Mesečne arhive: maj 2015

Vladeta Jerotic


Vladeta Jerotic: „Не намећи своје мишљење никоме па макар ти био и у праву. Јер што више притискаш, то више одскаче.“

– Pre nego sto govoris, slusaj.  Slusanje kao i govor ima svoje vreme primene. Zato se treba slusati, da bi se znalo da li ima svrhe govoriti? Kao sto se u punu posudu ne moze nista doliti, isto je i s ljudima koji su prepuni sebe. Njima je uzaludno govoriti jer, ne mogu cuti.

————

Vladeta Jerotic: „У Бога се верује и срцем и умом. Свети хришћански оци су говорили: „Благо теби када ти ум у срцу почива!”

– Upravo tako. Samo osoba koja ostvari integralnost ili celovitost u vidu jedinstva misli i osecanja ostvari istinsko verovanje. U protivnom se radi o dezintegracionoj licnosti s neuroticnim verovanjem.

——-

R.W.Emerson: “Ono sto je iza nas i ono sto je ispred nas, sitnica je u odnosu prema onome sto je unutar nas.”

– Sve je unutar nas. Da nije toga unutar nas ne bi bilo ni onog sto je iza nas, kao ni onog sto je ispred nas.

——————–

“ Ako vec moras da povredis coveka, povredi ga istinom.”

-Zelja da se povredi bilo ko je uvek nedostojna jer, svedoci o nerazumevanju i nefunkcionalnosti onog koji vredja. Zbog toga onaj koji vredja nikada ne ponizava drugog vec, sebe.

Pored toga, istina nikada ne moze povrediti razumnog coveka. Ma koliko da je neprijatna, ona je uvek korisna, posto se njome oslobadja zablude.Ono sto povredjuje i nanosi stetu je laz. Laz ili stvara ili zadrzava zablude. A, covek s zabludama gubi sposobnost da stvara istinski sretan i funkcionalan zivot.

————-

Erich Maria Remarque: “Sve sto novcem mozes kupiti, jeftino je.”

-Da. To je razlog zato je vrednost karaktera i ljubavi neprocenjiva. Njih ne mozes kupiti novcem.

Zagrljaj


Bukowski: “Ne moze svako da se grli. Zagrljaj je umetnost, a nisu svi ljudi umetnici…”

-Za zagrljaj treba ljubav a, ne umetnost. Najlepse grli onaj koji voli.

———————–

Eckhart Tolle: “Nemojte tragati za mirom. Nemojte tragati za bilo kojim stanjem, osim onog u kome se sada nalazite; u suprotnom, izazvat ćete unutarnji sukob i nesvjesni otpor. Oprostite sebi sto niste spokojni. Onog trenutka kada potpuno prihvatite svoje nespokojstvo, ono će se preobraziti u spokojstvo. Sve što u potpunosti prihvatite, odvest će vas do cilja, odvest će vas do spokojstva.”

-Mi zivimo u dualnoj dimenziji suprotnosti pa je spokojstvo i nespokojstvo komplementarnost koja se naizmenicno smenjuje. Znaci, nespokojstvo nije samo po sebi lose ili neprirodno posto je neohodan element razvoja svesti i zivota.

Nespokojstvo ili unutrasnji nemir ne nastaje slucajno. On uvek signalizira unutrasnju neravnotezu prouzrokovanu nekim potisnitim konfilktom ili trenutnom situacijom koja nije dovoljno iskristalisana. Konflikt prouzrokovan nekim bolnim ili neprijatnim istinama, s kojima ne zelimo da se suocimo, nikada nece nestati sam od sebe vec, se s njim mora suociti.

Socavanje s konfliktom nije nista drugo nego proces samospoznaje u kojem se ponire dublje u svoju psihu i osecanja. Ukoliko takav proces izostane, on se jos vise potiskuje i produbljuje stvarajuci jos goru svesnu disfunkcionalnost ili osecanje unutrasnjeg nemira i nezadovoljstva.

