Ego u sadasnjem trenutku


 

Misli Eckhart-a Tolle-a:

„Duboko se upustite u sadasnji trenutak, jer je to jedino sto postoji.“

„Realize deeply that the present moment is all you ever have.“ („Shvati da je sadasnji moment  sve sto ces ikada imati.“)

“Time isn’t precious at all, because it is an illusion. What you perceive as precious is not time but the one point that is out of time: the Now. That is precious indeed. The more you are focused on time—past and future—the more you miss the Now, the most precious thing there is.”

 

(„Vreme uopste nije dragoceno jer je iluzija. Ono sto dozivljavate kao dragoceno nije vreme vec jedan momenat koji je van vremena: Sada. To je zaista dragoceno. Sto god se vise fokusirate na vreme- proslost i buducnost- vise gubite Sada, najdragoceniju stvar koja postoji.“)

 

– Iako su ove misli duboke, one ipak ne dopiru do sustine. Da bi se to razumelo neophodno je razmotriti nekoliko kljucnih pitanja. Sta je Sada? Da li je to stvarno jedino sto postoji? Zasto postoji iluzija vremena? Koja je svrha te iluzije ili proslosti i buducnosti? Nije li i sadasnji moment takodje deo te iluzije? On ce takodje proci, kao i prosli momenti ili kao i oni sto dolaze? Ako sve prolazi kako to da Sada ne prolazi?

 

Sada je moment promene. S obzirom da je ovo aktivna dimenzija razvoja, nema sumnje da je Sada, kao moment promene, sve sto uvek imamo dokle god smo ovde. U Sada se sve dozivljava. Ono spaja proslo s buducim. U njega ulazi ono sto je bilo da bi proizaslo ono sto ce biti. Zato je Sada uvek srediste zivota koje u sebi sadrzi sve sto jeste ili sto postoji. U njemu uvek pulsira zivot. Gde nema Sada, nema ni zivota u ovoj dimenziji.

 

Medjutim, puls zivota, nije isto sto i sam zivot. Sta je zivot? Zivot je smisao koji se neprestano menja ili razvija. Koji sam sebe stvara i odrzava stalnom aktivnoscu ili promenom. Sada nije zivot vec, nacin na koji ono sto je zivo postoji. Nacin, u kojem ono sto je zivo, dozivljava promenu ili razvija sebe kao smisao. Sta je to sto je zivo u Sada? Sto postoji u njemu kao smisao koji stvara i usmerava promenu? To je JA.

 

JA je sustina Sada, samim tim i vremena posto se Sada, kao svesni moment promene, ne moze odvojiti od onog sto je bilo, s onim sto jeste, ili onog sto ce biti. Vreme omogucava JA da postoji kao kontinuitet smisla. Ako JA nije svesno onog sto je bilo, njegovo Sada nece biti svesno onog sto jeste ili onog sto dolazi. Ono ne moze imati smisaonu promenu ili razvoj. Tako na primer, ljudi koji imaju demenciju ili koji gube pamcenje, nemaju efikasno Sada, odnosno njihov intelekt nije u stanju da koristi puni svesni kapacitet.

 

Duhovno ucenje koje obezvredjuje intelekt, a s njim i JA, ne shvata pravu sustinu svesti ili njen ciklus samoobnavljanja. Svest je mnogo kompleksnija nego sto to na prvi pogled izgleda. Intelekt je znacajan element svesti koji se javlja u vidu aktivnog, svesnog nivoa kroz JA. Medjutim, on se ne moze odvojiti od nesvesnog nivoa koji ga stvara, a koji egzistira u vidu osecanja i razuma ili duse i duha. Intelekt je veza izmedju onog sto je unutra i onog sto je spolja. To je svetlost koja se siri stalnom interakcijom unutrasnje dubine i vanjske visine, odnosno tamnog, nemanifestovanog jezgra osecanja (duse) i nevidljive, etericne sveobuhvatnosti duha ili razuma.

