Izmene

Povremeno napravim izmene u knjigama i tekstovima. Ne zbog pogresnih ideja, vec stila pisanja. On zahteva usavrsavanje da bi se jasnije izlozio smisao.  Pored toga, znanje koje se ne prosiruje prerasta u dogmu. Spoznaja je proces promene ili razvoja. Zato je potrebna dopuna koja, istovremeno, stvara bolju kristalizaciju misli, pa se mnoge stvari jednostavnije/razumljivije objasne.

Iako nemam literarni talent sklona sam reflektivnom razmatranju pojava ili otkrivanju njihove dublje, skrivene sustine. To jos vise doprinosi teskoci izjasnjavanja. Narocito stilu pisanja. Cesto pokusavam unutrasnju sirinu misli sazeti u kratke, jednostavne reci. Ponekad uspem, a ponekad je taj pokusaj nezgrapan. 🙂 Nedostaje mu lakoca i elegancija. 🙂  Ipak, smatram da se pisanje poboljsava praksom. 

Dugogodisnjim istrazivanjem egzistencijalne misterije dosla sam do nekih uvida koji su mi pomogli da srecnije i mirnije plovim po uzburkanoj reci zivota dok me prenosi od jedne do druge obale. Zato i pisem. Postoji mogucnost da moje pisanje jos nekom bude korisno.

Ko istinski traga za istinom nema autoritete. Sve preispituje. Nicije misljenje ne ostaje nedostupno kritici. Ukljucujuci vlastito. Jedino se tako moze uciniti pomak. Lepo je na vetrometini naci zaklon i osecati se sigurno. Zbog toga se lako padne u zamku bezrezervnog i nepromisljenog prihvatanja gledista omiljenog pisaca ili duhovnog ucitelja.

I ako neko misli drugacije aktiviraju se predrasude i osnazi pristrasnost. Ne  razmatraju se argumenti, niti se pokusava shvatiti njihov smisao, vec se takvo misljenje automatski odbacuje kao netacno. Ponekad i nedostojno, kod krajnje zatvorenih umova. Tako se ne moze stici tamo gde se poslo. To su jos stari grci znali. 

Platon: “Prijatelj mi je Sokrat, ucitelj moj, no veca mi je prijateljica istina.”

Aristotel: “Drag mi je Platon, ali mi je draza istina.”

Hvala redovnim posetiocima na posvecenom vremenu i podrsci. Ovim putem zelim da obavestim one koji su download starije verzije knjiga da sam ucinila neke izmene. Ukoliko ih interesuje mogu pogledati na smashwords.

Reklame

Nazalost wordpress ima reklame. Neke izgledaju neukusne. Ne bih  nikome preporucila da klik na njih. Hvala.

Osećanja, misli i razum (nastavak)

B_s: “To je stara priča i uvek se vraća na isto. Verodostojnost misli. Moramo imati istinu u sebi, tačnije, treba biti istinit. Videti je, prepoznati, pustiti u sebe.

Postmodernizam je tu prepoznao stvar daleko iznad pukog prihvatanja ili odbacivanja, doakao binarnosti. Uvod za to dao je Niče svojom devizom ‘iznad dobra i zla’. Kroz istinito posmatranje mi, naime, formiramo mišljenje. 

Ono i ne mora biti za sva vremena, ali je važeće u tekućem trenutku. Kako bismo znali da je nešto suvišno, nebitno ili zlo ako smo ga odbacili daleko? Ono ostaje sa nama, ne samo kao trivijalnost, već kao naša refleksija na nju… 

U istoj, ako ne i jačoj meri ostaje i mišljenje o uzvišenom. To su ta dva pola koja su ranije bila suprotstavljena, a postmoderna i Bodrijar ih obe postavili u istu ravan kroz istinskog čoveka, čoveka misli ili refleksije. Mudrost barata sa više nivoa i činilaca. Teško je tu uspostaviti ličnu selekciju bitnog i nebitnog. Tada ne bi bila mudrost. Ne bi bilo istinito… Bio bi forsaž.”

