Fenomena (pojava) i Noumena (suština)

Kant je istakao da sve ima pojavu i suštinu. Pojava nam je dostupna preko materijalno-energetskog oblika, ali ne i suština kao “stvar po sebi”. U univerzumu postoje tri osnovna entiteta: materija, energija i svest. S obzirom da su materija i energija uočljive proizilazi logičan zaključak da je noumena svest. Time idealizam dobija solidniju osnovu, pa se ne treba olako odbaciti i zanemariti. Duhovni i intuitivni uvidi, zajedno s naučnim, mogu značajno unaprediti razumevanje i doprineti napretku.

Pored filozofskih tumačenja većina religija navodi da mnoštvo raznovrsnih fizičkih oblika, tela i pojava proizilazi iz Jednog Boga. Bog, po svim karakteristikama, ima svojstvo nematerijalne, nevidljive svesti ili života. Po Ibn Sina (Avicena), neoplatonizmu, gnosticizmu, kabali, teozofiji sve proističe iz jedinstvene božanske istine/stvarnosti emannacijom. Što se više izleva i udaljava od izvora svest postaje nesavršenija. Fizički svet je najudaljeniji. Prema gnosticizmu u njemu vlada svest demijurga. Maniheizam pravi razliku izmedju carstva svetlosti (duha) i carstva tame (materije). Zoroastrizam izmedju Ahura Mazde i Angra Mainiu. Drugim rečima, navode da fizički univerzum i postojanje, za koje trenutno znamo, nije jedino već da nastaje iz viših sfera i Jedne svesti. 

Za Hinduizam najviša sfera i temelj svega je Brahman, odnosno čista, Jedna svest koja se, kao i u hrišćanstvu, povezuje s Trojstvom. U taoizmu se, takodje, navodi da Tao stvara Jedno, Jedno-Dvoje, Dvoje-Troje, a da Troje stvara sve stvari, tj. fizičku dimenziju sa mnoštvom različitih stvorenja.

I pored razlika u imenovanju i opisu Trojstva postignuta je saglasnost o neraskidivoj vezi s Jednim što svedoči o dubljem prodoru u suštinske zakonitosti. Šta je Trojstvo? Kakav je odnos izmedju Jednog i Trojstva? Jedna svest/život nije mrtva statičnost, već smisao koji se samoobnavlja i usavršava vlastitim pokretom kroz spajanje i razdvajanje, sažimanje i širenje. Jedno ulaskom u sebe izlazi iz sebe stvarajući fizičku pojavu tamne gustine i razredjene eterične prozirnosti. Iz njihovog spoja iskrsava svetlost. 

To odgovara pojmovima Duše, Duha i Uma kao različitim stanjima Jedne svesti. Mada su, sami po sebi, nevidljivi, bezoblični i bespojavni njihova transformacija rezultira drugačijom fizičkom pojavom. Bog je iza sve Troje, ali nije Troje. Nemanifestovan je, neshvatljiv i nezamisliv. Um je aktivni princip koji pokrene lanac promena. Misao/Ideja raspline duhovni svet i širi fizički. Sveobuhvatna Ideja se razlaže u mnoštvo Ideja u duhovnom svetu. Dok se u duhovnoj sferi ide od kompleksnijeg smisla ka jednostavnijem u fizičkom je obrnuto. Evolucija se kreće od prostih organizama ka složenim.

Ulazak kreativne svesti (demijurga) u fizičku pojavu, ili sažetu tamu okruženu prazninom, se odrazi kao eksplozija svetlosti i zvuka. Time dolazi do totalne razjedinjenosti svesti kroz mnoštvo atoma koje demijurg grupiše i organizuje po ugledu na svet Ideja. Svaki idejni smisao dobija karakterističan oblik. Telesna svest demijurga u telu i mozgu ljudi dostiže takvu kompleksnost da uspostavlja vezu sa Idejom ili Duhovnom svešću. 