 

Sta znaci biti prisutan? Znaci biti sabran ili svestan sebe u svakom momentu promene. Kako se to postize? Sposobnoscu JA da ostvari unutrasnju integralnost. Da objedini sve svesne razlike, tako sto spoji dusu s duhom, i time postaje jedno u osecanju, misljenju i razumevanju. Takav moment se oseti kao snaga smisla i punoce zivota. Iz njega proizadju progresivne i inspirativne misli koje sagledaju sustinu. Koje osposobe coveka da preuzme odgovornost za sebe i svoje ponasanje. Da stvara konstruktivne promene koje rezultiraju opstom dobrobiti, mirom i skladom.

 

Ukoliko JA ne ostvari integralnost ili unutrasnju celovitost tada nije u stanju da ima sustinski uvid, ni u sebe, ni u sve izvan sebe. Misli postaju nesredjenje ili haoticne. Obiluju zabludama i iluzijama. U takvom stanju covek pravi pogresne izbore koji jos vise produbljuju njegov unutrasnji nesklad, a time i nesklad s okolinom.

 

——————————

 

Napominjem da mi je poznata „mracna strana“ ega ili sve negativnosti u ponasanju ljudi koje se s njim povezuju. Narocito shvatanje da predstavlja osnovnu prepreku duhovnom razvoju. Medjutim, koliko je takva koncentracija na negativnosti zapostavila njegovu „svetlu stranu“, i time odvela u jednostranost? Ego je osnovni element intelekta. Zbog toga ima svrhu kao i znacajnu funkciju u razvoju ljudi.

 

Da bi covek bio svestan bilo cega izvan sebe, on mora biti svestan sebe. Ego nije nista drugo nego svest o sebi i svom identitetu. Takva samosvest je neophodna da bi imali koherentan dozivljaj postojanja u ovoj dimenziji. Neposredan primer toga tvdjenja su odojcad, kao i ljudi koji gubitkom identiteta gube svesnu funkcionalnost. Kod njih nastupi ludilo i psihozne epizode.

 

Dakle, svaki svestan covek ima samosvest ili ego. Medjutim, svaki covek ima drugaciji ego. Neki ljudi imaju preterano snazan ego, pa su arogantni, oholi ili „puni sebe“. Neki opet, imaju izrazito slab ego, pa podcenjuju sebe i svoju vrednost. Smatraju se bezvrednim i glupim. Dopustaju ponizavajuci tretman. Ostaju u nasilnom odnosu, itd. Neki ljudi imaju fleksibilan ego koji je uvek spreman da uci i da se progresivno razvija. Koji podjednako ceni i sebe i druge, ili koji se trudi da deluje pravedno i posteno. Takav razlicit ego ljudi nije slucajan, vec je rezultat dubljih zakonitosti koje se mogu razumeti samo onda kada se shvati kompleksna struktura svesti i proces njenog razvoja.

 

Htenje


Nice: „Covek ce radije hteti nistavilo nego odsustvo svakog htenja.“

-Da li je odsustvo svakog htenja uopste moguce? Covek mora imati htenje, jer mu to namece sam karakter njegove svesti. On je neprestano prisiljen da pravi izbor. Ako nece da pravi izbor, tada je to ono sto hoce ili ono sto je odabrao.

 


 

Danica Miletic: „Ko ima mogucnost izbora neka izabere da bude covek.“

-Svako ima mogucnost takvog izbora. Problem nije u mogucnosti izbora, vec u opredeljenju za takav izbor. Takav izbor ne nastaje slucajno. Za njega je neophodan visok stepen samosvesti ili razumavanja koje se postize samo stalnim duhovnim razvojem. Bez duhovnog razvoja nema samodiscipline i unutrasnje snage da se odoli iskusenjima i vanjskim pritiscima. Takodje nedostaje odgovorno ponasanje i doslednost najvisim principima, sto su sve neophodni elementi covecnosti.

 


 

„Ne mozes ziveti pozitivan zivot s negativnim umom.“

-Bez uma ne mozes biti svestan ni pozitivnog, ni negativnog. Nije um taj koji je negativan, vec misli. Opredeli se za pozitivne misli, pa ce i zivot biti pozitivniji.


