu dimenziju) a time i potpuno sazimanje s vlastitim bitkom sadrzanim u Ocu. Takvo bice se vise ne reinkarnira u svojoj vrsti vec u u narednoj visoj vrsti. Dokle god se ne upotpuni takav „krug“ reinkarnira se u istoj vrsti.

Odgovor u vezi Serafima Rouza


Sustinska nefizicka dimenzija svesti nema oblik ili pojavu pa se samim tim ne moze uociti sto se pogresno procenilo kao nepostojanje. Medjutim, posto takva dimenzija predstvalja samu sustinu postojanja ili zivota u njoj se odvija proces transformacije (Otac, Sin, Sveti Duh) koji se reflektuje kao stalna promena ili aktivnost fizicke dimenzije.

Otac je jedinstvena svesna sazetost, Sin je ideja ili jedinstvena Misao koja se raspline u mnostvo misli unutar Oca (osecanja) koji usled nemanifestovanosti ili neshvatljivosti dobija privid tame i pasivnosti. Takva rasplinuta svesna aktivnost stvara oblik, pojavu ili tela prema instintktivnom nagonu i impulsu iz tame kao i svetlu ili „slici“ vlastite ideje.

Zato je takva svesna aktivnost ogranicena te sam je ja okarakterisala kao Telesnu svest. Ona je posredna interakcija Oca (osecanja ili pasivnog svesnog principa) i Sina (aktivnog svesnog principa) ili njihova projekcija kojom se stvara fizicka dimenzija ili razlicita tela i oblici.

Medjutim, preko takvih individualnih oblika Otac i Sin takodje vrse neposrednu interakciju koja rezultira Duhom ili smisaonom ravnotezom i jasnocom uvida. Duh je logos ili smisao koji uskladjuje i osmisljava ogranicenu, haoticnu aktivnost Telesne svesti ili prirode u fizickoj dimenziji.

Dakle, Ja ili intelekt u telu je rezultat nize, instinktivne, ogranicene svesne dimenzije Telesne svesti (neuskladjene, neorganizovane, „slepe“ prirodne sile) i duhovne dimenzije sklada i smisla. Ono sto daje narocitu aktivnost intelektu je njegova interakcija s okolinom ili razlicitim individualizacijama izvan njega koje on dozivljava kao svoju suprotnost ili objektivnost.

Takvom interakcijom (subjektivno-objektivno) se formiraju iskustva koja cine znacajnu komponentu razvoja ili karme (buduce klice aktivnosti ili sudbine i predodredjenosti). Kroz interakciju s okolinom Ja je prinudjeno da vrsi izbor izmedju razlicitih inklanacija ili nagona vise i nize prirode sto uslovljava njegovu samospoznaju ili duhovni razvoj.

Smrcu nastaje drugacija faza razvoja kojom se prekidaju nadrazaji iz okoline pa se Ja „vraca sebi“ ili svojoj sustinskoj nefizickoj dimenziji. U njoj nastaje proces oslobadjana ili prevazilazenja individualizacije formirane kroz fizicku egzistenciju. Takav proces u sebe obuhvata suocavanje s vlastitom kreacijom ili formiranim smislom-besmislom, patnjom-radoscu, dobrom-zlom ili paklom i rajem.

Kroz njih Ja mora prepoznati sebe kao uzroka njihovog postojanja ili svoje sposobnosti da ih stvara. To moze uciniti samo onda kada se u potpunosti integrise sa svojom sustinom ili Sinom (idejom) sto mu omoguci da ostvari Duhovnu visinu preko koje dosegne Oca a time i vlastitu dubinu duse ili celovitosti.

Ukoliko Ja u fizickoj egzistenciji pravi pogresne izbore ili ne dopire do sustinskog izvora svoje svetlosti ono se otudjuje od smisaonog potencijala zajednistva ili konstruktivne kreativnosti te stvara komplementarno suprotne kvalitete mrznje, zla i destukcije.

Time je posle smrti kreirao vlastiti pakao jer se jos dublje „upleo“ u iluzornu tamu u kojoj svetlost njegove kreativnosti poprima oblik nekontrolisane, destruktivne i razbesnele vatre uzasa ili mucnih strasti.
Karma je neumoljivi zakon balansiranja tako da se taj uzas i patnja mora osetiti do kraja da bi se ostvarila ravnoteza iz koje se ponovo daje nova sansa da se Ja vrati svojoj sustini.