Dakle, vazno je svesno otkriti uzrok svog nespokojstva a, zatim preduzeti potrebne mere da se on prevazidje. Te mere obicno zahtevaju drugacije, progresivnije prilagodjavanje u vidu izmene ponasanja i reakcije. Znaci, ucinimo ono sto mozemo ili sto je u nasoj moci izmene da poboljsamo odredjenu zivotnu situaciju koja prouzrokuje konflikt.

Medjutim, arogantno je smatrati da je sve u nasem domenu uticaja i kontrole. Neke zivotne stuacije naprosto prevazilaze nas domen uticaja. U tom slucaju one se stavlaju u “Bozije ruke” i prihvati se ono sto jeste ili sto mora da bude, s uverenjem da u svemu postoji neki visi smisao koji mi jos uvek nismo u stanju da shavtimo ali, da cemo vremenom sagledati pouku ili mudrost iz takve situacije.

——————————————–

Nura B. Hubijar: “Treba se već u djetinjstvu naučiti da su sreća i nesreća kao što su dan i noć; smjenjuju se…“

———————

Luis Borges: „Nemojte govoriti ako ne možete poboljšati tišinu…“

-Postoje i mucne, neprijatne tisine koje se prekidaju samo govorom. Zato se takodje moze reci: “Nemojte cutati ako mozete poboljsati tisinu.”

——————-

“Budi pazljiv sa svojim recima. Jednom kad su izrecene, mogu biti samo oprostene, ne i zaboravljene.”

-Ne samo s recima, vec i mislima. Jer, reci proisticu iz misli. Sredi najpre svoje misli, tako sto ih prosvetlis duhom pa, tvoje reci nece trebati oprost, ni zaborav. Naprotiv,davace podstreh i pamtice se po dobru.

Reči


Cuang Ce: “Izvan područja riječi vlada saglasnost. Ta se saglasnost ne može dovesti do saglasnog izraza u riječima. Riječi se nikad ne podudaraju potpuno s tom saglasnošću. Zato je potrebno snaći se bez riječi. Ko razumije taj govor bez riječi, taj može čitav život govoriti, a da ne izusti ni riječ, može čitav život ćutati, a ipak je govorio.

Život je ograničen, ali znanje nije. Ako ograničeno koristiš da bi dostigao bezgranično, bićeš u opasnosti. Još je opasnije ako to razumiješ, a i dalje težiš znanju.

Ako je postojalo vrijeme kad je bilo ništa, onda je moralo postojati i vrijeme kad nije bilo ni toga ništa. To ništa je, dakle, nekad nastalo. Može li se onda reći da li ono pripada biću ili nebiću? Čak ni za riječi koje sam upravo izgovorio ne mogu reći da li nešto znače ili ne znače ništa.”

-Iako ovo tvrdjenje ima dubinu, ono takodje sadrzi i elemente povrsnog uvida, sto uvek rezultira odredjenom protivrecnoscu u zakljucivanju. Ocigledno je da je Cuang Ce bio svestan toga pa, je konradiktornost svoga zakljucivanja pokusao izbeci nejasnocom, da bi zadrzao valjanost svoje pocetne premise o beznacajnosti reci. Po toj premisi njegovo uverenje ili ideja, kojoj on pridaje znacaj, je iskazana kroz reci pa, shodno tome nema znacaj, iz cega je i nastala nedoumica.

Slazem se sa Cuang Ce da su reci ogranicene i da se njima ne moze uvek izraziti dublji uvid i osecanja. Ipak, da li su one zaista beskorisne, odnosno da li se smisao pronalazi i izrazava samo cutanjem?

Ako su reci beznacajne i ako se sve moze reci cutanjem, zasto su ove reci morale biti izgovorene? Da li su one uopste mogle biti izgovorene cutanjem? Ocigledno je da nisu jer, da jesu tada ne bi bile ni izgovorene. U svakom slucaju mogle su biti misljene ili izgovorene samom sebi, ali ne i drugima.

Od kuda potreba da se ove reci izgovore drugima? Nesumnjivo iz procene da nose odredjenu spoznaju ili korisno znanje. Prema tome, da bi drugi imali korist, neophodno je da se reci izgovore. U protivnom, one ostaju beskorisne za druge. Nije li to potvrda da su reci takodje korisne, znacajne i svrsishodne jer, zadovoljavaju odredjene potrebe ljudi?