Iz te veze nastaje inteligentno, samosvesno ego-biće koje tokom interakcije sa spoljašnjim, objektivnim svetom (drugim bićima, stvarima, pojavama) oseća dejstvo Telesne svesti u podsvesnom i duhovni, konstruktivni potencijal u nadsvesnom. U zavisnosti za koji nagon se opredeljuje zavisi kako doživljava i interpretira sebe i svet oko sebe. 

Svrha dualnosti i suprotnosti jedno-mnoštvo, nevidljiva suština-vidljiva pojava je razvoj. Aktivnost i promene, u vidu različitih iskustava i dešavanja, nisu moguće u apsolutno istom. Jedino je sfera Boga i Trojstva u Apsolutnoj Istini i Stvarnosti. Ali, ta istina je živa. Uvek nova, sveža i drugačija. Ego-biće evoluira kroz fizički svet i telo tako da je mešavina fizičkog (pojavnog) i nefizičkog (suštinskog). Zato u našoj svesti postoje protivrečni nagoni, emocije, osećanja i misli.

Fizička sfera je aktivna sfera razvoja. U njoj je sve razjedinjeno i individualno. To omogućava ego-biću da bude svesni subjekt koji posmatra objektivni svet, zapaža i interpretira zbivanja preko čula, emocija, osećanja, intuicije, misli, memorije, logičnog rasudjivanja ili povezivanja uzročno posledičnih odnosa dogadjaja. Kroz to uči, stiče znanje o spoljašnjem svetu, ali i o sebi. 

Objektivnost je pojavna, materijalna realnost čija je promena odredjena fizičkim zakonitostima. Isto se odnosi i na telo subjekta. Medjutim, subjekt nije samo fizički, već je i živi entitet koji ima neuništivu duhovnu suštinu. Njegovo bitisanje podleže kompleksnijim, psihičkim zakonitostima. Preko fizičkih spoznaje pojavu postojanja, a psihičkih i duhovnih uvidja da je svest ne samo nevidljiva suština života nego i materijalnog, pojavnog sveta. Oba sveta su potrebna jer se medjusobno stvaraju i održavaju poput jina and janga. Pojava ne može postojati bez suštine, a suština se ne može sagledati i usavršavati bez pojave.

Johann Gottlieb Fichte

Jedan od načina da se izbegne zamka jednostranosti, dogme i zatvaranja uma je razmatranje drugačijih shvatanja. To je podsticajno za dublje razmišljanje i proširivanje perspektive. Dok se danas ego predstavlja kao nepoželjan Fihte ga je interpretirao kao temelj svesti i polaznu tačku svakog znanja i stvarnosti. 

Pravio je razliku izmedju Apsolutnog i individualnog Ega. Apsolutni  je bezuslovni, neograničeni, aktivni, kreativni, samostvaralački princip izvan vremena, dok je individualni/iskustveni i ograničeni Ego u vremenu. Apsolutni Ego stvara vlastitu ograničenost radi interakcije sa Ne-Ja (objektivnim svetom) jer mu ta suprotnost omogućava drugačije iskustvo ili razvoj i usavršavanje. 

Mada se u ranijim izlaganjima više koncentrisao na individualni Ego, kasnije se usmerio na Apsolutni. Označio ga je kao univerzalni, božanski razum iz kojeg proizilaze sva individualna Ega. Isticao je da je samoidentitet ili samosvest neophodna da bi svest bila funkcionalna: “Nijedan objekat ne dolazi u svest osim pod uslovom da sam svestan sebe, da sam svesni subjekt.” Ako čovek nije svestan sebe ne može biti svestan ni nečeg izvan sebe i u sebi. Neke od njegovih izjava:

“Prvobitna misaona sila univerzuma napreduje i razvija se u svim mogućim određenjima za koja je sposobna, baš kao što i druge prvobitne prirodne sile napreduju i preuzimaju sve moguće konfiguracije. Ja sam posebno određenje oblikujuće sile, poput biljke; posebno određenje pokretačke sile, poput životinje; i pored toga određenje misaone sile: i sjedinjenje ove tri osnovne sile u jednu silu, u jedan harmoničan razvoj, jeste odlika moje vrste.”