-Zelja je pokretacka snaga progresa, ali isto tako, pada i destrukcije. Sve zavisi od njenog karaktera, kao i toga da li gospodari s tobom ili ti s njom?

 


 

Ruso: „Laz raspolaze s beskonacno mnogo kombinacija, ali istina ima samo jedan oblik postojanja.“

– To samo svedoci o snazi istine. Istina je temelj svega. Na njoj se sve zasniva. Da nema nje ne bi moglo biti ni razlicitih kombinacija lazi. Ono sto se rusi, to je nadgradnja. Temelj ostaje. Zato se laz moze oboriti, ali ne i istina. 

Komentari: https://forum.krstarica.com/entry.php/46234-Htenje?bt=301464#comment301464

 

 

Ribar


„U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!“

-Dok se muskrac bavi pecanjem zena kao riba, dotle ce samo ribe i hvatati. Imace kvantitet, ali ne i kvalitet. Nedostajace mu iskustvo s istinski vrednom zenom. Takva se ne peca na mamac ribara. Njoj ne treba ribar koji jedino zna napraviti razliku izmedju sitnih i velikih riba. Ona trazi muskarca koji zna pravu vrednost zene. Koji, kao i ona, trazi nekoga koga ce voleti i postovati, ili kome ce se u potpunosti posvetiti.

—————————-

P. Koeljo: „Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.“

– Da li je, zaista, uvek tako? Da li sva lica koja postanu deo naseg zivota zele da nam menjaju zivot? Ili, da li svaki covek ima predstavu kako bi drugi trebali ziveti, a ne kako on sam treba ziveti? Mada ima i takvih slucajeva, ipak, ona nisu pravilo. Ne misle svi ljudi isto. Ima i ljudi koji se koncentrisu na svoj zivot, a ne na zivote drugih.

Koji smatraju da svaki covek ima pravo da upravlja svojim zivotom onako kako misli da je najbolje za njega. Zato ne zele, niti pokusavaju da menjaju niciji zivot. Oni znaju da svaki covek snosi odgovornost za sebe i da zbog toga on sam treba donositi odluke o svom zivotu. Naravno, spremni su da iskreno izraze svoje misljenje ili daju savet, ukoliko se to od njih trazi, ali ne insistiraju na tome da se to prihvati.

Pored toga, od svakog coveka zavisi koga prima u svoj zivot i da li mu dopusta da s njim upravlja? Ako nekom nije pravo sto nam nasilno ne moze menjati zivot, samo pokazuje da mu i nije mesto u njemu.

Zahvalnost


„Nezahvalni smo mozda samo zato sto nismo u mogucnosti da se oduzimo.“

– Nije li to samo izgovor i opravdanje za vlastitu disfunkcionalnost? Zahvalnost je razumevanje necijeg dobrog dela. Necijih iskrenih i plemenitih pobuda da cini odredjeni napor ili zalaganje za nasu dobrobit. Takav cin u nama evocira dublja osecanja, pa osetimo ljubav i iskrenu zelju da i mi ucinimo neko dobro delo za tu osobu. Ako nemamo priliku za to, tada bar odamo priznanje ili pokazemo da cenimo i postujemo neciji trud kroz rec hvala. Time verbalno izrazimo naklonost i vlastite dobre namere. Iskrena zahvalnost, kao i dobrocinstvo, otvara dusu cime se stvara i dublja konekcija medju ljudima. Dobrocinstvo i zahvalnost proisticu iz ljubavi, pa se medjusobno inspirisu nesebicnim delima.

Za razliku od njih proracunato dobrocinstvo i zahvalnost proisticu iz koristoljublja. Njima se ne ostvari istinsko prijateljstvo ili bliskost, vec se stvara neka vrsta poslovnog odnosa. Daje se da bi se dobilo, a uzvraca da bi se opet primilo. Najcese zbog materijalne koristi ili zbog zadovoljenja egoisticnih potreba. Egu je stalo do imidza, pa sledi drustveno prihvatljive norme ponasanja. Zahvalnost kao i dobrocinstvo se zadrzava na intelektualnom nivou. U njima nema dubljih, plemenitih osecanja, vec se odvija po nekoj vrsti duznosti ili nepisanom drustvenom pravilu.