Pored toga, reci takodje doprinose kvalitetnijoj i efikasnijoj komunikaciji. Mada se neke stvari mogu reci bez reci, kroz ponasanje, postoje i takvi momenti gde samo ponasnje nije dovoljno da se ostvari razumevanje medju ljudima.

Kada je covek sam, on moze funkcionisati tako sto govori cuteci ili misleci. Tu ne postoji nikakav problem. Medjutim, kada je u kontaktu s drugim ljudima, njegovo cutanje prestaje biti funkcionalno jer, sprecava razmenu misljenja, a time i uspostavljanja saradnje.

“Zivot je ogranicen, ali znanje nije.” Ova izreka je diskutabilna, jer, je sustina i zivota i znanja svest. Zatim, “Ako ograničeno koristiš da bi dostigao bezgranično, bićeš u opasnosti. Još je opasnije ako to razumiješ, a i dalje težiš znanju.”

Po definiciji bezgranicnost je sveobuhvatnost pa, bi shodno tome morala sadrzati ili obuhvatati i ogranicenost. Iz toga proizilazi da je ogranicenost deo bezgranicne celine, pa se bezgranicnost i ogranicenost ili tacnije, ogranicenosti nalaze u uslovljenom odnosu celine i delova.

Mada se celina ili bezgranicnost nikada ne moze u potpunosti dostici, ona se moze dostizati i to upravo kroz svoje ogranicene delove. U ovom slucaju celina je svest koja ima potencijal neprestanog razvoja, samim tim sto je bezgranicna. Zivot (kojeg mi znamo u ovoj dimenziji) je samo jedna od manifestacija toga razvoja.

On se ispoljava kao svesnost ili ogranicena spoznaja nastala stalnom aktivnoscu misli. Medjutim, takva ogranicena spoznaja takodje ima karakteristiku razvoja jer, sacinjava deo svesti ili celine, tako da se nalazi u stalnom medjusobnom odnosu i uslovljenosti s bezgranicnoscu.

Da bi doslo do razvoja ogranicenog dela svesti ili svesnosti ona mora biti u interakciji sa svojim visim, bezgranicnim potencijalom ili celinom. Razvoj svesnosti ili ogranicene spoznaje u vidu misli i reci je veoma znacajan i to upravo za razvoj bezgranicnosti. Jer, razvoj ogranicenosti ili delova celine takodje uzrokuje i razvoj celine ili bezgranicnosti. Zato se progresivni ili smisaoni razvoj ostvaruje kroz balansiranu zastupljenost govora i cutanja.

Univerzum


Grom: ”Погрешно је веровање да је разум део интелекта, и то је такође заслуга интелекта који присваја све што је од разума и каже то сам ја смислио. Нас као божанско биће чине три лица, Ми као ум, разум као део Бога Оца и дух који нас покреће. То су уједно три посебне личности те стога ми можемо да преиспитујемо себе, Имамо способност разборитости. Када човек посматрањем себе, својих мисли и идеја у свом уму увиди постојање још два своја лица која раније није примећивао услед тога што је његов интелект увек све присвајао и говорио да све потиче од њега. Када дух помери руку интелект то присваја и ми имамо мисао како смо ми померили руку, “ја сам померио руку“. А истина је да треба координисати многе хемијске процесе у телу, покренури милијарде ћелија да би се рука померила и то ради дух, интелект с тим нема везе сем што је евентуално изразио вољу. А будући да је наша воља за духа заповест то нама изгледа како смо ми померили руку. Ово су само примери да се види присуство још лица с којима делимо тело. Интелект има своју улугу и има користи од њега.Али Бог каже за луцифера, за интелект, да је био прекрасан на свим путевима својим док се не нађе безакоње на њему. Е то је проблем са интелектом, безакоње, а мисли се на морални закон, Десет Божјих Заповести без којих нема друштвеног живота. И као што видимо у нашем друштву којим владају људи који се ослањају на интелект. Друштвеног живота нема, него је држава постала арена у којој способни преживљавају а прости људи пропадају. А способни су они који су спремни да слажу, да отму од друштва за себе, Склони разврату имају бољу прођу од оних који су спремни да помогну ближњем итд. Машта и креативност такође нису од интелекта, већ од дрвета живота, од небеског дела нас, али интелект то присваја и каже: ја сам измаштао, ја сам креирао.Интелекту су додељене многе способности од стране људи који се ослањају на интелект, а првобитна дефиниција интелекта је била да је он способност сналажења у новим ситуацијама. Али он тако сналажљив је успео себи да припише и креативност и штошта још, па ми мислимо да не можемо без њега.”