“Priroda je uredila da se biljke regularno razvijaju, životinje svrsishodno kreću, a ljudska bića misle. Zašto bih pravio izuzetak s poslednjim da ga priznam kao izraz izvorne sile prirode, kada to ne činim sa prvim i drugim?”

“To što nužno budem ili mudar i dobar, ili glup ili zao, a da u jednom ili drugom slučaju nemam zasluge ili mane – to me je ispunjavalo odbojnošću i užasom. Određivanje mojih postupaka uzrokom van mene samog, čije su manifestacije opet određene drugim uzrocima – to je ono protiv čega sam se tako žestoko bunio.”

“O tome šta jesam, ne znam više nego da jesam, ali ovde nije neophodna veza između subjekta i objekta. Moje sopstveno biće je ta veza, ja sam istovremeno i subjekat saznanja i objekat saznanja; i ova refleksija ili povratak saznanja na samog sebe je ono što označavam terminom ja, ako uopšte imam neko određeno značenje.”

“Ne dozvoli da te zavaraju sofisti i polufilozofi; stvari ti se ne pojavljuju ni kroz kakve reprezentacije. Ono što postoji i što može postojati, ti si neposredno svestan; ti, ti sam, jesi ono čega si svestan. Po osnovnom zakonu svog bića, ti si tako predstavljen samom sebi i izbačen iz sebe.”

“Ko sam ja? Subjekt i objekat u jednom — onaj koji kontemplira i onaj kojeg kontempliram, onaj što misli i onaj o kome razmišljam. Jer oboje moram biti da bi postao ono što jesam.”

“Glas u mojoj duši u koji ću imati veru i zbog kojeg imam veru u sve ostalo, ne samo da mi generalno naređuje da delujem, već u svakoj posebnoj situaciji objavljuje šta ću učiniti, a šta ostaviti nedovršenim; prati me kroz svaki događaj u mom životu i nemoguće mi je da mu se suprotstavim. Slušati ga i pokoravati mu se iskreno i nepristrasno, bez straha ili dvosmislenosti, jeste svrha mog postojanja. Moj život više nije prazna igra bez istine ili značaja. Određeno je da se ono što mi savest nalaže učini, i zbog toga sam ovde. Imam razumevanje da znam i moć da to izvršim. Samo savešću istina i stvarnost ulaze u moje predstave.”

“Svaka druga umetnost, — kao poezija, muzika, slikarstvo, — može se praktikovati bez procesa koji pokazuje pravila po kojima se sprovodi; — ali u samospoznajnoj umetnosti filozofa, nijedan korak se ne može preduzeti bez deklarisanja osnova od kojih se polazi.”

“Osnovna maksima onih koji stoje na čelu ovog doba, a samim tim i princip doba, jeste: ne prihvatati ništa kao stvarno postojeće ili obavezno osim onoga što mogu razumeti i jasno shvatiti.”

“Prava religija se ne manifestuje spolja i ne podstiče čoveka ni na jedan spoljašnji način ponašanja koji inače ne bi usvojio, već samo upotpunjuje njegovo istinsko Unutrašnje Biće i Dostojanstvo. Ona nije ni Akcija, niti podsticaj na Akciju, već Misao: – ona je SVETLOST, i Jedina Istinita Svetlost, koja u sebi nosi sav Život i sve oblike Života i prožima njihovu najdublju suštinu.” 

“Božanski život koji je u osnovi svake pojavnosti nikada se ne otkriva kao fiksiran i poznat entitet, već kao nešto što treba da bude; i nakon što postane ono što je trebalo da bude, ponovo će se otkriti svoj večnosti kao nešto što treba da bude.”

