Mesečne arhive: jun 2016

Konflikt


Unutrasnji nesklad i konflikt se moze javiti u vidu osecanja sete, nezadovoljstva, nemira kao i jasnog sukoba ili borbe misli koje nastaju kao rezultat protivrecnih zelja/potreba. Mada razlicite psihicke tegobe mogu biti uzrokovane nekim organskim poremecajem kao na primer, promenama na mozgu, hormonalnim imbalansom, radom stitne zlezde, itd., to je ipak, redje. Vecinom je unutrasnji konflikt posledica otezanih zivotnih okolnosti ili tacnije nepravilne reakcije na njih. Isto tako, produzeni stres takodje moze prouzrokovati organske promene i to, upravo one koje dovode do svesne disfunkcionalnosti.

Posto konflikt ne nastaje covekovom voljom, on se voljom ne moze ni otkloniti vec, samo razumevanjem. Spoljasnji konflikti s drugim ljudima i okolinom uvek aktiviraju razlicite unutrasnje nivoe svesti u vidu razlicitih osecanja i misli, cime dolazi do konflikta u umu.

Sve i jedan covek dozivljava te konflikte. Ali, svaki covek ima njihovo razlicito razumevanje ili tumacenje. Zbog toga postoje znacajne razlike u pristupu ili nacinu resavanja konflikta kod ljudi. Dok neki ljudi, nastoje da ga ignorisu, potisnu, drugi se nadju u vrtoglavom mucnom krugu nefunkcionalnih, upornih i jalovih misli a, neki neki opet, upuceno ili samosvesno resavaju nastalu unutrasnju neravnotezu ili svesnu razjedinjenost.

Sta je razlog takvih razlicitih reakcija kod ljudi? Odgovor je samospoznaja ili razlicit duhovni razvoj. Da bi covek bio u stanju da uspesno resava ili prevazilazi unutrasnje konflikte, osnovni uslov je da ima pravilan uvid u sebe ili da razume zakonitosti razvoja vlastite svesti. Da bude svestan razlicith svesnih nivoa. Da zna da ih pravilno identifikuje.

To mu omogucava da se izdigne iznad konflikta ili vlastitih nizih, impulsivnih reakcija. Time preuzima kontrolu ili zauzima neku vrstu neutralnog, nepristrasnog posmatraca, cime se osposobljava za konstruktivnu reakciju. Tako na primer, ukoliko se covek susretne sa zlonamernom provokacijom (koja uvek potice od ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem) prema njegovoj reakciji se uvek moze odrediti njegova samosvest ili postignuti stepen duhovnog razvoja.

U takvom slucaju covek sa zaostalim duhovnim razvojem ce odmah (bez razmisljanja) reagovati iz impulsivnog nagona Pulusvenog ega*, pa ce, poceti da besni, galami, psuje, vredja, itd. Kod coveka s pocetnim duhovnim razvojem, takodje ce se javiti takav impuls, medjutim posto on ipak ima odredjeni uvid u funkcionisanje vlastite svesti, on ce takav uvid prepoznati kao svoju nizu reakciju. Zato ce “zastati i razmisliti”, odnosno reci samom sebi: “Stop. Ovo je rakcija moga Polusvesnog ega. Ona stvara nerazumevanje u mom umu sto me navodi na destruktivnu aktivnost i ponasanje. Necu joj dozvoliti da ovlada sa mnom.”

Covek s visim stepenom duhovnog razvoja ce odmah prepoznati i razumeti provokatora ili njegov nacin rezonovanja. Zato ce se koncentrisati na to kako da izbegne konflikt. On u takvom coveku nece videti neprijatelja, niti ce imati bilo kakvo neprijateljsko raspolozenje prema njemu, posto ce razumeti da takav covek nema dovoljno razvijenu samosvest. Da njegovo ponasanje proizilazi iz nizih nagona. (Neprijateljstvo ili negativna osecanja nastaju iz nerazumevanja. Oprastanje ili oslobadjanje od negativnih osecanja prema nekom je uvek rezultat dubljeg razumevanja ali, to je vec tema za sebe.)