Ali i pored toga Ja ima mogucnost izbora tako sto se moze „procistiti“ u paklu (proci kroz intenzivni uzas psihickog mucenja u nefizickoj dimenziji) ili ponovnom reinkaranacijom. Medjutim, takva reinkarancija je uvek neuporedivo gora od prethodne usled konfuznog svesnog stanja koje se odrazi kao deformisan telesni oblik s izuzetno mucnim zivotnim okolnostima ili intenzivnom patnjom i uzasom. Verujem da su takve reinkaranacije retke i da se desavaju izrazito arogatnom Ja koje je totalno otudjeno od svoje sustine.
Znaci, neophodno je kompletirati odredjeni proces razvoja tako sto ce se proci kroz ciklus razlicitih faza, te na taj nacin omoguciti uslovi za prelazak u naredni, visi oblik ili smisaoniju reinkaranaciju.

Zasto nedovoljan duhovni razvoj uzrokuje tenziju ili antagonizam?


Verujem da je ovo dosta aktuelna tema pa je ovde iznosim kroz interesantna pitanja kao i odgovore.

Storm+y: „Da li oni koji su u suštini nemoralne osobe, po default-u imaju poriv da ugrožavaju osobe kojima je moral ono što im utire put kroz život? I ako je to tako (a čini mi se da jeste), da li do toga dolazi, jer se nemoralni osećaju ugroženim u prisustvu moralnih osoba ili naprosto nerazumevajući one kojima je poštovanje ljudskih prava i osobenosti iznad svega, a s obzirom da pri tome nemaju moralne skrupule, bivaju iritirani i izazvani da silom reaguju na delanje razuma i savesti?“

zxy: „Evo reći ću na ovu temu ja moje skromno ne mišljenje nego više osećanje. Zlo organski ne podnosi dobro, eto to je to. Kantov kategorički imperativ mi izgleda iskonstruisan i nategnut kompromis sa okolnostima kojima je bio okružen. Zlo se odvija lako,tako reći spontano uz porast entropije.
Nasuprot tome dobro se sa mukom ostvaruje i zadobija.uz .ulaganje energije. Zlo mora da je primamljivo onima koji ga praktikuju jer oslobadja tenziju koja je u sputanim nagonima ali glavno pitanje je za mene bez odgovora: zašto tako slepo mrze dobro,do uništenja ,kao što se na Golgoti desilo. Šta je to bilo u srcu Lucifera kad je od Boga odpao i jeli to bilo nužno i zašto. Da li radi ravnoteže na kojoj počiva sve ;interakcije suprotnosti.
Ali kako u prirodi izgleda sve pulsra i pritom menja smer nije isključeno da je i ovde moguća promena smera ova dva antipoda na nekom planu koji nam je nepoznat. Toliko ,eto,da ne bude da smo bez nade“

-Zxy je dobro uvidio da je za vecinu ljudi lakse biti nemoralan nego moralan. Razlog tome je sto se moralnost ostvaruje tek samospoznajom ili duhovnim razvojem. Kao sto je vec ranije istaknuto nasa svest se sastoji od razlicith nivoa. Sustina svesti je koncentrisana u nadsesnom nivou. Taj nivo se obicno dozivljava kao osecanje ljubavi ili misteriozna snaga u kojoj se krije jedinstvo, sklad i smisao univerzuma.

Medjutim, svesni nivo ili ego do tog nivoa doseze tek dubljom kontemplacijom jer je njegova neposredna razlika okolina i njene vrednosti. Te vrednosti su zasnovane na zakonitostima nuznosti ili ogranicenim zakonitostima fizicke egzistencije.

Zato je za ego karakteristicna arogantnost, manipulativnost, sebicnost i rivalski odnos kao i osecanje zavisti, ljubomore, itd. To su obicno prve reakcije koje ljudi osecaju u interakciji s okolinom tako da ih mnogi pogresno definisu kao prirodu ljudi.

