Mesečne arhive: oktobar 2014

O oprastanju


Ljilja: “A praštanje…..pa to je već neka kompleksnija tema. Rekla bih da je najčešći vid praštanja u osnovi, reći „ma nije me briga“ i nastaviti svojim putem bez obzira na drugu/druge osobe. Pravo praštanje, po meni, ne postoji, jer učinjeno ništa ne može izmeniti. Čemu onda oprost? Kome on treba? Osobi koja je nanela zlo ne treba, jer da je htela zlo ne bi ni nanela. Kome onda treba? Onome koji prašta, onome koji je zlo pretrpeo. On ima potrebu da sredi stvari, da vrati svoj mir. Ali mir se tako ne vraća, već se samo daje još jedna mogućnost da se zlo oseti jakim.

Jedino kada praštanje, po meni, ima pravu svrhu, je kada onaj koji je zlo naneo se pokaje, potrudi da se promeni, dela mu govore o promeni i trudu…..samo tad, oprost ima svrhu za obe strane.”

 

-S obzirom da ima dosta komentara na temu oprastanja, sumarizovacu ih u jedan odgovor. Oprastanje ne znaci da covek odobri ili opravda ucinjeno zlodelo. Kao i to, da nasilnik izbegne odgovornost i ne snosi posledice za svoje delo.

Takodje ne znaci obnavljanje odnosa s nasilnikom. Mada je, u retkim slucajevima, i to moguce, jer kao sto Ljilja rece:

Jedino kada praštanje, po meni, ima pravu svrhu, je kada onaj koji je zlo naneo se pokaje, potrudi da se promeni, dela mu govore o promeni i trudu…..samo tad, oprost ima svrhu za obe strane.

Rec oprastanje se u nasem jeziku takodje koristi kada neko ili nesto izlazi iz naseg zivota. Oprastanje znaci da covek odluci da se oslobodi negativnog uticaja nasilnika i negativnog iskustva. Da povrati mir i ravnotezu, tako sto nece vise biti preokupiran pocinjenim zlodelom i zeljom da kazni nasilnika.

Dokle god postoji takva zelja, zrtva je u vezi s nasilnikom i pocinjenim zlodelom. To posredno ili neposredno usmerava tok njenog zivota i razvoja. Oduzima joj njenu autenticnost i sposobnost da konstruktivnije i smisaonije kreira svoju egzistenciju i odnos s bliznjima.

Prema tome, oprastanje treba zrtvi. Dok zrtva svoje misli i energiju usmerava na nasilnika i njegovo delo nije u stanju da postigne unutrasnju integralnost i koristi svoj puni svesni potencijal. To se uvek negativno odrazi na njeno ponasanje, odnosno emocionalno i mentalno stanje.

Zelja za osvetom je prikrivena potreba za kontrolom. Takvi slucajevi nas uce da nije sve u nasem domenu uticaja i da se neke stvari, jednostavno moraju prihvatiti, ako ne postoji nacin da se one izmene.

Nezrelo dete nema dubinu uvida da shvati da su neke stvari korisne iako su neprijatne i protivne njegovim zeljama. Zato im se odupire i tako odlaze pozitivan efekt. Slicno je i s odraslim ljudima. Ponekad im nedostaje duhovni uvid, pa se tvrdoglavo odupire nekim situacijama u zivotu. Time samo odlazu duhovni rast i pouku koja se u njima krije.

 

 

Advertisements

O pomoci


123loncar: “….nije mudrost tanjir supe , da se iskusa , nit je pamet šerpa kaše , da se pokusa…..

