Mesečne arhive: septembar 2014

Mudrost i arogantnost


Bane: “Sofija, ne znam koliko ce ovaj moj komantar biti u vezi sa temom pod kojom pisem.

Probacu kratko. Koliko svi znamo postoje ljudi koji su okrenuti sebi i paze na svoju duhovnu higijenu.Oni drugi, takozvani ekstrovertovani navodno manje. Sada osnovna nit ili moje pitanje bi glasilo, da li mislite da emotivni i introvertovani ljudi vise putuju po sopstvenim duhovnim prostorima ili mislite da to nije pravilo? Neki ljudi, makar meni, zaista izgledaju kao da ih ne dotice nista intimno, boje se i izbegavaju takoreci prica o zivotu, smrti, smislu, emotivnom stanju.

Mene veoma zanima kako se takvi ljudi upoznaju sami sa sobom, ili mozda takvim ljudima nije potreban takav dodir te na taj nacin sasvim lepo funkcionisu u ovome svetu, otvoreni su, veseli, duhoviti,…a spolja gledano bez ikakve potrebe za transcedencijom?

Druga stvar koja me zanima je, da li mislite da se kao osoba neupucena u sebe moze zaista dobro osecati do svojih poslednjih dana na ovoj planeti? Oduvek mi se cinilo da mi emotivniji i osetljiviji cesce upadamo u neke krize, koje drzim samo za dobre, no ipak, nekad izgleda da ni te krize nekome nisu potrebne. Govorim o tim najdubljim krizama identiteta kad se covek izstinski zapita KO SAM JA i STA RADIM OVDE?

Veliki pozdrav

Bane”

– Hvala Bane na tako lepom i iskrenom komentaru. Naravno, ja ne mogu da govorim u nicije ime, odnosno o osecanjima i mislima ljudi koje svrstavas u ekstrovertnu kategoriju, a koji nemaju zelju da istrazuju egzistencijalna pitanja.

Svako ljudsko bice je izuzetno kompleksno, pa generalizacija nije dovoljna ukoliko se nastoji proniknuti u neciju psihu. Potrebno je poznavanje najintimnijim iskustvima koja su uticali na formiranje misljenja i pogleda na svet.

Zato moj odgovor moze biti samo uopsten. Ja sam u ranijim tekstovima napravila razliku izmedju duhovnosti i religioznosti. Duhovnost je sama sustina svesti ili potencijal smisla, progresivne promene/razvoja, baziran na konstruktivnom nagonu sklada i zajednistva s univerzumom. Rezultat takvog razvoja se uvek reflektuje kao plemenitost, iskrenost, humanost, visok stepen funkcionalnosti i odgovornosti u necijem zivotu, itd.

Prema tome, duhovnost nije uvek vezana uz religiju. Postoji dosta ateista koji imaju takve kvalitete, kao sto postoji i dosta religioznih ljudi koji ih nemaju. Kod njih je religioznost vise simptom neuroticnosti i samoobmane kojom prikrivaju zaostao duhovni razvoj ili nagon destruktivnosti. Primer za to se moze naci u mnogim kultovima i sektama koji na nemoralan nacin iskoriscavaju njihove clanove, kao i nekim ljudima koji redovno idu u crkvu a, da se pri tom ne ustrucavaju da budu neposteni i neiskreni.

Kao sto se ljudi svojim fizickim, psihiskim i duhovnim karakteristikama razlikuju od ostalih zivih bica na ovoj planeti, isto tako svaki covek ima svoj jedinstven fizicki izgled, kao i duhovni uzrast, koji se razlikuje od ostalih ljudi, a koji uslovljava njegov nacin zivota, razvoja, pa shodno tome i interes. Mada odredjeni stepen samospoznaje ili duhovnosti uvek rezultira odredjenim stepenom iskrenosti, fleksibilnosti, sposobnoscu saosecanja s drugima, itd., on ne rezultira uvek interesovanjem za pitanja o nastanku i poreklu zivota.