Nezahvalnost, koja nema obzir cak ni za drustveno prihvatljive norme ponasanja, je karakteristicna za pod-ego. Ona je odraz poremecenog duhovnog razvoja. Za takve ljude se obicno kaze da su bezosecajni. Oni su otudjeni od vlastite vise prirode ili dubljih, plemenitih osecanja. Takvi ljudi ocekuju da im se cine usluge, ali ih sami ne cine. Ograniceni su samo sobom i vlastitim interesom i ni malo se ne ustrucavaju da ucine zlo nekom ko im je ucinio dobro.

—————————————–

-Promena u zivotu je neminovna. Ako se ne menja na bolje, menja se na gore. Zato svaki covek mora preuzeti odgovornost za vlastitu promenu. Razumeti sebe i svoje reakcije. Neke vode ka duhovnoj slobodi ili progresu, dok neke zadrzavaju u zabludama i stvaraju jos goru duhovnu bedu.

Kontrola


 

De Mello: „Dok niste svjesni samog sebe nemate pravo dirati bilo koga, niti se upustati u mijenjanje bilo čega u svijetu. Kada pokusavate promijeniti ljude ili stvari postoji opasnost da to činite zbog vlastite koristi, ponosa, dogmatskih uvjerenja i misljenja, ili samo zato da ispraznite svoje negativne osjećaje. Imam negativne osjećaje i zato se morate promijeniti tako da se ja osjećam dobro. Prvo se pobrinite za svoje negativne osjećaje tako da, kada krenete mijenjati druge, nećete biti potaknuti mrznjom ili negativnim osjećajima nego ljubavlju.“

– De Mello ima veoma lepih iskaza. Medjutim, ova izjava je dosta diskutabilna, jer povezuje ljubav s kontrolom. Najveca vrednost i znacaj ljubavi je upravo u tome sto ne nastoji da menja druge, vec sto prihvata njihovu autenticnost. Sto podstice slobodan razvoj. U takvoj vezi ljudi se medjusobno uvazavaju i izjednacavaju. Prevazilaze sebicne nagone. Deluju pravedno i posteno ili u opstem interesu. Pokazuju visok stepen uvidjavnosti ili imaju obzira prema potrebama drugih. To im i omogucava da ostvare istinski spoj i potpunu iskrenost i razumevanje.

Zelja da se menjaju drugi ne nastaje iz ljubavi, vec iz potrebe za kontrolom. Takva zelja svedoci o arogantnosti, a ne o samosvesti. Ona nas udaljava od drugih. Njome se izdizemo iznad njih, jer smatramo sebe svesnijim i sposobnijim. Na taj nacin ih obezvredjujemo. Pokazujemo im da sumnjamo u njihove sposobnosti. Zato nije cudno sto se ljudi opiru i sto se u njima stvara revolt na takvu vrstu promene.

Ni jedan covek nikada nije, niti moze biti, u potpunosti svestan sebe. Mi citav zivot ucimo, tako sto razotkrivamo sebe, ili spoznajemo dublju dimenziju vlastite svesti. Niko nije u tolikoj meri svestan da ima pravo da upravlja zivotom drugog coveka. Takav pokusaj samo ukazuje na nedovoljnu svesnot, pa i nasilje. Svaki covek ima pravo na svoj put.

Ali, u isto vreme, ljubav nije mazohizam. Ona podjednako postuje, i tudje, i licno dostojanstvo. Iz tog razloga i ima jasne granice tolerancije. Osoba koja deluje po zakonitostima ljubavi trudi se da ih nikad ne predje, jer zna da bi time prouzrokovala nesklad. Ona, isto tako, zna da je svaki covek odgovoran za svoj zivot, shodno tome i za vlastitu promenu. Da niko nikoga ne moze da menja, posto promena zavisi od samog coveka.

