Mesečne arhive: jun 2011

Tretman


Ka Metafizici:“Ljudi treba da uvide da su dobri, i svi će odmah biti dobri. Onaj ko ljude bude naučio da su dobri, taj će dovršiti svet.“

-Olga Gajin-Vlasic: „Necemo biti ‘dobri’ sve dotle dok postoji spoljnji sudija nad nama,….najbanalnije recenu, pa i u vidu policajca….Ali svi zakoni svijeta su bili neophodni….Haos – pa red , kosmos tako – pa covjek tako. Ali takav zakon nije bio dovoljan……i taj isti policajac spolja postao je i policajac unuta ( to je savjest). Nama je dato da se stalno uskladjujemo prema Nekome. Apostol Pavle bi rekao ‘ Zakon nije dovoljan ne treba mi zakon, tu je Bozja milost“.
neprestano trebamo raditi na sebi…., a zakon je tu da uredjuje nasu haoticnu prirodu.Pa mozda i stignemo na lagani izraz : osjecas, mislis, govoris, radis…………!“

-„Svet“ u fizickoj dimenziji se ne moze dovrsiti posto on sam po sebi predstavlja proces razvoja koji se manifestuje kao stalna aktivnost i promena. Ono sto omogucava aktivnost su komplementarne susprotnosti. Spoljnji „policajac“ i unutrasnji „policajac“ predstavljaju unutrasnje i spoljasnje vrednosti.
Mislim da je olako i nekriticki prihvacena Frojdova definicija savesti i da savest ima presudan znacaj u uspostavljanju potrebne ravnoteze izmedju unutrasnjih i spoljasnjih vrednosti, samim tim i u funkcionalnom razvoju ljudi.
Slazem se s Olginom konstantacijom: „neprestano trebamo raditi na sebi…., a zakon je tu da uredjuje nasu haoticnu prirodu.“
Pitanje je koji zakon? Odgovor je nas unutrasnji zakon u vidu savesti ili unutrasnjeg konstruktivnog potencijala vrednosti. Vrednosti izvan nas sluze tome da aktiviraju takav potencijal ili da omoguce svesnom nivou licnosti da dopire do takvog potencijala te da ga shodno tome realizuje. Medjutim, da li ce do takvog procesa doci zavisi od postignutog stepena samosvesti ili razumevanja pshickih zakonitosti vlastitog razvoja.
Kao sto je vec istaknuto aktivnost je moguca samo kroz interakciju suprotnosti ili razlika. Zato je svesni ili aktivni nivo „raskrsnica“ razlicith nadrazaja, nagona, vrednosti itd. koji dopiru iz kompleksne psihicke strukture ljudi. Od svesnog Ja ili Ega se neprestano iziskuje da pravi izbore izmedju razlicith inklanacija ili nagona. Svaki izbor za posledicu ima ili progresivan ili regresivan razvoj.
Ukoliko se ljudi opredeljuju za plemenitu, nesebicnu inklanaciju reda i sklada zajednistva ili savest oni dopiru do sustinskog unutrasnjeg potencijala koji im omogucava integralnost i progresivan razvoj. Ali, ukoliko se opredele za ograniceni, sebicni interes koji narusava sklad zajednistva oni se ne otudjuju samo od zajednistva vec i od vlastite sustine, cime se uzrokuje dezintegralnost licnosti ili regresivan razvoj. Na taj nacin ljudi nisu u stanju da imaju pravilan uvid ni u sebe ni u sve izvan sebe sto kad tad rezultira nefunkcionalnoscu, frustracijom i konfliktom.
————————————
JUNG : “ Zdrav čovek ne muči druge. Oni koji su mučeni po principu se pretvaraju u mučitelje.

-‘KANT : Dužnost prema samome sebi se sastoji u tome da čovek očuva ljudsko dostojanstvo u vlastitoj ličnosti.