-Nije mi poznato verovanje da je razum deo intelekta ali, se slazem s tobom da je takvo verovanje pogresno. Intelekt, kao i razum je deo svesti. Sta je svest? Svest je neuhvatljiva, misteriozna sustina univerzuma, odnosno zivota i postojanja koja po svemu ima karakteristike Boga.

Hriscanstvo definise Boga kao jedno koje je u isto vreme troje ili Otac, Sin i Sveti Duh. Mada se Trojstvo predstavlja kao jedinstvo tri osobe, mislim da je takvo crkveno tumacenje dosta pojednostavljeno. Da je termin svesnih stanja adekvatniji i pogodniji za interpreatciju njihove kompleksnosti kao i njihovog odnosa. Kao sto je receno, Bog je i Otac i Sin i Sveti Duh. Ali, Otac, nije ni Sin, ni Sveti Duh, kao sto ni Sin nije Otac ili Sveti Duh. Dakle, izmedju njih postoji bitna razlika ili suprotnost.

Medjutim, u isto vreme, oni su isprepleteni, kruze, nose jedno drugo ili se transformisu i stvaraju jedno drugo pa, Otac daje ili radja Sina. Po katolickom ucenju Sveti Duh proizilazi iz odnosa Oca i Sina.

Kroz takvo trojstvo svest, jedno ili Bog uvek jeste posto, ne nastaje niti nestaje, vec neprestano kruzi, transformisuci se u svoja suprotna stanja, koja stvaraju sve sto postoji. Time je Bog sadzan u svemu, kao sto je i sve sadzano u Bogu. Trojna karakteristika Boga omogucava njegovo neprestano samoobnavljanje koje se manifestuje kao smisao i zivot.

Da li je ovakvo hriscansko ucenje zaista proizvoljno ili ima neku osnovu? S obzirom da je zivot u univerzumu neodvojiv od svesti, mislim da bi trebalo poci neposredno od nase vlastite svesti. U nasoj svesti postoje tri osnovne razlike ili suprotnosti i to: osecanje, misljenje i razumevanje koji analogno odgovaraju pojmovima Oca, Sina i Svetog Duha.

Za Oca se kaze da je ljubav. Prema tome, Otac predstavlja nemanifestovanost osecanja, odnosno sazeti svesni intenzitet koji se poredi s neshvatljivom dubinom, samim tim i tamom jezgra. Sin se povezuje sa svetloscu cime dobija karakteristiku misli ili intelekta, dok Sveti Duh simbolise razumevanje koje se povezuje s etericnoscu prostora.

Mada postoji dosta razlicitih duhovnih ucenja, koja na prvi pogled izgledaju protivrecna, ona cesto oznacavaju istu pojavu samo iz drugog aspekata ili pod drugim imenom. Zato mislim da je potrebno da se neki pojmovi i ucenja bolje razmotre.

Napred je navedeno da se Otac poistovecuje sa nemanifestovanoscu i tamom, ali isto tako i s ljubavlju. Takodje je poznato da se telo, odnosno materija takodje povezuje s tamom, mirovanjem ili inercijom. Pored toga, pojam duse je veoma blizak pojmu Oca jer se takodje povezuje s osecanjima i necim sto je unutar tela, za razliku od duha koji predstavlja nematerijalnost izvan tela. Kako to objasniti?