To se desava samo kod ljudi s visokim stepenom duhovnog uzrasta jer, ih snaga njihovog duha nagoni da prodiru kroz pojavne, fizicke zakonitosti, dok s ljudima s nizim duhovnim uzrastom, to jos uvek nije slucaj. Njihovo vreme jos nije doslo. Kao sto kruska sama pada kada je zrela, tako i ljudi imaju svoje vreme kojim prevazilaze zemaljsko, ljudsko iskustvo da bi se pripremili za kompleksnije iskustvo van ove planete.

– O ovoj temi se moze dosta reci, pa je zato malo prosirujem. Skoro da sve religije isticu arogantnost kao prepreku ka mudrosti. I ne samo religije, vec i mnoga filozofska ucenja, od kojih je svakako, najistaknitiji Sokrat s njegovim znanjem o vlastitom neznanju.

Cesto se znanje, obrazovanje i visok stepen inteligencije pogresno poistovecuje s mudroscu. Mada se i znanje i mudrost ostvaruje kroz inteligenciju, znanje nije isto sto i mudrost. Znanje je uvek ograniceno, dok je mudrost bezgranicni smisaoni potencijal koji omogucava intelektu da stice znanje.

Samim tim sto je ograniceno, znanje uvek daje iluziju apsolutnog, savrsenog razumevanja. Tako dolazi do intelektualne zaslepljenosti, arogantnosti, oholosti i preterane samouverenosti. Dobar primer su neki ateisti i intelektualci.Oni nisu u stanju da uvide neverovatnu strukturu i funkcionisanje univerzuma u skladu s visim principima smisla, koji daleko nadmasuje intelektualni kapacitet. Mudrost prevazilazi intelektualnu zaslepljenost. Zato ima karakteristike duhovnog budjenja. Uvidja da je intelekt samo produkt neceg mnogo kompleksnijeg.

Odnosno, da univerzum nije produkt slucajne, haoticne manifestacije besmisla, vec suptilnih zakonitosti dubljeg smisla, koje nije moguce otkrivati samo kroz intelekt i pojavne, fizicke zakonitosti. Svedoci toga su mnogi vrhunski fizicari cije je dugotrajno, mukotrpno otkrivanje fizickih zakonitosti, rezultiralo suocavanjem s nepojmljivom svesnom kompleksnocu, pred kojom je njihov intelekt ostao zadivljen i nemocan.

Zbog toga su i krenuli putem mudrosti, tako sto su u svoja daljna proucavanja uvrstili i religiozno-duhovne i filozofske uvide i time ostvarili znacajna dostignuca. Primera za to ima mnogo, ali svakako da su najpoznatiji David Bohm, Max Planck, Niels Bohr, itd.

U Gnostickom tekstu „The Hypostasis of the Archons“ je dat primer kompleksne psiholoske veze izmedju mudrosti i arogantnosti:

„Their chief is blind; because of his power and his ignorance and his arrogance he said, with his power, „It is I who am God; there is none apart from me.“ When he said this, he sinned against the entirety. And this speech got up to incorruptibility; then there was a voice that came forth from incorruptibility, saying, „You are mistaken, Samael“ – which is, „god of the blind.“

His thoughts became blind. And, having expelled his power – that is, the blasphemy he had spoken – he pursued it down to chaos and the abyss, his mother, at the instigation of Pistis Sophia.“

Intelekt koji svoju sposobnost prihvata kao nesto sto se samo po sebi podrazumeva je zaslepljen vlastitom moci. To ga sprecava da otkriva svoje pravo poreklo. Zadrzi ga u neznanju ili zabludi, pa mu ostane nedostupan dublji duhovni uvid ili mudrost. Mudrost osposobljava ljude da lakse uspostave ravnoteze u kriznim situacijama. Oslobadja ih arogantnosti i potrebe za kontrolom. Kroz nju shvate da nije sve u njihovom domenu uticaja i da su pojedini zivotni tokovi usmereni visim redom i skladom koji izlazi izvan okvira njihovog razumevanja.

Advertisements