– Za misaonu aktivnost su neophodne razlike i dualnost. Bez njih ne može doći do interakcije, a time ni promena i razvoja svesti. To i jeste razlog što postoji subjektivno-objektivna suprotnost i što imamo i konstruktivne i destruktivne nagone. Da ih nemamo bili bi programirani, ne bi mogli misliti/učiti/razumevati, niti bi bili odgovorni za odluke i ponašanje. 

Unutrašnji svet je fleksibilna sfera svesti. U njoj postoji stalna interakcija osećanja, misli i razuma prouzrokovana spoljašnjim zbivanjima. Različiti dogadjaji aktiviraju i različita osećanja i reakcije koje nam omogućavaju samospoznaju i osvešćivanje kada im dozvoljavamo da se slobodno ispolje ili kada ništa ne potiskujemo, već ih iskreno i nepristrasno razmatramo. Ali, tako da ne dozvolimo da padnemo pod njihov uticaj i izgubimo kotrolu. Za to si adekvatno naveo Ničeovo izdizanje “iznad dobra i zla”.

Medjutim, ne živimo samo u subjektivnom svetu nego i u objektivnom, fizičkom koji delimo s drugim bićima. Dok nam nefizički svet svesti dozvoljava pasivnost i lebdenje “iznad dobra i zla”, fizički nas prisiljava na izbore i delovanje da bi opstali, kao npr. obezbedjivanje osnovnih životnih potreba, zapošljavanje, obaveza da othranimo i vaspitamo decu itd. 

Nefizički svet je svet teorije, ideja i imaginacije, dok je fizički svet prakse i realizacije. U njemu se zamisli sprovode u dela. Teorija se ne može odvojiti od prakse pošto se stalno uslovljavaju i prepliću. Praksa potvrdjuje valjanost teorije dok teorija usavršava praksu. Oboje je potrebno da bi učili i imali potpuno iskustvo. Zanemarivanjem bilo kojeg od tih aspetka se odlazi u  jednostrane, neispravne zaključke.  

Svako delovanje stvara promenu u objektivnom svetu. Shodno tome i drugi mogu osetiti posledice naših aktivnosti, a ne samo mi. Dobro je ako su pozitivne i vode opštem napretku i blagostanju, ali ne valja kada nanose štetu i prouzrokuju patnju. Poricati činjenicu da naši izbori i aktivnosti ne doprinose nastanku dobra i zla u objektivnom, fizičkom svetu je negiranje istine i izbegavanje odgovornosti. 

Naša dužnost i obaveza, kao inteligentnih bića, je da se pravilno informišemo i podrobno razmislimo o neželjenim posledicama, nepotrebnoj bedi i destrukciji koju naša aktivnost može prouzrokovati. Tek tada smo u stanju da svesnije donesemo odluku da li da sprovedemo zamisao u delo ili da je odbacimo i odustanemo od njene realizacije. 

Osećanja, misli i razum

Jean Baudrillard: “Živimo u svetu u kojem ima sve više i više informacija, a sve manje i manje smisla.”

– Znanje koje ima samo informativnu širinu bez emocionalne dubine i duhovne visine je površno. U njemu nema mudrosti.  

——-

Salman Rushdie: “Jezik je hrabrost: sposobnost da zamislite misao, da je izgovorite i tako je učinite istinitom.”

– Nije uvek lako reći sve što se misli. Potrebna je hrabrost da se unutrašnji, intimni svet otkrije spoljašnjem, jer takvom realizacijom nastanu promene ili na bolje ili na gore.

—–

Platon: “Mišljenje je razgovor duše same sa sobom.” 

-Kada čovek govori deli ono što misli sa drugima. Medjutim, u govoru može postojati cenzura i oprez, pa se ne kaže sve. Ko obmanjuje ne ispoljava ono što stvarno planira, već govori suprotno tome.