Po pravoslavnom ucenju, Sveti Duh proizilazi iz Oca. Dok je Otac sazet unutra, dotle je Sveti Duh raspostanjen izvan. Zato se za osecanja obicno kaze da predstavljaju jezgro (sazetost ili dubinu) svesti, dok se duh poredi sa svesnom visinom. Lao Ce za Tao kaze da je i u sebi i izvan sebe kao i to da je skriven u tami.

Ono sto je skriveno u tami ili mnostvu razlicitih osecanja je ljubav. Ljubav je jezgro jezgra ili samo njegovo srediste koje se neprestano produbljuje tako sto se sazima. Medjutim, takvo sazimanje ili gustina tame u isto vreme stvara  razredjenost duha ili drugim recima, sto se ljubav vise produbljuje, to duh vise raste u razumevanju.

Po jednom budistickom ucenju taj proces se odvija sve dotle dok ljubav ne dostigne kulminaciju punoce a, duh razumevanja, usled cega dolazi do njihove transformacije, pa to sto je izvana ulazi unutra a, to sto je unutra izlazi van. Hindu religija takav proces poredi s disanjem ili udisajem i izdisajem.

Znaci, iako Otac i Sveti Duh predstavljaju komplementarne suprotnosti, oni su u sutini isto jer njihova komplementarnost predstavlja samo dve razlicite strane jednog istog novcica, u ovom slucaju procesa disanja. U tom procesu uzrok i posledica se izjednacavaju kroz neprestanu nazimenicnost pa, ono sto je posluzilo kao uzrok postaje posledica i obrnuto. Kao u primeru o koki i jajetu. Koka daje jaje a, jaje opet koku.

Medjutim, ono sto omogucava sazimanje Oca (osecanja), odnosno visinu Svetog Duha (razumevanja) je Sin ili misao koji se, pored svetlosti, takodje povezuuje uz Rec, Logos ili zakon reda koji se nalazi u strukturi svakog oblika. Zato ga svako zivo bice ima u vecoj ili manjoj meri kao inteligenciju ili intelekt. Kod ljudi je ona dostigla narocitu kompleksnost jer joj je data sposobnost da otkriva zakonitost reda zasnovanu na logicnom, uzrocno posledicnom odnosu.

Ne samo sto logika omogucava ljudima zajednicku osnovu za medjusobno razumevanje, nego ih takodje vodi do granice vlastitog razumevanja, jer ih suocava s misterijom postojanja a, time i visom svescu univerzuma.

Sin je veza izmedju Oca (osecanja) i Svetog Duha (razumevanja), pa prema tome ima karakteristike i jednog i drugog, ali nije ni jedno ni drugo, vec je takodje njihova komplementarna razlika. Ono po cemu se Sin razlikuje i od Oca i Svetog Duha je manifestovanost ili aktivnost ostvarena oblikom. Otac i Sveti Duh kao tama i etericnost su bezoblicni pa se iz ogranicene perspektive oblika, pogresno odredjuju kao nepostojanje ili nista jer, nemaju aktivnost karakteristicnu za svest ili zivot oblika.

Dakle Sin ili svetlost daje oblik. S njime nastaje “svesna sirina” preko ekspanzije razlicitih, individualnih oblika. Time se stvara aktivnost jer dolazi do njihove medjusobne interakcije. Svetlost kroz oblik takodje nosi i zvuk koji izvire iz bezvicne gustine tame ili tela u vidu sazetih osecanja pa, otuda svako telo odaje svoj zvuk radosti, bola, patnje, zadovoljstva, itd.

Ljudi imaju neodoljivu potrebu za komunikacijom posto iz duse izviru reci koje se moraju manifestovati i time obelodaniti unutrasnje stanje njihovog bica. Ta potreba je prisutna kod svih zivih bica. Zato se svako zivo bice oglasava svojim zvukom. Ptica cvrkutom, pas lavezom, petao kukurikanjem, itd.