-Navela sam i Jungovu i Kantovu izreku posto u osnovi imaju istu poruku. Ona se sastoji u neophodnosti uspostavljanja stalnog balansa ili ravnoteze kojom se ostvaruje integralni razvoj licnosti. Nema niceg zdravog u asketizmu, mazohizmu ili preteranoj popustljivosti koja se propagira u nekim religijama. Da bi covek bio u stanju da oformi zdrav odnos s drugim ljudima koji ce se zasnivati na medjusobnom postovanju i razumevanju on najpre mora da postuje i razume samog sebe.
Takvo razumevanje se zasniva na tome da se uvazavaju i postuju drugi ljudi, ali isto tako da se ne prihvata ponizavajuci i omalovazavajuci tretman od strane drugih ljudi vec da se zastupa pravo na vlastitu slobodu i dostojanstvo licnosti.
Ne zavisi samo od drugih kako ce nas tretirati, vec i od nas. Od naseg stava prema njihovom tretmanu. Samo od nas zavisi kakav tretman cemo dopustiti i gde cemo postaviti granicu tolerancije. Zato se s pravom kaze:“Svaki covek uci druge ljude kako da ga tretiraju.“

Advertisements

Inspiracija


AJNŠTAJN : “ Velike duše uvek je dočekivao žestok otpor osrednjih umova. “

-Tacno. Medjutim, ostajuci samo pri toj izjavi stvara se suptilnija vrsta antagonizma medju ljudima koja takodje potice od osrednjosti ili nerazumevanja. Velicina duse i jeste u tome da prevazidje antagonizam prouzrokovan nedostatkom dubljeg uvida.

Ljudi imaju potrebu za stabilnoscu u stalnim promenama zivota. Zato osrednji umovi izgrade ogranicene istine koje im omogucavaju povrsnu funkcionalnost i adaptaciju. Velike duse prodiru do dublje istine koja ponistava istine osrednjih umova. Time se osrednji um oseca ugrozen. Rusi se njegova dugogodisnja, brizljivo gradjena iluzija sigurnosti. Zbog toga pruza zestok otpor.

Razlika izmedju velike duse i osrednjeg uma je u tome sto se velika dusa ne opire razvoju ili promenama vec, nastoji da ih razume. Time joj se omogucava progresivnija ili funkcionalnija adaptacija.

Osrednji um koncentrise snagu na uzaludno ocuvanje povrsnih istina cime kreira nepotreban konflikt ili narusava mir i stabilnost, tj. same one vrednosti koje nastoji da zastiti. Velike duse to razumeju zato su u stanju i da im oproste ili nadrastu antagonizam. Osrednji umovi nisu u stanju da to shvate, vec ostaju u otporu i antagonizmu.
———–
O inspiraciji:
-Svaki covek ima neiscrpni duhovni potencijal koji daje inspiraciju. Zato ne postoji covek koji nije osetio momente lucidnog ili intuitivnog uvida, kao i nadahnuca. Nemiru inspiracije prethodi moment apsolutnog mira, slicnog zatisju pred buru. U njemu intelekt ocekuje spoj s visom duhovnom dimenzijom. Moment takvog spoja i duhovne oplodjnje stvori varnicu koja rasplamsa kreativnu vatru stvaralastva.
———–
-Srce je sinonim za intenzitet osecanja i nesvesni nivo dok je glava i mozak sinonim za svesni nivo i aktivnost misljenja. Dusa je sazeto „jezgro“ svesti dok je duh njena rasplinuta sustina.

Dusa se objavljuje srcu/osecanjima, a duh mislima. Da se ostvari sustinski uvid i razumevanje neophodan je susret duse i duha kroz osecanja i misli. To je moment svesnog jedinstva i integracije koji se dozivi kao unutrasnja celovitost, punoca, blazenstvo, mir i radost.

Uslov takvog susreta je da se srce otvara ka dusi. Time osecanja postaju cistija i iskrenija. Dostizu dublju sazetost duse, pa kad misli prodru do njih snaznije ekspanziraju. Nadahnu se novom visinom duha. Moment takvog jedinstva i integracije rezultira izuzetnom lucidnoscu kojom se dobija jasan uvid i razumevanje.