Čovek koji je sam sa svojim mislima nema cenzuru. Slobodno misli šta hoće i bez bojazni ispoljava osećanja pošto zna da drugi ne mogu čuti njegov unutrašnji dijalog. Tada je istinski sam sa unutrašnjim svetom koji istražuje. 

Misli, osećanja i razum se često razdvajaju. Daje se prednost jednom nad drugima. Ne shvata se da su te razlike sastavni i neophodni elementi iste svesti i procesa osvešćivanja. Osećanja se ne mogu interpretirati i shvatiti bez misli i razuma.

---

B_s: “Može biti ovako tumačeno ali i ne mora… Bodrijar je mislilac postmoderne dekonstrukcije, u njoj se razmatra svaki info kao “simptom univerzuma”, kako pesma veli…”

– Tumačenja se mogu razlikovati i to je ok. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Ja se slažem Bodrijarovom izjavom, jer se empirijski potvrdjuje. Činjenica je da danas imamo više informacija nego ikada. Ali, to nije doprinelo osvešćivanju ljudi da smanje antagonizam, osećanje otudjenosti, beznadje i mentalne bolesti. Naprotiv, došlo je do njihovog porasta.

Mudrost je unutrašnji potencijal smisla do kojeg se dopire integralnim razvojem ličnosti i samospoznajom. Samospoznaja je osnova spoznaje. Spoljašnji svet doživljavamo, interpretiramo i definišemo kroz unutrašnji. 

Zato je važno odvajati vreme za sebe i imati neometane momente introspekcije nezavisno od spoljašnjeg uticaja. Ti trenuci se sastoje od istraživanja i razumevanja svojih osećanja ili iskrenog, nepristrasnog suočavanja sa njima, kao i kontemplativnog razmišljanja da bi se postizala emocionalna i duhovna zrelost neophodna za psihičko zdravlje.

Naravno da su spoljašnje informacije potrebne, stimulativne i korisne za intelektualni razvoj i da vode napretku kada se balansiraju sa emocionalnim i duhovnim rastom. Ali, ako ga otežavaju i sprečavaju onda su štetne. 

Isto važi i za tehnološke inovacije. Mada fizički olakšavaju život doprinose i psihičkoj teškoći stvaranjem komplikovanijeg sveta i odnosa medju ljudima, pa se više preokupira spoljašnjim zbivanjima nego unutrašnjim. 

Znanje koje se svodi samo na pasivno gomilanje podataka uz zapostavljanje unutrašnjeg rasta nema mudrost. Površno je, nestabilno i podložno uticaju raznih trendova. Jedino mudrost ima sveobuhvatno razumevanje da pravilno proceni i asimilira spoljašnje i unutrašnje vrednosti i kroz to učini pomak. 

Nemaju sve informacije za cilj istinski, dugoročni prosperitet i blagostanje. Dosta je i onih koje teže nepoštenom materijalnom dobitku i državnom interesu tako da ima i raznih ekonomskih i političkih malverzacija, dezinformacija, poluistina i neproverenih, sumnjivih podataka. Da bi se proniklo kroz njih mora postojati unutrašnja osnova smisla i stabilnosti koja daje umu pronicljivost i oštrinu da zna šta treba prihvatiti, a šta odbaciti.   

Rasudjivanje

Nikolo Makijaveli: “Ljudi generalno više sude na osnovu izgleda nego iz stvarnosti. Svi ljudi imaju oči, ali malo njih ima dar prodora.”

– Obraćanje pažnje na detalje i govor tela je veoma važno. Ali, nije dovoljno. Mora biti prisutno i ispravno mišljenje. Dosta ljudi brzopleto zaključuje. Polaze od pretpostavki umesto činjenica. Da bi se one prikupile treba više vremena i promatranja. 

Mudar čovek je oprezan. Svestan je da njegova zamisao ne mora uvek biti tačna. Zato nastoji sakupiti više podataka i solidnih dokaza pre nego što donese sud. Na to opominje i narodna izreka: “Ne trči kao ždrebe pred rudu.”