“Kakva je korist od svakog znanja ako se ne postupa u skladu sa njim? Ova opaska implicira da se znanje smatra sredstvom za delovanje, a ovo drugo kao pravi cilj. Moglo bi se pitanje postaviti i obrnuto i pitati: Kako je uopšte moguće dobro delovati, a da ne znamo šta je Dobro? Ovakav način izražavanja bi znanje smatrao uslovljavanjem delovanja. Ali oba izraza su jednostrana, a istina je da su i znanje i delovanje na isti način neodvojivi elementi racionalnog života.”

Predjašnje interpretacije ega

Za mene je pojam ega, uveden od Frojda, adekvatniji od duhovnih interpretacija koje ga predstavljaju uzrokom disfunkcionalnosti, neosvešćenosti i zla. Takodje, više se podudara s drevnim religijama i verovanjima od nove, popularne verzije. Neosporno je da u našoj svesti postoje razlike u vidu suprotnih konstruktivnih i destruktivnih nagona, emocija, osećanja i misli. Njihovo različito uskladjivanje i dominacija se odrazi kao drugačija personalnost, karakter i ponašanje. 

Dok su neki ljudi plemeniti, empatični, iskreni, pošteni ima i onih koji su bezosećajni, nemoralni, okrutni i zli. Ne ustručavaju se manipulisati, varati i uništiti svakoga ko im stane na put. Masovne ubice pronalaze zadovoljstvo u ubijanju. Poneki u sadističkom iživljavanju i mučenju slabih, nedužnih stvorenja. 

Frojd daje fundamentalnije objašnjenje za to id-om. Definisao ga je kao snažan biološki, primitivni nagon u podsvesnom koji je vodjen telesnim potrebama, zadovoljstvima i libidom bez moralnosti. Mada je koristan za telesne funkcije i očuvanje organizma njegovo dejstvo je potencijalno destruktivno usled krajnje individualnosti/sebičnosti, ograničenosti, nerazumnosti i divljaštva.  

Ego je svesni, inteligentni deo ličnosti koji sve doživljava, interpretira i donosi odluke o izboru ponašanja i delovanja. Ima veoma važnu funkciju pošto uskladjuje prohteve id-a s moralnim i  društveno prihvatljivim normama ponašanja. Jung je, pored podsvesnog i svesnog, ukazao i na postojanje kolektivno nesvesnog. Ono ima karakteristike duhovnog potencijala usled prisustva Sopstva koji objedinjava celu ličnost i omogućava egu pravilan izbor i zdrav, funkcionalan razvoj.

Dakle, ego je samosvesno biće u razvoju i centar svesnog dela ličnosti, ali ne i cele psihe. Centar i svesnog i nesvesnog je Sopstvo/Jastvo. Ono je sama suština svesti ili bitak ega. Ego ga nikada ne može u potpunosti znati, već ga samo delimično spoznaje individuacijom. Mada se ego menja fizičkim i psihičkim rastom ostaje postojan. Uvek imamo isti identitet ili znamo sebe kao sebe. To je neophodno za svesnu funkcionalnost. Ozbiljni mentalni poremećaji i bolesti se javljaju kada dodje do gubitka identiteta kao i podvojene ili višestruke ličnosti sa više identiteta. 

Mentalno zdravlje ega je veoma lomno i osetljivo zbog raznih unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka i uticaja. Traumatični dogadjaji menjaju mozak, uzrokuju drugačiju konekciju neurona i preosetljivi nervni sistem, pa se jave disfunkcionalne misli i oteža kontrola emocija. Rana i dugotrajna izloženost okrutnosti, nasilju, nedostatak ljubavi i razumevanja, nepravilno vaspitanje značajno ugrozi razvoj mozga i ega. 