U slucaju nesklada s drugima, koncentrise se na sebe. Pokusava pronaci svoje propuste ili deo svoje odgovornosti za nastali nesklad. Sta ona moze uciniti da poboljsa odnos? Ukoliko uvidi da treba da menja nesto u svom ponasanju, tada to i cini. Na taj nacin, vlastitom promenom, inspirise i promene kod drugih. Ljubav nije nametljiva. Ona ne prisiljava, vec inspirise promene.

Ako do njih ne dodje, tada se iskreno izjasni. Kaze kako se oseca, sta joj treba? Da li osoba s kojom ima konfikt moze uciniti odredjene izmene u svom ponasanju da bi zadovoljila te potrebe, ili da bi joj ukazala vise postovanja? Ukoliko ne, tada je bolje da se razidju, nego da ostanu u toksicnom, disfunkcionalnom odnosu.

Ponekad ljudi mogu narusavati sklad, a da to ga nisu ni svesni. U tom slucaju, otvoren i iskren razgovor je uvek koristan. Ako nije u pitanju kontrola, ili ako neko nije zaslepljen vlastitim egom i nizim nagonima, kompromis se uvek moze pronaci. Uvek moze doci do sporazuma i razumevanja. Ukratko, covek koji deluje iz ljubavi, ne prisiljava druge da se menjaju, vec se koncentrise na sebe. Cini sve sto je u njegovoj moci da povrati sklad. Ako, i pored toga ne uspe, tada bar zna da je pokusao, ali da to nije zavisilo od njega.

Naravno, sve ovo se odnosi na odrasle ljude. Odnos izmedju roditelja i dece je drugaciji, posto roditelji snose odgovornost za njihov razvoj. Time imaju i odredjeni stepen kontrole. Medjutim, ta kontrola se ne odnosi na promenu dece, vec na usmeravanje njihovog razvoja. Roditelji trebaju postovati i uvazavati autenticnost dece, ali isto tako, trebaju im ukazivati na to da svaki izbor njihovog ponasanja za sobom snosi i odredjene posledice. Na taj nacin ih uce da sami uskladjuju ili prevazilaze nize, destrukrivne nagone u svom karakteru.

Komentari:

https://forum.krstarica.com/entry.php/46107-Kontrola

 

Veze


 

-Zaljubi se zbog vanjskih kvaliteta, ali se voli zbog unutrasnjih. Tamo gde nema dubljih kvaliteta, povrsni nece biti dovoljni da se oformi dugorocna veza. Telo samo privuce, ali dusa spaja.

—————-

„Sve vrste komunikacija dijele se u dvije skupine; iskrene i neiskrene. Iako nekada mislimo da će nas iskrenost koštati, te da neiskrenošću možemo dobiti mnogo više to je zapravo samo varka. Najiskreniji odnos je zapravo najdublji odnos i stoga nikada nemojte to načelo dovoditi u pitanje. O njemu ovisi opstanak i budućnost odnosa.

– Ako neko zivi casno i posteno, tada je autentican. On ne krije nista vec, iskreno pokazuje sebe. To mu omogucava da uspostavlja istinski bliske odnose s drugima. Neposten covek nije autentican. On ne moze pokazati sebe, a da se ne kompromituju. Zato stvara obmanu ili iluziju iza koje se krije. Ljudi nisu u odnosu s njim vec, iluzijom. Ali, iluzija je kratkorocna. Kad-tad se raskrinka i nestane zajedno s odnosom koji je stvorila.

————-

„Prebolis…al’nikad vise tako ne zavolis…“

-Naravno. Vise nisi isti. Iskustvo te ucini zrelijim pa, zrelije i volis.

——————-

„Ono sto sam ja rekao govori o meni. Ono sto si ti razumeo govori o tebi.“

————–

Selimovic: „Žena više voli nježnu riječ, makar bila i glupa, nego pametnu ako je gruba.“

-Ne samo zena. Ne verujem da ima mnogo muskaraca koji bi se opredelili za grubost, umesto neznosti. Nema pameti u grubosti, niti gluposti u neznosti. U ovom slucaju je u pitanju nedostatak postovanja koji govori vise od reci.