——-

Sokrat: “Neispitan život nije vredan življenja.”

– Izjava izrečena na sudu. Sokrat se nije ustručavao da kaže ono što misli i postavlja pitanja kojima je raskrinkavao obmane. To nije odgovaralo  korumpiranoj vlasti, pa su ga osudili da kvari omladinu. 

Ali, on se nije odrekao svojih principa i uverenja čak i kada se suočio sa smrću. Njegova ljubav prema mudrosti i istini je bila jača.

Ksenofon

Ksenofon, vojskovodja, istoričar i filozof: 

“Silu koriste samo oni koji imaju snagu bez rasudjivanja; ali dobro savetovani će pribeći drugim sredstvima.”

———–

Taktika primenjivana na vojnike:

“Stvar je u tome da ih navedemo da svoje misli usmere na ono što trebaju da rade, umesto onoga što će verovatno patiti.”

——-

“Uspeh ima tendenciju da stvori ponos i slepilo u srcima ljudi, dok ih patnja uči da budu strpljivi i jaki.”

– Slažem se, ali pri tome ne treba zaboraviti ni izreku iz Delfa: “Ništa previše.” Umerena doza uspeha je podsticajna i korisna za samopouzdanje, dok dugotrajna i preterana patnja demorališe i rezultira gubitkom životnog elana. 

Prijateljstvo

Dostojevski: “Ljudi zaista vole da vide svoje najbolje prijatelje ponižene; veliki deo prijateljstva zasniva se na poniženju; a to je stara istina, dobro poznata svim inteligentnim ljudima.”

– Dostojevski ima divne, dubokomislene izreke, ali se ne slažem ovom.  Deskripcija se ne može primeniti na pravo, već na lažno prijateljstvo i disfunkcionalan odnos. 

Samo je svestan čovek, u pravom smislu te reči, inteligentan. Ne samo što je iskren, i prema sebi i prema drugima, nego ima empatiju ili sposobnost da se stavi u poziciju drugih; da se saoseća s njima. 

To mu i omogućava da ima širu perspektivu i da uspostavi istinsku konekciju, tj. odnose u kojima postoji stvarna bliskost, poštovanje i ljubav, a ne rivalstvo, pretvaranje i dvoličnost.

—

L: “Do ovog što je Dostojevski opisao dolazi kada ljudi biraju za prijatelje ljude koji im, između ostalog, imponuju.

Kad biraš prijatelja, druga jer ga voliš, onda njegovo poniženje doživljavaš kao sopstveno i “ne daš ga”, boriš se i mrziš onog ko ponizi tvog prijatelja.

Ali ima tu istine, reakcija prijatelja na tvoje poniženje govori koliko te voli. A ta reakcija često bude takva da je – n_e_m_a.”

—

– Dobro zapažanje. Odnos prema drugima najbolje pokaže stvarni stepen osvešćenosti. Mada se ta reč često koristi ne shvata se njeno pravo značenje. Naročito kada se asocira samo sa mističnim budjenjem. 

Medjutim, osvešćenost je mnogo jednostavnija i realnija. Znači potpunu iskrenost i integralnost. Bez tih osobina jednostavno nema autentičnog razvoja. Kao što sama reč kaže integralnost je celovitost ili objedinjenost različitih unutrašnjih inklanacija. 

Svaki čovek ima više i niže nagone. Dezintegralna ličnost se povodi niskim, kao npr. pohlepom, koristoljubljem, ljubomorom, rivalstvom, zavišću… Svesna je samo fizičke, ali ne i duhovne sfere života tako da sve podredjuje sebičnom i materijalnom interesu.

Integralna ličnost ima uvid i u više ljudske vrednosti. Ceni plemenitost, poštenje, pravednost… Daje im prednost jer razume njihov značaj za postizanje skladnog razvoja i blagostanja, kako u sebi tako i u odnosu s drugima. 