…i baš zato mnim , da oni kojima činimo dobro , potencijalni su naši neprijatelji od kojih treba da se čuvamo….verovatno problem nastaje , kad spašen , naročito onaj koji je spašavan više puta , skonta da to dobro nikad ne može da vrati , pa tako postaje večni dužnik….večni dug čoveka unižava , čini ga poniznim….a ponizni s’vremenom postaju zavidljivci … zavidljivost ako traje dugo , truje dušu – njenu ljudskost …..sa nestankom ljudskosti , ne nestaje i večni dug i tad večni dužnik počinje da mrzi veličinu svog dobrotvora , a kasnije i njega…a mrzitelj , nema dostojanstva….čovek bez dostojanstva postaje osvetnik….hoću da kažem , da vaši većni dužnici , mrze vas jer ste im činjenjem dobra na neki način oduzeli dostojanstvo…. to je duhovna beda…..duhovno bedni su siromašni ljudi….jer da nisu duhovno bedni , nebi bili siromašni , pa im nebi trebala takva pomoć koju ne mogu da uzvrate….to je spirala propadanja…vlast to zna !

…mnim da nije poželjno da čovek čini takva dela ljudima , koja ne mogu da mu vrate…a ako ih čini , ne treba da ih ponavlja istoj osobi ; ako ima određenih simpatija prema njoj . onda umesto da ga vadi iz bule ( kako se to kaže pučki ) , treba da ga nauči da se sam vadi iz bule , a posle da ga nauči da ne upada u bule …..lako je ovo reći – zar ne ; lakše je kako to kažu novopečeni humanisti , onome u nevolji opredeliti jednokratnu pomoć i to je to !

….humanizam slobodnog kapitalizma – ili udeljivanje jednokratne pomoći – kupvina mira – ispiranje krimogene prošlosti….

…mnim da je bolje biti čovečan , na današnji dan , nego veliki humanista – šiferovac…..bolje je naučiti ljude kako da ustanu kad životno padnu , pa i kako da ne padaju u životu i budu na svojim nogama dostojanstveni….”

-Loncar, ovde se misli na pomoc, u pravom smislu te reci, kad covek coveku izadje u susret i ucini neku uslugu s pozitivnim ishodom. Prema tome, nema nikakve veze s patoloskim slucajevima omalovazavanja ili pak, onesposobljavanja, kao na primer, kada roditelji izdrzavaju odraslo dete koje nece da radi i time ga sprecavaju da se osamostali i stekne samopouzdanje i samopostovanje.

Ili, kad neko cini proracunatu uslugu da bi dobio nesto za uzvrat. Kao na primer, kad zelenas daje dinar da bi uzeo deset, ili pak kad neko “daje stvari da bi uzeo dusu”- kako kaze nas narod. Odnosno, kad je svrha usluge stavljanje nekog u zavisan i podredjen odnos. Ponosan i posten covek takvu “pomoc” nece ni prihvatiti vec, ce u takvom slucaju odabrati samostalnost, rukovodeci se starom, lickom izrekom: “Uzdaj se u se’ i u svoje kljuse.”

Ovde se radi o istinskoj pomoci s nesebicnim motivima. Takva pomoc postuje ljudsko dostojanstvo i uzdize humanost. Naravno, pomoc ne mora uvek biti materijalne prirode, vec moze biti u vidu moralne podrske, itd. Koliko, kako i da li ce neko biti zahvalan, ne zavisi od pomoci vec, od karaktera ljudi? Isto tako, karakter ljudi se moze videti u njihovom zahtevu za pomoc.

Tako na primer, covek koji trazi od nekog pomoc koja moze kompromitovati ili staviti u nepovoljan polozaj osobu od koje se trazi pomoc, vec samo po sebi je dovoljno da upozori na karakter osobe koja trazi pomoc. Posten covek, nikada nece traziti uslugu od drugog coveka, ako bi takva usluga mogla bila stetna ili nepovoljna po pomagaca ili ako bi ona zahtevala veliku zrtvu.

Kao sto je ranije napomenuto, svaki covek razvija svoj karakter kroz izbor unutrasnjih nagona. Zato je potrebno da zna sebe. Da ispolji ili obelodani sve nagone i osecanja. Ali, da uvek sledi najplemenitiji ili najvisi glas savesti.