Kazem, pogresno zato sto to nije u potpunosti tacno jer pored nje ljudi takodje poseduju i sustinsku prirodu ili nivo ljubavi ili smisla do kojeg je neophodno da dopru i da ga razvijaju, te na taj nacin osmisljavaju sebe i vlastitu egzisenciju.

Ukoliko ljudi ne dopiru do vlastite sustine oni ostaju ograniceni fizickom egzistencijom i nizim, iluzornim razumevanjem ega. Za njih je karakteristicno samoobmanjivanje jer im je osnovni cilj da istaknu i odrze vlastitu nadmoc po bilo koju cenu. Takvi ljudi nisu fleksibilni ili otvoreni ka novim idejama ukoliko one ugrozavaju njihove dobro utvrdjene istine.

Te istine se uglavnom zasnivaju na malogradjanskom mentallitetu, licemerju, dvolicnosti ili nizem razumevanju egzistencije zasnovanom iskljucivo na fizickim zakonitostima. Kada se takvi ljudi sretnu s duhovno razvijenim ljudima oni osecaju veoma snaznu reakciju zbog mesavine razlicitih osecanja koja se ispolje kao iracionalna mrznja.

Pored toga sto instinktivno osecaju visu vrednost i snagu duhovno razvijenih ljudi koja u njima izaziva ljubomoru, zavist, bes i ocajanje oni se takodje osecaju ugrozeni posto se unosi nemir i pometnja u njihove dobro cuvane i utvrdjene istine.

Ugrozavanje takvih istina se dozivljava kao nesklad ili nefunkcionalnost unutar njih. Medjutim, njihov mehanizam samoobmane ili samoodbrane takvu nefunkcionalnost projektuje ili usmeri na duhovno razvijene ljude te umesto da se suoce ili bore s vlastitom nefunkcionalnoscu oni takvu borbu usmere na duhovno razvijene ljude. To je razlog zasto iracionalno ili „slepo“ nastoje da dokazu da su duhovno razvijeni ljudi slabiji od njih ili cak i bezvredni i losi.

Bez otvorenosti ili spremnosti na suocavanje s vlastitom nefunkcionalnoscu i zabludama nema ni procesa ucenja ili progresivnog samorazvoja. Zato suocavanje s nefunkcionalnoscu i pretstavlja znacajan korak u njenom prevazilazenju jer se njime omogucava put ka dubljem uvidu ili visem stepenu spoznaje.

Ljudi koji „slepo nasrcu“ na duhovno razvijene ljude cine vise stete sebi jer sprecavaju vlastitu samospoznaju i progresivan razvoj. Oni su u izvesnom smislu i za zaljenje jer nisu u stanju da pravilno identifikuju ili odrede uzrok svoga nemira kao vlastitu nefunkcionalnost.

Dakle, sazeti odgvori jesu da nemoralne osobe ugrozavaju moralne jer se sami osecaju ugrozeni. Ono sto izaziva i iritira nemoralne osobe jeste nerazumevanje njih samih koje oni pogresno projektuju na okolinu. Svaki covek sve oko sebe procenjuje kroz sebe. Zato je uslov pravilne procene samospoznaja ili pravilno razumevanje samog sebe. Ukoliko covek nepravilno procenjuje sebe, tada nepravilno procenjuje i okolinu.

zxy: „ali glavno pitanje je za mene bez odgovora:zašto tako slepo mrze dobro,do uništenja ,“
Ego ili nizi nivo razumevanja se zadrzava u interakciji komplementarnih suprotnosti te zato i ima rivalski odnos. On nije u stanju da ostvari konstruktivnu sintezu, tj. sjedinjavanje ili prevazilazenje suprotnosti posto je za takav proces neophodno imati jasan uvid u obe suprotnosti.

Takav uvid se ostvaruje tek kroz nad-ego ili progresivni razvoj koji ukida ili prevazilazi ego. Zbog toga mu se ego zustro, uporno i vesto odupire. Ego je ogranicen samo sobom pa zato ima jednostran pristup i razumevanje s kojim se mora pobediti ili unistiti suprotnost posto je to uslov njegovog samoodrzanja.