Zato ne dopušta niskim porivima da prevaladaju nego se uvek opredeli za ono što je velikodušno i humano. Ima sveobuhvatnost i širinu pogleda da se izdigne iznad okolnosti i materijalnih uslova života, pa je u stanju da učini svestan, slobodan izbor i ostane autentična ili dosledna najvišim principima. 

Takva osoba ne zasniva prijateljstvo na računici već je privuku karakterne osobine i kvaliteti. Kada njih nema nema ni ljubavi, iskrenosti ni bliskog odnosa.  

——-

Nitin Namdeo: “Samo u samoći možete čuti glas svoje savesti.”

– Samoća pomogne, ali nije neophodna. Glas savesti se ne može čuti ako nema nepokolebljive rešenosti da se bude u potpunosti iskren i pošten. 

————–

Marsel Prust: „Jedino pravo putovanje otkrića ne sastoji se u traženju novih pejzaža, već u novim očima.”

– Ili u novom pogledu i perspektivi. Što mislimo to i vidimo.

Razmišljanja

N.: “Често размишљам о једном, да га тако назовем, апсурду људског схватања, перцепције изреченог.

Људи који схватају написано попут ових твојих блогова, суштински им нису потребни осим као препознавање или исправности сопствених размишљања, док они који не схватају, потпуно им је страно, несхватљиво и тиме бесмислено им објашњавати.

Не мислим да треба одустати, само мени лично је поражавајуће да иако постоје ресурси за учење, напредовање, многи не умеју или не могу да их користе.”

L.: “Nije uvek besmisleno. Uđe ti u podsvest pa se možda kasnije shvati. Imala sam takav slučaj s jednom osobom koja me je navela da o izvesnim pitanjima promislim, i promenim (ili formiram) stav. I to dosta kasnije, u međuvremenu je čučalo u podsvesti.”

N.: “Ти не делујеш као неко коме је бесмислено објаснити другачије виђење, а сада си то и потврдила. 

Мислила сам на другачију врсту људи, попут ових чије је коментаре софија пренела у посту. Људи који по аутоматизму усвоје прво мишљење које им звучи довољно паметно или бар мудрије од њих самих, онда се држе тога сумануто га бранећи па све до тога да поверују да поседују коначну истину

Такозвани веровласници, који немају сумњу у сопствени став, не ревидирају га а износе га као да је апсолутно знање или истина.”

– Osvežavajuće je pročitati komentare koji reflektuju otvoren um i originalno razmišljanje. Dosta dugo se nameće shvatanje da ne treba misliti već se treba prepuštati momentu u kojem će znanje doći samo od sebe. Mišljenje je u izvesnom smislu postalo tabu jer se asociralo sa patnjom i regresom, dok se pasivnost, tišina, ćutanje odsustvo želja itd. prezentovalo kao jedini način duhovnog budjenja i napretka čovečanstva. 

To uverenje je postalo toliko popularno i dominantno da je potisnulo skoro sva prethodna. Izmedju ostalih i shvatanje da je za pomak i progres neophodan trud, rad, zalaganje ili aktivnost i strast. Dobar primer je stara, narodna poslovica nastala obzervacijom i iskustvom mnogih generacija: “Nema hleba bez motike.” Hegel: “Ništa veliko na svetu nije postignuto bez strasti.” Mada su ta tvrdjenja suprona oba deluju uverljivo jer sadrže elemente istine. 

S razlogom se kaže da je “istina negde na sredini”. Bolje rečeno, uvek je sveobuhvatna. Dostiže se razmatranjem svih gledišta, a ne samo jednog. Život je stalna promena koja iziskuje fleksibilnost. Svaka situacija je unikatna i različita. Zahteva drugačiji pristup i ponašanje da bi se pronašlo najpovoljnije konstruktivno rešenje. Za neki izazov je potrebna pasivnost, za neki aktivnost, a najčešće njihov balans i kombinacija. Zato je odlazak u bilo koju krajnost, krutost i jednostranost štetan.