Pogotovo kada nagomilane zablude s negativnim iskustvima i osećanjima postanu “druga priroda” koja odvoji od Sopstva ili autentične duhovne suštine. U tom slučaju ego prestaje biti objektivan i ode u krajnji subjektivizam. Ili precenjuje svoju vrednost ili je podcenjuje. Kada se precenjuje postaje arogantan, sebičan, sujetan, ohol itd. Ukoliko se podcenjuje nema lično dostojanstvo. Smatra da je bezvredan, glup, nesposoban, toleriše nedostojan tretman i ostaje u nasilnim vezama.    

Jung je naglašavao da individuacija traje čitav život i da nije uvek jednostavna i laka. Osnovni uslov je transformacija nesvesnog u svesno ili rasvetljavanje i razumevanje podsvesnog dela ličnosti, tj. zabluda, kompleksa i potisnutih konflikata preko arhetipova: Senke, Persone, Anime/Animusa i drugih. 

Uspešnost toga poduhvata zavisi od konekcije ega sa Sopstvom. Tim konataktom postaje celovit, dopire do mudrosti ili sveobuhvatnog uvida kojim je u stanju da nepristrasno posmatra primitivne, telesne nagone, hedonističke porive, sebične misli i interese zamaskirane samoobmanama i izgovorima da bi izgledali opravdani i prihvatljivi, shvati dejstvo mehanizma samoodbrane i samozaštite koji mu ne dozvoljava da se otkrije iz straha da ne bude povredjen, ismejan i obezvredjen. 

Pasivna meditacija, koncentacija na disanje i zaustavljanje mišljenja je korisna kada postoji fizička i psihička napetost i preterana emocionalna uzbudjenost. Pomogne da se opusti telo i umiri um. Ipak, refleksija i kontemplacija koja preispituje uverenja, postavlja teška pitanja i traži iskrene, nepristrasne odgovore je plodonosnija i produktivnija. Medjutim, ne treba misliti o stvarima koje su izvan naše moći i domena uticaja. To vodi u bezizlazni krug mučnih, jalovih misli ili overthinking, negativno utiče na mozak i pogoršava mentalno stanje. 

Što se ne može promeniti prihvatiti se i nadje mir u onome što jeste jer uzaludno opiranje nepotrebno produbluje krizu i teškoću. Da bi se sagledalo pravo stanje psihe sve se mora ispoljiti i izneti na videlo. Tek tada se može doneti svesna odluka, odoliti primamljivim, sebičnim strastima, prevazići ih i opredeliti se za plemenito, moralno, pošteno i empatično delovanje.

Ego koji češće bira konstruktivni duhovni potencijal postaje integralniji i mudriji za razliku od ega koji se povodi nepoštenim i nemoralnim užicima. Značajan pomak nastane kada se to shvati i kada se odluči nepokolebljivo slediti duhovna autentičnost. U tome se i sastoji proces osvešćivanja, oplemenjavanja karaktera i očuvanja mentalnog zdravlja. Jer, bez kontakta s duhovnim potencijalom se ne može postići integralnost neophodna za zdrav razvoj ličnosti.

“Večno Sada”

Koncept da “večno sada” postoji izvan vremena i fizičke egzistencije ima dugu istoriju na Zapadu. Nagoveštaji su prisutni u antičkoj Grčkoj. Za Platona (5 i 4 vek pre nove ere) fizički svet je u promenljivoj, vremenskoj sferi, dok je svet Ideja/Formi u neprolaznom, bezvremenskom ili večnom boravištu. On je opisao vreme kao “pokretnu sliku večnosti”. Plotinije (3 vek ) je poistovetio bezvremensku večnost sa životom. 

Sveti Avgustin (kraj 4 i početak 5 veka) je razradio teoriju “večne sadašnjosti” koja je imala veliki uticaj na kasnije mnogobrojne teologe i filozofe. Izmedju ostalih na Boetija, Kalvina, Majster Ekart itd. Po njemu vreme postoji za ljude u fizičkom svetu, ali ne i za Boga. Bog je stvorio vreme zajedno s fizičkim svetom. Dok je za ljude sadašnjost kratkotrajni, prolazni moment izmedju prošlosti i budućnosti Bog je u večnosti. U njoj su prošlost, sadašnjost i budućnost sjedinjene i neprolazne tako da je uvek u apsolutnoj istini “večne sadašnjosti”. Ima sveobuhvatno, kompletno znanje/razumevanje svega, za razliku od ljudi. Njihovo znanje je delimično, nepotpuno i ograničeno jer se razvija kroz vremenske promene. 