———————-

Bukowski: „Nekad, izmedju toga da imas sve i nemas nista, stoji samo jedan trenutak. „

– Postoje iznenadni trenuci koji donesu preokret nezavisno od nas. Na srecu oni su, ipak, retki. U vecini slucajeva promena zavisi od izbora koje pravimo u svakom datom trenutku.

 

Ducic o zenama


Nema sumnje da je Ducic jedan od nasih najvecih pesnika. Velicina njegovog taletna ogleda se i u tome sto je na fascinantan nacin uspevao da spoji nezna osecanja s grubom realnoscu. Njegove pesme su duboke. U njima se zivot i smrt, neprestano ispreplicu. On ih vidi u prirodi. U ljubavi. U svemu sto postoji. Originalnost Ducicevog misljenja i dubina njegovih filozofskih uvida je najociglednija u njegovoj prozi. Mnogi njegovi stavovi razotkrivaju samu sustinu nekih pojava i time odolevaju vremenu. Zato su aktuelni i danas, pa se cesto citiraju.

Ipak, svaki covek se formira u okviru drustvenog mentaliteta koji, u vecoj ili manjoj meri, vrsi uticaj na njegovo misljenje. Ducic je rastao i razvijao se pod snaznim uticajem patrijarhata. Zene su se nalazile u podredjenom polozaju u odnosu na muskarce. Obrazovanje zenske dece je bilo u potpunosti zapostavljeno. Devojcice su se od rodjenja vaspitavale da budu ponizne. Bespogovorna poslusnost je smatrana vrlinom, dok se samostalno misljenje  i smelost zena da se odupru nedostojnom tretmanu ostro osudjivala. Zato je i bila dosta retka pojava. Kada je Ducic govorio o zenama, on je samo davao povrsnu obzervaciju njihovog ponasanja. On, kao i vecina muskaraca u to vreme, nije razumeo da je takvo ponasanje zena produkt drustva. Da ono ne reflektuje njihove stvarne karakteristike i njihov potencijal. Zbog toga u njegovom shvatanju ima dosta predrasuda i zabluda, sto se vidi i iz sledecih izvoda:

 

„Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje… Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i dopadati, ali je retko da ga prva zavoli. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa… Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, i ne lepotu nego nameru…”

 

Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili…“

 

– Ljubav nije isto sto i zaljubljenost. Zaljubljenost je iznenadna, prolazna bura psihe. Slepa, divlja sila strasti, bez razuma, koja zahvati telo i dotakne dusu, ali je ne obuhvati. Zato samo uskovitla povrsna i varljiva osecanja. Ljubav je potpunija, kompleksnija. Ona obuhvati celog coveka. Spoji duh s dusom, razum s osecanjem, pa covek sagleda sustinu. Ostvari celovitost kojom dosegne smisao koji se, zajedno s zivotom, neprestano obnavlja i produbljuje.

Zaljubljenost moze bez postovanja, jer je bazirana na bioloskoj, hemijskoj ili fizickoj privlacnosti. Iz tog razloga je veoma snazna, ali i ogranicena. Ona se, uglavnom, svodi na euforicnu, kratkotrajnu vezu izmedju ljubavnika. Ljubav se ne ogranicava samo na vezu izmedju ljubavnika, vec obuhvata sve veze izmedju ljudi. Nije slucajno sto je postovanje, poverenje i iskrenost u osnovi svakog dugorocnog odnosa. Oni se nalaze u samoj srzi ljubavi. Bez njih nema istinskog spoja ili bliskosti. Tamo gde nema postovanja, nema ni ljubavi. Ljudi se mogu zaljubiti nezavisno od postovanja. Ali bez njega ne mogu voleti.

Ukoliko zaljubljeni ljudi nemaju potrebnu samosvest da njihov odnos razvijaju na iskrenosti i uzjamnom postovanju, njihova veza nece imati sansu da preraste u ljubav. Ili, u odnos u kojem se, pored fizikih potreba, zadovoljavaju i dublje kompleksnije potrebe psihe i duse.

Komentari:

https://forum.krstarica.com/entry.php/45991-Ducic-o-zenama