Retki su oni koji istinski tragaju za istinom. Nisu svi spremni da se suoče sa njom. Za to postoji više razloga: bekstvo od odgovornosti, nesigurnost i strah od promene, nastojanje da se opravda nedostojno ponašanje i zadrži lepo mišljenje o sebi itd. Zbog toga se prihvate i brane obmane kojima se to postiže. 

Jedna od njih je i shvatanje da je moguće eliminisati ego mističnim budjenjem kroz koje se automatski postaje dobar i savršen tako da sve procveta i sredi se samo od sebe. Problem je što je ta teorija odvojena od prakse/svakodnevnog života/realnosti.

Pored toga, prisutna je i nepravilnost. Ego je pogrešno interpretiran. Poistovetio se sujetom, a ne nečim što je neophodno za svesnu funkcionalnost. Bez svesti o sebi nema ni svesti o svetu oko sebe ili sposobnosti razumevanja i sticanja znanja. Učimo  dokle god smo ovde. Dok imamo telo imamo i ego. 

Medjutim, postoje značajne razlike u samosvesti ljudi. Za one koji precenjuju svoju vrednost se kaže da imaju veliki ego. Oholi su, arogantni i “puni sebe”. Ali, mogu se sresti i oni koji nisu svesni svoga potencijala i vrednosti. Oni imaju slab ego koji se podcenjuje i nema dostojanstvo. Dopuštaju ponižavajući tretman. Smatraju da su nesposobni, glupi, bezvredni i da ne zaslužuju bolje. 

Zdrav ego je uravnotežen pošto pravilno procenjuje svoju vrednost i značaj u odnosu na svet koji ga okružuje. Zalaže se za ravnopravnost, medjusobno poštovanje i uvažavanje. Nema iluziju da je spoznao apsolutnu istinu. To mu omogućava budnost kojom motri svoje reakcije u iskušenjima kao i spremnost da uči. Nije ograničen vlastitim iskustvom i mišljenjem, već uvažava i razmatra i iskustva drugih.  

Najsuptilnija samoobmana je uverenje da se u potpunosti eliminisao ego i postiglo vrhunsko, konačno razumevanje. Mada time dodje do prividne poniznosti iza nje se krije prefinjena, zamaskirana arogantnost koja se teško uočava. Naročito zbog toga što imponuje i stvara osećanje zadovoljstva i potajnog uspeha i izuzetnosti.     

Na sreću razvoj samosveti/ega se odvija po odredjenim zakonitostima. Njihovo poznavanje osposobi da se preuzme odgovornost i kontrola nad svojim mišljenjem, ponašanjem i aktivnostima.  

– Savest –

Thomas Hobbes: “Čovekova savest i njegov sud su ista stvar; i pošto sud može biti pogrešan može i savest.”

– Savest se s razlogom povezuje sa moralnim ponašanjem. Ne samo što ukaže na razliku izmedju aktivnosti koje doprinose zajedničkom skladu od onih kojima se nanosi šteta i nepravda drugima, nego unese više razumevanja i odgovornosti da se učini ispravno delo.    

Dokaz za to su psihopate i sociopate. Oni nemaju savest i empatiju. Zbog toga čine gnusna, okrutna dela čija podlost i bezosećajnost zapanji ljude sa normalim emocionalnim i mentalnim razvojem. 

Uprkos tome još uvek dominira zastarelo, jednostrano shvatanje da je savest nametnuta spolja i da se formira vaspitanjem, uticajem roditelja, društva itd. To tvrdjenje nije u potpunosti tačno. 

Ljudi su kompleksna bića. U njima postoji urodjen nagon konstruktivnosti i destruktivnosti. U zavisnosti koji nagon slede zavisi i njihov doživljaj sopstvene individualnosti, samim tim i interpretacija sveta u kojem žive, kao i odnos koji uspostavljaju s  drugim bićima.

Duhovnost se pogrešno vezuje samo uz religiju. Ne shvata se njen uticaj na razvoj inteligencije. Kada um nema kontakt s konstruktivnim, nadsvesnim potencijalom nije u stanju da postigne unutrašnju sabranost/celovitost i da koristi puni kapacitet svesti.