Bez duhovne dimenzije intelekt ne postaje samo otudjen, vec i ogranicen. Nije u stanju da pravilno interpretira zakonotosti u interakciji s okolinom. To je razlog zasto su duhovno nerazvijeni ljudi nezreli, pa i iracionalni. Nemaju sposobnost da uvide vlastitu odgovornost u kreiranju svojih okolnosti, pa svoju frustraciju projektuju na druge ljude. Ti si dao dobar primer toga kad si rekao:

….hoću da kažem , da vaši većni dužnici , mrze vas jer ste im činjenjem dobra na neki način oduzeli dostojanstvo…. to je duhovna beda…..duhovno bedni su siromašni ljudi….jer da nisu duhovno bedni , nebi bili siromašni , pa im nebi trebala takva pomoć koju ne mogu da uzvrate….to je spirala propadanja…

Kao prvo, ni jedan covek nije odgovoran za akcije i reakcije drugih ljudi, vec samo za svoju sopstvenu. Pomagac nije (niti moze) naterati “vecnog duznika” da prihvati pomoc. Shodno tome nije ni kriv za gubitak njegovog dostojanstva. “Vecni duznik” je sam sebe stavio u takvu situaciju. Mada, meni ta rec “vecni duznik” zvuci previse pateticno i preterano.

Ali, u svakom slucaju, ono sto odredjuje reakciju ljudi na pomoc je njihov karakter. Dok duhovno siromasan covek moze imati takve reakcije, kao sto si ti opisao, pa vratiti zlo za ucinjeno dobro; dotle ce duhovno razvijen covek osecati iskrenu zahvalnost i naklonost prema svom dobrotvoru jer, ce mu njegova vlastita velikodusnost i duhovni uvid omoguciti da je prepozna i postuje kod drugih.

Misli i reci


JO!: “Tacno, misli se ne mogu odvojiti od dubine ljudskog srca iz kojeg izviru ali reci retko ko jos izgovara da bi pokazao stvarno sta misli i „otvorio srce“. Reci su kao kostimi kojima preoblacimo misli, tako da je to nazalost potpuno postalo normalno da iza lepih reci vrebaju lose misli a iza drskih drhti jedna uplasena dusa.

Nazalost su reci mnogo puta brze od misli, pa tako nije retkost da se prvo prica a potom razmislja (ako se uopste razmislja). Ljudi znaju da lepe reci gvozdena vrata otvaraju i sluze se njima. Mnogi zloupotrebljavaju na taj nacin nase poverenje. Ali na kraju, sve to izgovoreno se pretvori u paru i gvozdena vrata zardjaju i tesko ich opet otvoriti.

Zlo ne pobedjuje nego je kao bumerang i uvek se vrati onome ko ga posalje – takav je kosmicki zakon.”

– Slazem se s iznetim JO!. Ono je u saglasnosti s mojim tvrdjenjem. Ali, pre nego sto predjem na obrazlozenje, ipak bih istakla jednu cinjenicu. Mi mislimo recima. Pokusaj misliti bilo sta bez reci. Cak i u slucaju, kada se govori vise jezika, uvek se mora razmisljati recima, na jednom od jezika. Pisana rec je takodje simbol kojom ljudi saopstavaju svoje misli.

Zato se misao uvek manifestuje kao bezglasna, neizgovorena rec. Izgovorena rec predstavlja glas, zvuk ili vibraciju koju nas mozak (ili tacnije svest) prepoznaje i identifikuje, sto omogucava kontak i komunikaciju izmedju ljudi. Zahvaljujuci takvoj sposobnosti ljudi su u stanju da uspostave kompleksne drustvene odnose ili osnuju civilizaciju, tj. donesu zakon, ostvare akademska i naucna dostignuca, itd. Ovo je takodje tema za sebe, o kojoj se moze dosta reci.

Misaoni proces je aktivnost svesti, koja nastaje (kao i svaka aktivnost) samo interakcijom razlika. Zato je nasa svest veoma kompleksna, jer pored aktivnog, svesnog nivoa (misljenja) postoji i sazeti intenzitet osecanja koji je nesvestan. Unutar njega takodje postoje dve suprotnosti ili polarnosti i to: podsvesni nagon destruktivnosti i nadsvesni, sustinski nivo konstruktivnosti, sklada, harmonije ili ljubavi. Oni su urodjeni. Medjutim, pored njih postoji i steceni nagon ili osecanje Polusvesnog Ega. On se formira kao rezultat nerasciscenih konflikata ili neprevazidjenih iskustava u interakciji s okolinom.