Za razliku od zvucne dimenzije oblika ili Sina, dimenzija Svetog Duha je mirna ili bezvucna. Ona obuhvata sve te oblike i time ostvaruje potpuno ili savrseno razumevanje i uvid u njih. Zato Sveti Duh predstavlja visinu svesti. Otac dubinu, a Sin sirinu. Otuda trodimenzionalnost ovog univerzuma kao i nas samih.

Mi u sebi posedujemo nemanifestovanu ili nesvesnu dimenziju duse i duha u vidu dubine osecanja i visine razumevanja, ali isto tako imamo manifestovanu dimenziju svesnosti ili intelekta. Intelekt razvija individualnost kroz neprestanu ekspanziju aktivnosti ili sirenje misljenja.

Mada je Sin kao pocetna, sazeta ideja, misao ili svetlost savrsen jer, je u njemu spoj dubine Oca i visine Svetog Duha, njegovo rasplinjavanje, sirenje, individualizacija oblika ili aktivnost njihovog uskladjivanja uzrokuje nesklad, nemir nerazumevanja, haos, besmisao, patnju ili jednom recju zlo. Otuda se svetlost u hriscanstvu takodje vezuje i uz dijabolicnost Lucifera i pad iz raja u zemaljsko mucenje. Pa, cemu onda individualnost ili tacnije, sta je svrha intelekta?

Bez individualnosti i intelekta ne bi bilo razvoja svesti i zivota. Bez razvoja svesne sirine ne bi bilo ni njene dubine ni visine. Odnosno, bez misljlenja ne bi bilo ni razumevanja kao ni produbljivanja osecanja.

Mnostvo individualnih razlicitih oblika omogucava uocljivost koja aktivira i pokrece intelekt ljudi da stice odredjenu spoznaju postojanja. Razvijajuci intelekt ili sirinu misljenja, ostvaruje se visina razumevanja koja obuhvata to sirenje. Ta visina sa svoje strane nadahnjuje misao ili mu daje potrebnu svetlost da prodre dublje u dubinu osecanja iz cega proizilazi jos progresivnija misao, itd.

Dakle, to je neprestani ciklus razvoja ili samoobnavljajnja svesti kroz svoja tri stanja, koja su u hriscanstvu poznata pod nazivima Oca, Sina i Svetog Duha. Njihovo jedinstvo ili kompleksan medjusobni odnos je simbolicno predstavljen krstom koji pokazuje sirinu, visinu i dubinu kao i tacku njihovog spajanja ili jedinstva, odnosno Boga. Slican simbol se takodje nalazi i u egipatskom hijeroglifu ankh koji predstavlja zivot ili besmrtnost, s tim sto on ima elipsu na vrhu kojom se ukazuje na neprestani ciklus samoobnavljanja.

Neosporno je da intelekt, odnosno misao ili misli koje ga sacinjavaju mogu biti izvor besmisla, mucenja, haosa, destrukcije ili jednom recju zla, pored toga sto mogu biti izvor srece, utehe, nade, plemenitosti, konstruktivnosti ili dobra. Zato u hriscanstvu i postoji legenda koja kaze da na jednom ramenu sedi andjeo a, na drugom djavo koji sapcu ljudima protivrecne misli. Zaratrustara takodje govori o dobroj i losoj misli.

Dakle, da li je zaista intelekt ili tacnije misljenje krivo za sve zlo u ovoj dimenziji pa, se shodno tome treba izbegavati? Nije li takvo misljenje jednostrano i nepotpuno posto, kao sto se zna, misljenje takodje moze biti izvor dobra i progresa? Hm. Cak je i apsurdno postaviti pitanje koje analizira misljenje o misljenju ili koje propagira njegovu bezvrednost i stetnost. Jer, sve sto ljudi izgovore a, sto sadrzi neku poruku ili smisao mora biti misljeno.

Nema niceg loseg u individualnosti, intelektu ili misljenju. Sve je to Bogom dano. Zato se ne treba osudjivati vec, razumeti. Treba se razumeti zakonitost razvoja konstruktivnih i destruktivnih misli. Kad nastaju jedne, a kad druge ili sta je njihov uzrok? Kako ih prepoznati i time osposobiti ljude da imaju kontrolu nad njima? Dakle, resenje nije u tome da ljudi prestanu misliti vec, se da se osposobe funkcionalno misliti.