Ostaje samo u ograničenoj, fizičkoj interpretaciji života sa izraženom crtom sebičnosti, bezobzirnosti i lukavstava u karakteru. Pored toga što izostaju plemenita osećanja nema ni dublje refleksije da se zapazi izvanredna uredjenjenost univerzuma. 

To saznanje u znatnoj meri proširi svesnost/razumevanje tako da se vlastiti značaj i moć proporcionalnije i realnije sagleda. Shvati se da je inteligencija ljudi samo frakcija neuporedivo višeg smisla koji se nalazi u osnovi svega.

Harry Guntrip, britanski psihoanalitičar, je istakao da treba praviti razliku izmedju prave i neurotične savesti. Zdrava savest je duhovni potencijal preko kojeg um postiže integralnost i dobija jasan, pravilan uvid u situaciju. Bez nje nema autentičnosti.

Neuroticna “savest” je sušta suprotnost. Nastaje zbog sprečenog i zaostaolog duhovnog razvoja. Najčešći uzrok su traume kao i preterani spoljašnji uticaj.

Period detinjstva je naročito kritičan i podložan takvom uticaju usled mentalne nedozrelosti. Tada se najčešće tudje vrednosti prihvate kao vlastite pre nego što su sopstvene imale šansu da se ispolje. Zbog toga autentični potencijal osobe ostaje potisnut iza mnoštva predrasuda i različitih, nakalamljenih tudjih shvatanja. 

To rezultira unutrašnjom dezintegracijom i disfunkcionalnošću koja vodi ili u preterani egoizam i arogantnost ili nedostatak samopouzdanja i obezvredjivanje vlastite ličnosti. Prema tome, kada se sud donosi u skladu sa zdravom savešću uvek je ispravan. Ako je vodjen neurotičnom tada se greši. 

Jane Addams

Jane Addams: “Akcija je zaista jedino sredstvo ispoljavanja etike.” 

– Misli i moralna načela se ne mogu znati sve dok se ne pokažu kroz dela i ponašanje.

——-

Quintilian: “Ne trebamo govoriti da bi bilo moguće da nas publika razume, već da je nemoguće da nas pogrešno razume.”

– Zato je važno biti jasan ili nedvosmilen i precizan. Ipak, da li je uvek moguće izbeći pogrešnu interpretaciju? Ne zavisi li ona i od onoga ko sluša, a ne samo od govornika? 

Manja poluzatvorena posuda nikada ne može u potpunosti primiti sadržaj veće. Uvek se nešto izlije i ostane oskudno. Svako primi koliko može. Shodno tome tako i tumači.

——–

Engleska poslovica: “Možeš dovesti konja do vode, ali ga ne možeš naterati da pije.” 

-Nekome se može dati detaljno obrazloženje i očigledni dokazi, ali ako neće da ih razmotri i razmisli ne možeš ništa učiniti. 

——-

Elie Wiesel: “Najvažnije pitanje sa kojim se ljudsko biće mora suočiti… Šta je ovo? Pitanje, zašto smo ovde?”

– Ono pokrene dublje razmišljanje i duhovno budjenje.

Misli i nagoni

“Najstrašnija opasnost sa kojom čovek mora da se suoči jeste moć njegovih ideja. Nijedna kosmička sila koja se obrušila na Zemlju nikada nije ubila deset miliona ljudi za četiri godine: čovekova psiha jeste. I može to opet da učini”, upozorava Jung. 

I dodaje: “Plašim se samo jednog – ljudskih misli (…) Svi smo mi podložni masovnoj zarazi. Te epidemije su jače od pojedinca. A pojedinac je njihova žrtva. Urla, paradira i pretvara se da je vođa, ali je zapravo žrtva. Masovna bunila su izlivi bioloških i duhovnih sila iz dubina psihe. Okrenimo oko svesti ka unutrašnjosti psihe da bismo otkrili šta se tamo krije.