Dakle, ljudi imaju svesni, podsvesni i nadsvesni nivo, kao i steceni nivo Polusvesnog ega. Svesni nivo je domen ega ili inteligencije. On je neophodan za interakciju s okolinom. Ali, isto tako on vrsi interakciju s unutrasnjim nivoima nesvesnog ili osecanjima, pa je posrednik izmedju vanjskog i unutrasnjeg sveta.

Svako osecanje/nagon predstavlja svesni intenzitet/sazetost koja ekspanzira ili se transformise u misli. Interakcija s okolinom aktivira unutrasnje razlike (osecanja podsvesnog, Polusvesnog ega, nadsvesnog) usled cega dolazi do ekspanzije razlicitih, cesto protivrecnih misli. Zbog toga je ego prinudjen da odluci koji nagon ce odabrati? Za koje misli i osecanja ce se opredeliti? Kao i da pravi cenzuru. Sta ce reci, a sta precutati.

Psovke, izlivi besa ili afektivnog ponasanja su najbolji primer kada svesna cenzura popusti ili kad podsvesni nagon preplavi intelekt, pa ljudi izbacuju  divljacke, iracionalne reci. Isto tako, u momentima nadahnuca i inspiracije, kad nadsvesno preplavi intelekt, iz ljudi sponatano naviru nezne, poetske reci ljubavi kao i reci istine, progresa, konstruktivnosti i dubljeg uvida koje, ponekad, iznenade i samu osobu koja ih izgovara.

To su iznimni slucajevi. Ego u vecini slucajeva cuva zonu svesnog od naleta nesvesnog ili nekontrolisanog izliva osecanja. Koliko ce ljudi biti iskreni, posteni ili manipulativni, zavisi od njihovog karaktera. Svaki covek gradi svoj vlastiti karakter, tako sto se identifikuje s razlicitim unutrasnjim nagonima.

Tako na primer, za coveka koji se opredelio za konstruktivni nadsvesni nagon je karakteristicno da sledi svoju savest uprkos sebicnoj potrebi ega. Na taj nacin on prevazilazi ego, kao i vanjski uticaj. On ima hrabrosti da bude iskren, da ostane dosledan svojim najvisim principima i svojoj autenticnosti.

Medjutim, posto je nadsvesno sustinski izvor mudrosti do njega se dopire tek dubljom unutrasnjom kontemplacijom. Zato tvoja primedba da se pre prica, pa onda razmislja, nije u potpunosti bez osnove.

Misli koje se formiraju iz Polusvesnog ega su povrsne. Obiluju zabludama i predrasudama. Kroz njih covek ili, precenjuje sebe i svoju vrednost (arogantnost) ili, se podecenjuje. To ga specava da bude objektivan i da uspostavi konstruktivan odnos s okolinom. Zato moze imati nasilnu, antisocijalnu i nezrelu reakciju kojom na destruktivan i nefunkcionalan nacin ispoljava svoju frustraciju i arogantnost.

Ljudi koji podecenjuju sebe su podlozni vanjskom uticaju. Cesto se osecaju zbunjeni ili uplaseni (kao sto si primetila) usled nagomilanih i neprevazidjenih bolnih iskustava, koji ih odvajaju od unutrasnje duhovne snage, a time i smelosti da budu autenticni i da se odupru vanjskom uticaju.

Naravno, nije uvek dobro, ni mudro svakom „otvoriti dusu“ i dati poverenje. Zato je i Isus rekao: „Ne bacajte bisere pred svinje.“ Sve zavisi od situacije i ljudi kojima je neko okruzen.  Ponekad je, jednostavno, u pitanju samozastita.

„Cuvaj se zla od onoga kome si ucinio dobro.“


“Cuvaj se zla od onoga kome si ucinio dobro.”