Takodje ce sagledati moguce neprijatne posledice takvog konflikta i za njega i samog provokatora, zato ce i preuzeti inicijativu ili potrebne mere da se takav konflikt na konstuktivan nacin izbegne ili okonca.

Kada sam navela Heraklitovu misao: “Rat je roditelj svemu.” – nisam mislila na rat izmedju ljudi vec sam, kao i Heraklit, ukazala na dublju zakonitost razvoja zivota, odnosno neophodnost postojanja suprotnosti kao i sukoba u tom procesu. Na zalost, pojedina savremena ucenja, koja su cak postala neka vrsta autoriteta, jos uvek nisu u dovoljoj meri svesna te zakonitosti. To je dovelo do jednostranog, samim tim i pogresnog tumacenja svrhe i znacaja razlicitih svesnih nivoa kod ljudi.

Narocito svesnog nivoa ili inteligencije/uma/misljenja. Ne samo sto je doslo do njegovog obezvredjivanja vec, se cesto navodi kao osnovni uzrok sukoba i disfunkcionalnog ponasanja ljudi. Pri tome se takodje u potpunosti ignorise i prenebregava cinjenica da je takav zakljucak takodje nastao iz tog istog nivoa ili kroz proces misljenja.

Da ljudi (u ovoj dimenziji) ne mogu imati bilo koji stav, percepciju ili spoznaju bez uma, odnosno procesa misljenja. Osecanja, misao i razumevanje su samo razlicite manifestacije jednog istog, tj. svesti. Kao sto se bez noci ne moze znati dan, i obrnuto; ili kao sto bez koke ne moze postojati jaje, tako se i misli, osecanja i razumevanje nalaze u stalnoj neprekidnoj interakciji i transformaciji sto stvara dozivljaj postojanja, promene i razvoja zivota.

U hriscanstvu osecanje, misao i razumevanje je predstavljeno kao Otac, Sin i Sveti Duh. U toj relaciji Sin je Sveta misao na koju se odnosi sledeci citat iz Biblije: „Ja stvaram svetlost i tamu. Ja pravim blagostanje i jad. Ja sam gospod koji radi sve te stvari.“ (Isaija 45:7).

Hegel takodje govori o tezi-antitezi-sintezi kao fazama u ciklusu razvoja. Kao sto sam vec napomenula, um, inteligencija ili svesni nivo ljudi je od neprocenjihovog znacaja. On nije samo posrednik izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg vec, je i pokreatac samog razvoja. Misljenjem nastaje konflikt, nesklad ili unutrasnja razjedinjenost svesti ali, isto tako preko njega takodje dolazi do resenja konflikta, odnosno sklada ili ponovnog jedinstva svesti.

Zato se u Bibliji i navodi da gospod (misao) stvara svetlost (jasnocu, znanje) i tamu (nerazumevanje) i time pravi blagostanje (dobro i sklad) kao i jad (zlo). Ajnstajn je takodje uocio: „Problem ne moze da resi ista svest koja ga je stvorila“.  Da bi se problem/konflikt/ nesklad uspesno resio neophodno je ostvariti visi stepen samosvesti. To se obicno postize tako sto (na)ucimo nesto novo i time dobijemo jasniji uvid u trenutno, ograniceno razumevanje. To nam, isto tako, pomaze da se oslobodimo neke zablude i predrasude. Takav proces traje svo vreme dok smo u ovoj dimenziji.