Teolog i filozof Paul Tilih je knjigom “Večno Sada” (“The Eternal Now”), objavljenoj 1963 godine, doprineo popularizaciji termina. Odbacio je shvatanje da je Bog natprirodno biće pošto ga to čini ograničenim. Interpretirao ga je kao “temelj svih bića” iz kojeg sve nastaje i kojem se vraća. S obzirom da je Bog u “Večnom Sada” iz kojeg proizilazi vremensko sada verovao je da se preko njega može uspostaviti konekcija s Bogom i osetiti punoća i neprolaznost života. Kroz to se pronadje mir i uteha u teškim momentima. 

Martin Hajdeger je napravio ontološku razliku izmedju bitka i bića. Bitak ima dosta sličnosti s “temeljom svih bića” jer je sveukupna, zajednička suština bića. Bića su konkretna, odredjena i prisutna u svakodnevnoj realnosti dok je bitak apstraktni, neodredjeni pojam koji omogućava bićima da postoje. Hajdeger je smatrao da se zapadna filozofija fokusirala samo na bića, a zanemarila bitak. S obzirom da su ljudi jedina bića koja imaju izvestan uvid u svoju suštinu trebaju se vratiti preispitivanju bitka ili temelju i izvoru samog postojanja.  

“Večno sada” je i danas aktuelno i popularno. Tome je dosta doprineo pokret “novo doba”, Ekart Tol, Džidu Krišnamurti, Alan Vac. Oni su dali moć sadašnjem trenutku u fizičkom svetu. Po Džidu potpuno posvećivanje trenutnom iskustvu izbavlja iz “začaranog kruga vremena”. Za Alana “život postoji samo u ovom trenutku”. “Ovde i sada” je jedina stvarnost. Da bi se osetio večni život potrebna je “tišina uma”. Ekart navodi “izlazak iz uma i mišljenja”. Oba se oslanjaju na istočnu filozofiju. Naročito zen budizam i taoizam s primesom hrišćanstva i zapadne filozofije.

Njihova shvatanja se podudaraju s teorijom prezentizma. Po toj teoriji jedino je sadašnji moment stvaran. Prošlost i budućnost ne postoje. Postoji samo sadašnjost. Toj teoriji se suprostavljaju teorije eternalizma (blokovskog univerzuma) i rastućeg blokovskog univerzuma. S obzirom na njihovu kompleksnost daću uprošćen, šturi prikaz. 

Eternalizam je zasnovan na Ajnštajnovoj prostorno-vremenskoj teoriji relativeta u kojoj je vreme četvrta dimenzija povezana s trodimenzionalnim prostorom (dubinom, visinom i širinom). Za eternalizam su svi prošli, budući i sadašnji momenti podjednako stvarni i postojeći. Svaki dogadjaj je trajno fiksiran na svojim koordinatama. Otuda i ideja o putovanju u prošlost i budućnost kao i mogućnost predvidjanja dogadjaja ili proročanstva. Budući dogadjaji postoje zajedno sa sadašnjim i prošlim, ali se još nije stiglo do njih. Vreme je stvarno, postojeće i statično. Naš doživljaj protoka vremena stvara naša svest kretanjem kroz prostorno-vremenski blok. Svaki moment postaje slika u umu. Znači, u prostorno-vremenskom bloku je sve odredjeno, pa je slobodna volja diskutabilna. 