 – Ima i takvih slucajeva. Ali, isto tako ima i lepih primera iskrene zahvalnosti i covekoljublja. Ova izreka se ne treba posmatrati kao pravilo.  Onaj ko cini zlo, to cini bez obzira na tvoj postupak. Njegovo ponasanje ne zavisi od tvoga dela vec, od njegovog karaktera.

Ne dozvoliti da te takav incident menja, pa da prestanes ciniti dobro i time se priblizis onom ko cini zlo. Ostani dosledan sebi i svojim najvisim principima. To dugujes sebi, vise nego ikom. To je tvoj evolucoinarni zadatak, koji ti je dodeljen onog momenta kad si rodjen kao ljudsko bice.

—————-

Francis Bacon: “Osveta te izjednačuje s neprijateljem, oproštaj te uzdiže.“

-Veoma tacno. Osveta kao i pocinjeno zlodelo proizilazi iz nerazumevanja koje zadrzava u ropskom lancu impulsivnog, reaktivnog odnosa na okolnosti. Za razliku od njih, oprostaj predstavlja najvisi stepen razumevanja koji oslobadja coveka za konstruktivnu akciju. Omogucava mu da nadraste svoje okolnosti i prevazidje negativno iskustvo tako sto ne dozvoli da utice na njegov daljnji razvoj i ponasanje.

———————————

– Misli nisu nista drugo nego neizgovorene reci, dok su izgovorene reci glas misli. Zato se reci ne mogu odvojiti od misli, kao sto se misli ne mogu odvojiti od dubine ljudskog srca iz kojeg izviru.

Osecanja, misli i reci su neophodni elementi ljudskog iskustva. Svako od njih ima svoju svrhu za razotkrivanje misterije postojanja. Da nije misli kome bi se srce poverilo? Da nije reci kako bi se objavilo? Kako bi ono nedostupno i nevidljivo postalo dostupno i vidljivo?

Mika Antic


Mika Antic: “Velika je to igra umeti upotrebljavati neupotrebljive misli, a jos veca je igra usuditi se ziveti neupotrebljiv zivot.”

– Igra misli Mike Antica dotakla je duse mnogih ljudi, pa njegov zivot nije bio neupotrebljiv. Mnogi su imali duhovnu korist od njegove egzistencije i lepote njegovih misli.

Misli i zivot nikada nisu neupotrebljivi. Njima se uvek nesto kreira. Cak i u ovom slucaju, oni imaju svrhu jer, su neophodni za nastanak igre.

———————-

-Reci su sastavni deo ljudskog iskustva i bozanske manefistacije.

———-

Fridrih Siler: “Svojina svih je ono sto mislis. Tvoje je samo ono sto osecas.”

-Mislim da je mnogo adekvatnije reci: „Svojina svih je ono sto izgovoris. Tvoje je samo ono sto precutis.“ Jer, misli, kao i osecanja nisu dostupni drugima sve dotle dok se ne odlucimo da ih iskazemo.

————————–

-Teskoca je najefikasniji pokretac progresa. Kroz nju najbolje uocavamo greske, kojih do tada nismo bili svesni, a koje su prouzrokovale nesklad. Zato nam teskoca pruza mogucnost da otkrijemo drugaciji, progresivniji nacin ponasanja. S razlogom se kaze: da u svakom zlu ima i dobra. Dobro je prisutno u svakoj teskoci. Ali, da bi ga uvideli potrebna je adekvatan stav i  pravilna reakcija. Od nas uvek zavisi da li cemo ostati u zlu, ili cemo se izdugnuti do dobra?

———————–

Bono: “Bolje izgubiti ponos zbog ljubavi nego ljubav zbog ponosa.”

– Ljubav koja trazi zrtvovanje ponosa nije prava. Prava ljubav postuje dostojanstvo licnosti.

————–

Nepoznat: „Nije važno zaustavljati rat, važno je potencirati mir.“

-Vazno je i jedno i drugo. U slucaju da druga opcija ne uspe, treba primeniti prvu.