U stvari, ljudi nikada ne mogu, na duzi vremenski period, u potpunosti prestati misliti jer, su stvoreni da misle ili da ostvaruju njihov razvoj preko misljenja. Zato se i kaze da se do Oca moze stici samo preko Sina.

Ipak, proces funkcionalnog misljenja takodje mora ukljuciti i momente nemisljenja, potpune opustenosti, meditacije, kontemplacije kao i refleksije. Zbog toga Zen Budizam, kao i njemu slicna ucenja, ima svoju mudrost posto pomaze da se ne izgubi ili zadrzi samo u vlastitoj individualnosti vec, da se oseti i dozivi spoj s univerzumom koji je sadrzi.

To pomaze da se lakse sacuva unutrasnja ravnoteza i time ne izgubi u “sirini” misljenja koja se okupira samo okolinom i dogadjajima iz nje. Jer, se u tom slucaju gubi veza s celinom svesti ili duhovnom dimenzijom, usled cega pocinju dominirati ego karakteristike u karakteru u vidu beskrupuloznosti, dvolicnosti, koristoljublja, rivalstva, itd.

Znaci, zapostavljanjem razvoja duhovne dimenzije u intelektu dolazi do disfunkcionalnog ili dezintegracionog  razvoja licnosti koji se otudjuje, ne samo od okoline vec i od svoje sustine posto ne ostvaruje adekvatnu samospoznaju. Adekvatana samospoznaja uvek rezultira integralnocu i celovitoscu licnosti ili zdravim, odnosno funkcionalnim intelektom koji se ogleda u konstruktivnom i progresivnom razvoju s okolinom.

Zbog toga veoma inteligentni ljudi, koji zapostave svoj duhovni razvoj, i pored prividnog uspeha, nisu u stanju da ostvare osecanje unutrasnjeg mira i zadovoljstva jer im nedostaje visa, duhovna mudrost da osmisle svoju egzistenciju.

Ukoliko se osvrnemo na izgled samog univerzuma, kao i na njegovu naucnu intepretaciju, dobija se neverovatna podudarnost s religijskom. Tako na primer, u univerzumu se uocavaju tri osnovna fenomena i to: tama (Otac), svetlost (Sin) i etericnost (Sveti Duh). Teorija Velikog Praska je posla od pretpostavke da univerzum ima izgled praiskonskog atoma.

U tom slucaju, tamna materija je njegovo jezgro dok su galaksije elektroni koji se krecu po razredjenom spoljasnjem prostoru koji obavija jezgro. Medjutim, posto smo mi veoma blizu jezgra i posto je univerzum mnogo veci nego sto se pretpostavlja, mi nismo u stanju da uocimo taj prostor, ali u svakom slucaju mozemo da osetimo njegovo delovanje jer je primeceno da se univerzum sve vise siri.

Intelekt


Grom: Свети ап Павле разликује природног и духовног човека. Природног покрећу нагони,одржање врсте и сл. Ту владају закони јачег, кратко речено човек који се у својој мисли ослања на интелект је природни човек. Мушкарац јурца да посеје семе на што више места и цео живот посвећије томе. Жена би да се пари са више мужјака да би обезбедила квалитетно семе за свој плод. Духовни човек опет схвата да зарад хармоније у браку, породици он мора да сузбије своје нагоне, да они не владају његовим понашањем. И то је борба између добра и зла, борба природног и духовног човека.

– Hvala Grom za komentar, pogotovo sto se njime namece nuznost preispitivanja nekih olako prihvacenih tvrdjenja. Jedno od njih je obezvredjivanje intelekta kao i njegov stetan uticaj na duhovni razvoj. Zbog toga bi bilo dobro da se on razmotri iz vise aspekata.

S naucnog stanovista, intelekt ili inteligencija je aktivni ili svesni nivo koji se manifestuje kao misaoni proces. On je posrednik izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Pomocu njega ljudi imaju sposobnost percepcije svoje okoline ali, isto tako i unutrasnjih osecanja koje takva percepcija aktivira.