Serafim za Djurdjevak


U nekim duhovnim ucenjima Istoka je zastupljeno verovanje da se mora ostvariti potpuna ravnodusnost prema fizickoj egzistenciji da bi se izbegla karma. Hriscanstvo, opet,  potencira ljubav prema bogu i bliznjima. Takodje, istice i znacaj oprastanja. Gde je istina? Sta slediti? Da li zivot treba provesti u nekoj vrsti otupelosti, transa, molitve i pasivnosti poput ucitelja na istoku, jogina i monaha? Da li ljudi trebaju postati potpuno bezosecajni i ravnodusni na sve oko njih ukljucujuci i nasilje? Ili trebaju preduzeti potrebne mere da se ono spreci? Da li se trebaju ciniti dobra dela ili je bolje ostati pasivan i umrtviti osecanja ?

Naravno da ne. Potrebno je ostvariti svesnu integralnost. Objedinti duh i dusu kroz misli. Spoznati celim bicem. Tek tada se ostvari adekvatan uvid i razumevanje. Njime se objedine i prevazidju iskustva i pronadje duhovni mir. Takvo razumevanje rezultira oprastanjem i istinskom slobodom. Prestaje agresija, tenzija kao i pristrasnost koja navodi na greh. Covek se vraca sebi i svojoj sustini ili autenticnosti.

Aautenticna osoba cini dobro, pa ako je potrebno, i bori se za dobro, ali ne sa krutoscu i agresijom, vec sa dostojanstvom i razumevanjem. Nju vodi unutrasnje svetlo koje rasteruje tamu, odnosno ne dozvoljava obmanama i nizim strastima da opstaju cime se stvara pozitvna karma.

Zasto nedovoljan duhovni razvoj uzrokuje tenziju ili antagonizam?


Verujem da je ovo dosta aktuelna tema pa je ovde iznosim kroz interesantna pitanja kao i odgovore.

Storm+y: „Da li oni koji su u suštini nemoralne osobe, po default-u imaju poriv da ugrožavaju osobe kojima je moral ono što im utire put kroz život? I ako je to tako (a čini mi se da jeste), da li do toga dolazi, jer se nemoralni osećaju ugroženim u prisustvu moralnih osoba ili naprosto nerazumevajući one kojima je poštovanje ljudskih prava i osobenosti iznad svega, a s obzirom da pri tome nemaju moralne skrupule, bivaju iritirani i izazvani da silom reaguju na delanje razuma i savesti?“

zxy: „Evo reći ću na ovu temu ja moje skromno ne mišljenje nego više osećanje. Zlo organski ne podnosi dobro, eto to je to. Kantov kategorički imperativ mi izgleda iskonstruisan i nategnut kompromis sa okolnostima kojima je bio okružen. Zlo se odvija lako,tako reći spontano uz porast entropije.
Nasuprot tome dobro se sa mukom ostvaruje i zadobija.uz .ulaganje energije. Zlo mora da je primamljivo onima koji ga praktikuju jer oslobadja tenziju koja je u sputanim nagonima ali glavno pitanje je za mene bez odgovora: zašto tako slepo mrze dobro,do uništenja ,kao što se na Golgoti desilo. Šta je to bilo u srcu Lucifera kad je od Boga odpao i jeli to bilo nužno i zašto. Da li radi ravnoteže na kojoj počiva sve ;interakcije suprotnosti.
Ali kako u prirodi izgleda sve pulsra i pritom menja smer nije isključeno da je i ovde moguća promena smera ova dva antipoda na nekom planu koji nam je nepoznat. Toliko ,eto,da ne bude da smo bez nade“

-Zxy je dobro uvidio da je za vecinu ljudi lakse biti nemoralan nego moralan. Razlog tome je sto se moralnost ostvaruje tek samospoznajom ili duhovnim razvojem. Kao sto je vec ranije istaknuto nasa svest se sastoji od razlicith nivoa. Sustina svesti je koncentrisana u nadsesnom nivou. Taj nivo se obicno dozivljava kao osecanje ljubavi ili misteriozna snaga u kojoj se krije jedinstvo, sklad i smisao univerzuma.

Medjutim, svesni nivo ili ego do tog nivoa doseze tek dubljom kontemplacijom jer je njegova neposredna razlika okolina i njene vrednosti. Te vrednosti su zasnovane na zakonitostima nuznosti ili ogranicenim zakonitostima fizicke egzistencije.

Zato je za ego karakteristicna arogantnost, manipulativnost, sebicnost i rivalski odnos kao i osecanje zavisti, ljubomore, itd. To su obicno prve reakcije koje ljudi osecaju u interakciji s okolinom tako da ih mnogi pogresno definisu kao prirodu ljudi.