Um ili misljenje je dragoceno jer, nam omogucava razvoj. U slucajevima kada dodje do svesne disfunkcionalnosti kao npr., ludila, dimencije, itd. prestaje i smisaoni razvoj ljudi. Mada je meditacija korisna jer, se njome uspostavlja odredjena duhovna ravnoteza, ni u tome ne treba preterati. Aktivna stimulacija uma je takodje potrebna, narocito kod starijih ljudi. Ljude ne treba uciti tome da ne misle kao bi izbegli nesklad ili konflikt vec, ih treba uciti kako da funkcionalno misli ili svesno i upuceno prevazilaze konflikte i time ostvaruju progresivan razvoj.

_______________________________

*Pored urodjenog konstruktivnog i destruktivnog nagona (Duhovne i Telesne svesti) ljudi takodje imaju i Polusvesni ego. Polusvesni ego je neka vrsta polusvesnog nagona koji nastaje, upravo, kao rezultat potisnutih konflikata i trauma, sto dovodi do formiranja predrasuda i zabluda. On je najblizi egu ili ostvarenom stepenu samosvesti, tako da je najjaci i prvi impuls kojim se reaguje u interakciji s okolinom. Zbog toga on, takodje i sprecava neposredan kontakt s pravom sustinom coveka ili konstruktivnim nagonom Duhovne svesti.

Advertisements

„Pobedi sebe samog“


Jedne od najpoznatijih i najvise navodjenih maksima, koje se javljaju u mnogobrojnim razlicitim varijantama, su: “Spoznaj samog sebe” i “Pobedi sebe samog.”

Koji je njihov znacaj i sta se njima porucuje?

One su znacajne zbog toga sto otkrivaju sustinsku zakonitost nase svesti kojom vrsimo proces spoznavanja. Iz te zakonitosti proisticu sve ostale. Shodno tome, ukoliko covek nema jasan uvid u tu zakonitost, on ne moze imati ni pravilno razumevanje ostalih.

Koja je to zakonitost?

Zakonitost podele, razlika ili suprotnosti unutar nase svesti. Ta zakonitost nije prisutna samo u nama vec, i u svemu oko nas. Ona je sama sustina kretanja, promene ili razvoja zivota. U apsolutno istom ili nepodeljenom nije moguce bilo koje kretanje, aktivnost, samim tim ni razvoj koji se manifestuje kao proces spoznavanja.

Dok covek nije svestan sebe, on ne moze biti svestan ni svega izvan sebe jer, on samo kroz sebe spoznaje i sve izvan sebe. Dakle, uslov da covek postane svestan sebe je da postoji nesto drugacije (razlicito, suprotno), ne samo izvan njega vec, i unutar njega. Da nema takve podele ne bi moglo biti ni spoznavanja a, jos manje pobedjivanja samog sebe. Ko bi koga spoznavao ili koga bi pobedjivao?

Znaci, osnovni pocetni odnos u procesu spoznaje je subjekt-objekt. Ali, subjekt unutar sebe takodje sadrzi vlastitu razliku ili suprotnost i to u vidu misli i osecanja. Misli su svesni nivo ili inteligencija dok, osecanja spadaju u domen nesvesnog. U okviru nesvesnog takodje postoji suprotnost osecanja koja prizilazi iz suprotnih nagona. Mi svi u sebi imamo nizi destruktivni nagon (potencijal zla) i visi, sustinski nagon konstruktivnosti (potencijal dobra).

Svesni nivo ili inteligencija je od izuzetnog znacaja jer, je neophodna za formiranje percepcije ili spoznaje. Ona je neka vrsta posrednika izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Objekt (ili sve izvan coveka) predstavlja neposrednu spoljasnju suprotnost njegovoj inteligenciji dok, su osecanja unutrasnja suprotnost.            Postojanje takvih suprotnosti omogucava inteligenciji interakciju s njima iz cega nastaje aktivnost misljenja. Njime ljudi stvaraju ili dobijaju percepciju i, o sebi i, o svemu izvan sebe.

Kakva ce ta percepcija biti, ili kakav ce odnos subjekt imati prema objektu, zavisi od njegove unutrasnje interakcije s nesvesnim ili osecanjima. U zavisnosti koji nagon covek bira, ili kojim nagonom se identifikuje, zavisi i njegova samosvest kojom procenjuje objekt ili svoj odnos prema njemu. (Samosvest je dozivljavaj vlastite individualnosti ili identiteta.)