Iz toga proizilazi da je on izuzetno znacajan jer, bez njega ne bi bilo ni unutrasnje, ni spoljasnje koherentne percepcije. Dokaz toga su ljudi s demencijom, sizofrenijom, ljudi u komi itd. Bez intelekta ljudi ne bi bili ono sto su. Ne samo sto ne bi imali kompjuter, nego ni ti, ni ja, ne bili u stanju da imamo ovu korespodenciju.

U svakom slucaju, nizi nagoni i porivi su blize intelektu, pa se ljudi za njih cesce opredeljuju. To verovatno i jeste jedan od razloga zbog cega se on proglasio kao neprijatelj duhovnog razvoja. Medjutim, tu se zapostavila cinjenica da je intelekt takodje neophodan i za percepciju viseg, duhovnog nagona ili plemenitih osecanja koja se izrazavaju kroz muziku, slike, reci, itd.

Ne samo sto umetnik preko intelekta doseze visu duhovnu dimenziju, nego ga on koristi kad tu dimenziju pokusava docarati drugim ljudima preko nota ili pisane reci. Bez njih ne bi mogli znati koje ideje ljudi imaju ili, su imali u predjasnjim epohama. Iako je Biblija rezultat duhovnog nadahnuca nekoliko ljudi, za njen nastanak je takodje bio neophodan intelekt, da bi se to duhovno nadahnuce pretocilo u reci, i time nastala knjiga koja je dostupna svakom ko zeli da je cita.

Ukoliko bi intelekt razmatrali s religioznog stanovista, tada bi se mogla postaviti sledeca pitanja: Zasto je bog dao ljudima intelekt i time ih sprecio da se duhovno uzdizu? Zar je moguce da je bog napravio gresku u tom pogledu? Ako jeste, po tome ispada da su ljudi pametniji od boga jer su to uocili a, on nije.

Kao sto sam vec ranije napomenula, ovo je dualna dimenzija ili dimenzija suprotnosti u kojoj sve ima svoju svrhu za odrzavanje kontinuiteta. Ljudi imaju intelekt s razlogom. Problem je u tome sto mi jos uvek ne razumemo njegovu pravu svrhu, odnosno pravilan nacin njegove upotrebe, iz prostog razloga sto ne razumemo svest.

To je dovelo do toga da se intelekt u pojedinim slucajevima vise zloupotrebljava nego upotrebljava sto, naravno ima stetne posledice. Ali, to ipak ne treba odvesti u brzoplet i arogantan zakljucak da je intelekt beskoristan a, potom koristiti taj isti intelkt u procesu dokazivanja njegove beskorisnosti.

Ne “jure” svi muskarci da oplode zene, niti sve zene zele da se pare sa sto vise muskaraca. Ima ih mnogo koji su iskljucivo monogami. Pored toga, vecina tih sto jure nemaju zelju za potomstvom. Naprotiv, vecina se toga plasi pa, upotrebljava kontracepciju.

Motivacija tih sto jure je naprosto, fizicko zadovoljstvo. Nizi nagoni se iskljucivo baziraju na primitivnom instinktu zadovljstva-neprijatnosti. Covek nije samo telesno vec, isto tako i duhovno bice. Ukoliko kod njega dodje do zapostavljanja duhovnog razvoja, usled toga sto samo zadovoljava telesne potrebe, tada dodje i do odredjenog vida disfunkcionalnosti.

Posto njegov razvoj nije celovit, takav covek pocinje da oseca unutrasnje nezadovoljstvo ili prazninu koju pokusava da ispuni na jedini nacin koji zna a, to je kroz fizicko zadovoljstvo pa, se otuda i javlja zavisnost i opsednutost seksualnom aktivnoscu.

Slazem se s tobom da je prisutna stalna borba izmedju prirodnog i duhovnog coveka. Zato i jeste vazno da ljudi budu svesni vlastite kompleksnosti, da bi bili u stanju da naprave pravilan izbor posto svaki izbor rezultira ili progresivnim ili regresivnim razvojem.