Kazem, pogresno zato sto to nije u potpunosti tacno jer pored nje ljudi takodje poseduju i sustinsku prirodu ili nivo ljubavi ili smisla do kojeg je neophodno da dopru i da ga razvijaju, te na taj nacin osmisljavaju sebe i vlastitu egzisenciju.

Ukoliko ljudi ne dopiru do vlastite sustine oni ostaju ograniceni fizickom egzistencijom i nizim, iluzornim razumevanjem ega. Za njih je karakteristicno samoobmanjivanje jer im je osnovni cilj da istaknu i odrze vlastitu nadmoc po bilo koju cenu. Takvi ljudi nisu fleksibilni ili otvoreni ka novim idejama ukoliko one ugrozavaju njihove dobro utvrdjene istine.

Te istine se uglavnom zasnivaju na malogradjanskom mentallitetu, licemerju, dvolicnosti ili nizem razumevanju egzistencije zasnovanom iskljucivo na fizickim zakonitostima. Kada se takvi ljudi sretnu s duhovno razvijenim ljudima oni osecaju veoma snaznu reakciju zbog mesavine razlicitih osecanja koja se ispolje kao iracionalna mrznja.

Pored toga sto instinktivno osecaju visu vrednost i snagu duhovno razvijenih ljudi koja u njima izaziva ljubomoru, zavist, bes i ocajanje oni se takodje osecaju ugrozeni posto se unosi nemir i pometnja u njihove dobro cuvane i utvrdjene istine.

Ugrozavanje takvih istina se dozivljava kao nesklad ili nefunkcionalnost unutar njih. Medjutim, njihov mehanizam samoobmane ili samoodbrane takvu nefunkcionalnost projektuje ili usmeri na duhovno razvijene ljude te umesto da se suoce ili bore s vlastitom nefunkcionalnoscu oni takvu borbu usmere na duhovno razvijene ljude. To je razlog zasto iracionalno ili „slepo“ nastoje da dokazu da su duhovno razvijeni ljudi slabiji od njih ili cak i bezvredni i losi.

Bez otvorenosti ili spremnosti na suocavanje s vlastitom nefunkcionalnoscu i zabludama nema ni procesa ucenja ili progresivnog samorazvoja. Zato suocavanje s nefunkcionalnoscu i pretstavlja znacajan korak u njenom prevazilazenju jer se njime omogucava put ka dubljem uvidu ili visem stepenu spoznaje.

Ljudi koji „slepo nasrcu“ na duhovno razvijene ljude cine vise stete sebi jer sprecavaju vlastitu samospoznaju i progresivan razvoj. Oni su u izvesnom smislu i za zaljenje jer nisu u stanju da pravilno identifikuju ili odrede uzrok svoga nemira kao vlastitu nefunkcionalnost.

Dakle, sazeti odgvori jesu da nemoralne osobe ugrozavaju moralne jer se sami osecaju ugrozeni. Ono sto izaziva i iritira nemoralne osobe jeste nerazumevanje njih samih koje oni pogresno projektuju na okolinu. Svaki covek sve oko sebe procenjuje kroz sebe. Zato je uslov pravilne procene samospoznaja ili pravilno razumevanje samog sebe. Ukoliko covek nepravilno procenjuje sebe, tada nepravilno procenjuje i okolinu.

zxy: „ali glavno pitanje je za mene bez odgovora:zašto tako slepo mrze dobro,do uništenja ,“
Ego ili nizi nivo razumevanja se zadrzava u interakciji komplementarnih suprotnosti te zato i ima rivalski odnos. On nije u stanju da ostvari konstruktivnu sintezu, tj. sjedinjavanje ili prevazilazenje suprotnosti posto je za takav proces neophodno imati jasan uvid u obe suprotnosti.

Takav uvid se ostvaruje tek kroz nad-ego ili progresivni razvoj koji ukida ili prevazilazi ego. Zbog toga mu se ego zustro, uporno i vesto odupire. Ego je ogranicen samo sobom pa zato ima jednostran pristup i razumevanje s kojim se mora pobediti ili unistiti suprotnost posto je to uslov njegovog samoodrzanja.