Nastavak Serafima Rouza


Hriscanstvo istice dve komplementrano suprotne dimenzije raja i pakla koje slede posle smrti ili razdvajanjem svesti i tela, tj. njenim prelaskom u nefizicku dimenziju. U Bibliji se navodi da se do Oca moze stici samo preko Sina.

Otac je nemanifestovana svesna sustina ili ljubav koja u sebi sadrzi svetlost (iluzorno dobro) i tamu (iluzorno zlo) u jedinstvu. To jedinstvo predstvalja apsolutnu svesnu sazetost ili „seme“ („iskru“) iz koje bukne vatra kreacije kojom se uzrokuje ponovno odvajanje svetlosti i tame, tj. pojave ili manifestovanosti. (Dakle, nemanifestovanost je „iza“ pojave ili svetlosti i tame, te samim tim predstvalja neshvatljivost jer se svesnost ostvaruje tek kroz interkciju komplementarnih suprotnosti svetlosti i tame.)

Nemanifestovanost je bezoblicnost, bespojavnost ili potencijal buduce pojavnosti. Da bi se to donekle razumelo moze se uslovno dati primer plastelina od kojeg je moguce stalno pravljenje razlicith oblika tako sto je neophodno da se on uvek dovede u masu bezoblicnosti.

„Osoba“ ili Ja napusta telo sa stepenom razvoja ili svesnoscu koju je ostvarila tokom zivota u fizickoj egzistenciji. Medjutim, ona mora postati svesna svoje istinske sustine. Zato Dante u njegovoj „Bozanskoj komediji“ govori o „Cistilistu dusa“ koje prethodi njihovom ulasku u raj, kao sto i Isus navodi da ce ono sto se razresilo na zemlji biti razreseno i na Nebu.

Mi nismo svesni nase istinske moci ili kreativne snage nase svesti. Ona se u izvesnoj meri nagovestava kroz snove. Svaki razlicit intenzitet nasih osecanja se izrazava kao razlicita slika, forma ili oblik tokom sna. Forme ili oblici koje Ja formira posle smrti je rezultat njegovog svesnog stanja ili bolje receno njegove nesvesnosti sebe kao ideje ili svetlosti.

Sin ili ideja je svetlost koja se rasplinjava u mnostvo ideja tako da svaka ideja reflektuje odredjeni oblik ili formu u interkaciji s tamom. Ja sa zaostalim duhovnim razvojem je prezasiceno konfliktima koji dobijaju oblike demona, nakaza ili cudovista tako da su mnogi od njih izrazeni kroz mitologiju i bajke. Takvi oblici i forme su odraz podvseti koja se predstvalja kao podzemna dimenzija tame ili pakla.

Za pakao je karakteristicna destruktivna strast (vatra) koja kreira uzas i patnju. U nekim budistickim spisima se navodi da je Ja toliko ocajno da se izbavi iz takvog stanja da je spremno da se reinkarnira u bilo kojem telu. Neophodno je da se Ja „procisti“ time sto ce do kraja izdrzati svu patanju i uzas koju je kreiralo svojim pogresnim izborima ili oholoscu i arogantnoscu.

Tek tada je u stanju da se izdigne u visu dimenziju svetlosti koju je Platon okarakterisao kao svet Ideja ili savrsenih formi koje se u mitologiji predstavljaju kao andjeli, dobre vile itd. U svetu ideja ili raju nastavlja se daljnje ucenje ili smisaoni razvoj. Svrha tog razvoja je potpuni gubitak forme ili oblika tj. potpuna integracija sa Sinom ili svetloscu u kojoj se ideja raspline u svoj svojoj „sirini“ sto rezultira njenom kulminacijom u Duh ili svesnu „visinu“ koja ostvaruje neutralnost u interakciji s tamom.

Takva neutralnost omogucava sazimanje svetlosti i tame u jedinstvo ili intenzitet apsolutne ljubavi koja predstvalja Oca. Otac je sama nemanifestovana sustina ili bitak svesti. U „njemu“ nastaju i nestaju sva bica ili aktivnosti i manifestacije. Da bi se bice transformisalo ili reinkarniralo u visu formu neophodno je da ostvari puni ciklus odvajanja i spajanja s bitkom (Ocem ili Bogom).