U visem, konstruktivnom potencijalu nase svesti nalazi se nase istinsko, sustinsko sopstvo koje potice od zivog, aktivnog smisla celokupnog univerzuma. Taj smisao se nalazi u svemu sto postoji. Onog momenta kada nasa inteligencija stupi u kontakt s nasim istinskim sopstvom, ona preko njega stupa u kontakt sa samim smislom univerzuma i time otkriva sustinske zakonitosti i, u sebi i, svemu oko sebe. Odnosno, spoznaje istinsku vezu i povezanost ili jedinstvo svega sto postoji. Time prevazilazi nize, ogranicene, nagone svoje individualnosti i ostvaruje sustinsku spoznaju koja u inteligenciji dobija karakteristike mudrosti i dobra.

Kada covek zapostavlja svoj duhovni razvoj, on prestaje koristiti svoj puni potencijal. Na taj nacin ostaje samo u domenu nizih nagona i strasti ili svom otudjenom, sebicnom egu kojim stvara percepciju o sebi i svemu izvan sebe. Takva percepcija se ogranici samo fizickim zakonitostima posto joj nedostaje dublji, duhovni ili sustinski uvid, tj. mudrost. Zato dolazi do nizeg stepena razumevanja ili lukavstva koje se manifestuje kao rivalstvo, zluradost, neiskrenost, manipulativnost, koristoljublje, zavist, ljubomora, ili jednom recju sve one osobine koje imenujemo kao los karakter, tj. zlo u necijoj inteligenciji.

Dakle, mudrost i dobro nam omogucava da spoznajemo sustinske zakonitosti i u sebi, i izvan sebe dok, nas zlo i lukavstvo zadrzava u ogranicenom, iluzornom razumevanju zivota i postojanja. Drugim recima, samo kroz vise u sebi u mogucnosti smo da spoznajemo ono nize, cime nam se i pruza mogucnost da to prevazidjemo ili ostvarimo svesnu celovitost koja rezultira unutrasnjim smislom, mirom, srecom i zadovoljstvom.

Razvoj dobra i mudrosti, odnosno zla i lukavstva u inteligenciji ljudi je znacajan pokazetlj njihovog duhovnog razvoja. Dobri ili mudru ljudi imaju unutrasnju duhovnu snagu koja nedostaje ljudima sa zaostalim duhovnim razvojem, tako da ih to iritira i navodi na slepu, bezrazloznu mrznju i niske, podmukle podvale i pakosti, sto se cesto naziva kukaviclukom.

Prema tome, kukavicluk nema nista zajednicko s dobrotom, niti se na bilo koji nacin moze dovesti u vezu s njom vec, samo sa zaostalim, kao i sprecenim duhovnim razvojem. Ko god smatra da je moguce glumiti dobrotu ili uzeti ulogu dobrog coveka na duzi vremenski period, samo pokazuje da ne razume sustinske zakonitosti duhovnog razvoja ljudi.

Dobro je koncentarcija unutrasnje duhovne snage u inteligenciji. Nju ili, imas ili, nemas.Niko ne moze glumiti tu snagu, ako je nema. Ko god to pokusa, veoma brzo se razotkrije, bilo kroz reci ili dela. Iz takve snage proizilazi mudrost koja osposobljava ljude da svoju vlastitu individualnost stavljaju u proporcionalan odnos s drugima i okolinom. Sto znaci, da se ne precenjuju (nisu arogantni, narcisioidni, sebicni) ali, isto tako se i ne podcenjuju (nisu “otiraci” ili “beskicmenjaci”). Oni zastupaju svoje pravo tamo gde ga imaju ali, ga se isto tako i odricu tamo gde ga nemaju ili tamo gde ono pripada nekom drugom.