Na kraju krajeva, većina naših poteškoća potiče od gubitka kontakta s našim instinktima, s tom prastarom ali nikad nezaboravljenom mudrošću koju čuvamo u sebi.”

Karl Gustav Jung

Preuzeto sa stranice “Filozofski ogledi” 

– Misli su neminovnost jer su značajan element inteligencije. Medjutim, svest ljudi je kompleksna. Pored svesnog nivoa (uma i misli) postoji i nesvesni ili sfera protivrečnih osećanja i nagona. 

Destruktivni nagoni su zona podsvesnog, a kontsruktivni i razum viši, nadsvesni potencijal. Izmedju svesnog i nesvesnog se odvija stalna interakcija tako da misli nisu nezavisne niti nastaju slučajem već imaju zakonitosti razvoja. 

Spoznaja tih zakonitosti i jeste ono što čini proces osvešćivanja i duhovnog rasta. Bez njihovog poznavanja nije moguće postići samokontrolu i preuzeti odgovornost za vlastito ponašanje i aktivnosti.

Iracionalni i destruktivni nagoni su površni i najbliži svesnom nivou. Zato su reaktivni i nepromišljeni. Konstruktivni nagoni i razum su dublja, kao i viša duhovna suština. Do njih se dopire kontemplacijom ili pažljivim posmatranjem, razmatranjem i povezivanjem unutrašnjih zbivanja sa spoljašnjim dogadjajima. 

Nerazuman čovek od razumnog se razlikuje samo po načinu razmišljanja i reagovanja. Dok se svestan čovek trudi da shvati sebe, svoju okolinu i da razmisli o posledicama svojih aktivnosti dotle nerazuman reaguje impulsivno. Ne koristi puni kapacitet svoje svesti, već se povodi samo iracionalnim i sebičnim nagonima i osećanjima. 

Mary Wollstonecraft

Mary Wollstonecraft: “Ono što treba svetu nije milostinja nego pravda.” 

Ž.J.: “Svijet ima bas onoliko koliko mu je potrebno. Ima sve, ali oci su mu zatvorene na ono sto ima dok u mislima sanja o onome sto nema.Ima vazduh, sunce, godisnja doba, prirodu, zivotinne, ljudka bica. Do covjeka samog je da bira sto zeli, hoce i umije. Vrlo jednostavno.”

– Slažem se. Prirodni svet je savršeno uredjen. To samo po sebi svedoči o neuporedivo višoj inteligenciji od naše koja je u osnovi života i univerzuma. Isto se ne može reći za državna uredjenja, medjuljudske i političke odnose u svetu. Dok jedan deo čovečanstva živi u izobilju, drugi pati i umire od bolesti i gladi. 

Razlog tome je pohlepa i suluda trka za materijalnim sredstvima. To se pojačalo uverenjem da je sve u ovde i sada i da nema ništa izvan toga. Nastala je neka vrsta panike da se ništa ne propusti, pa su isprazni užici postali mnogo važniji i značajniji od duhovnih, moralnih i ljudskih vrednosti.

Ž.J.: “slazem se. Ali je oduvijek bilo tako samo sto sada, na osnovu interneta i drustvenih mreza vidimo svijet u malom. Svijet ce i dalje nastaviti isto a priroda ce nastaviti svoje (ne) vrijeme i igrati se sa (ne)pogodama.” 

-Da. Razvoj nije moguć bez razlika. Svaki čovek ima suprotne nagone. Ovde smo da evoluiramo ili postajemo svesniji. To se ne može učiniti dok se ne shvati značaj ljubavi i savesti tako da se u momentima iskušenja uvek opredeli za njih.  

Naravno da život treba učiniti prijatnim. Nema ničeg lošeg u luksuzu ako se može priuštiti. Ali, on nije neophodan da bi se uživalo i da bi se pronašao dublji smisao i svrha. Za to je potreban unutrašnji rast i oplemenjivanje, jer se spoljašnje vrednosti uvek doživljavaju i procenjuju kroz unutrašnje.