U eternalizmu univerzalno Sada je iluzorno i problematično. Da bi se to jasnije predstavilo mogu poslužiti kadrovi na filmskoj traci. Film na traci je kompletna celina poput univerzuma. Medjutim, ne vidimo ceo film odjednom nego samo što se trenutno prikazuje/dešava iako za to vreme postoje kadrovi koje smo videli i koje ćemo tek videti. U zavisnosti na kojoj prostornoj tački se nalaze posmatrači zavisi koji se kadar prikazuje i koju scenu gledaju u sadašnjosti. Kada se posmatra univerzum ne vide se sadašnji dogadjaji nego prošli.

Kvantna mehanika po nekim stavovima protivreči teoriji relativiteta. Naročito po pitanju determinizma. Teorija rastućeg bloka pravi kompromis izmedju njih. Smatra da vreme nije statično i da budućnost nije fiksna i odredjena pošto sadašnji, aktivni moment nadogradjuje univerzum novim dogadjajima koji postaju stvarni. 

Radi boljeg razumevanja može se dati primer s crtanjem. Pretpostavimo da je univerzum list hartije, a sadašnji moment olovka u ruci crtača koji vuče linije. Gde god je olavka ispod nje nastaje grafitni otisak, a iza njega povučena linija dok je ispred neispisani deo lista. U toj šemi olovka je aktivno žarište dešavanja i promena, povučene linije i šare završeni, ostvareni dogadjaji, a neispisani deo budući potencijal promene ili mnoštvo različitih mogućnosti linija/dešavanja. U zavisnosti u kom pravcu ruka crtača usmeri olovku zavisi i koja se linija pojavljuje, tj. dogadjaj realizuje.  

Mada su te teorije kontradiktorne imaju zajedničku suštinu. Sve su produkt svesti. Kroz nju se sve odredjuje i postoji, uključujući i vreme. Zato se od svesti treba i poći. Jedino ljudi definišu vremenske promene kao prošlost, sadašnjost i budućnost. To im omogućava hronološki redosled dogadjaja. Zašto je on važan? Za razumevanje uzročno-posledičnih odnosa, logično rezonovanje, memoriju, učenje itd. 

S obzirom da se konstantno fizički i mentalno razvijamo uvek imamo Sada ili aktivni moment promene/razvoja. Medjutim, sadašnjost se ne može shvatiti bez prošlosti i budućnosti. Samo u jedinstvu stvaraju smisao, odnosno koherentni, inteligentni kontinuitet. 

Gubitkom prošlosti ili pamćenja nestaje i sadašnjost jer se gube kognitivne sposobnosti. Znači, svesnost vremenskih promena je jedan od uslova pravilnog funkcionisanja svesti. Sada ne postoji nezavisno od misaonog, svesnog bića niti ga stvara, već svesno biće stvara Sada vlastitom evolucijom koju doživljava kao unikatni i neponovljivi trenutak svoje egzistencije.

---

Komentari:

Samsonight: “Sadašnjost se shvata uz prošlost u srećnom slučaju, a budućnost se nazire iz sadašnjosti isto u srećnom slučaju. Meni molitvenost i življenje u veroispovesti u sadašnjosti mnogo određuje dan za danom, pa konačno shvatam neke reči svetih otaca.”

– “Srećni slučaj” nije u tolikoj meri slučajan koliko je rezultat sabranosti/integralnosti, nepristrasnosti ili krajnje iskrenosti misaonog, svesnog bića koji shvata, odnosno tumači prošle dogadjaje u konekciji s trenutnim i naziranjem budućih. Kroz to dobija sveobuhvatniju, širu perspektivu. 

Um, misli i ego nisu neprijatelji ili strani, štetni elementi svesti. Naprotiv, oni su korisni i neophodni. Predstavljaju aktivni, svesni nivo koji omogućava inteligentan doživljaj ili razumevanje. To ne znači da u svesti ne postoji viša nadsvesna suština ili bitak koji ih prevazilazi. Medjutim, on je konstruktivni, kreativni potencijal kojega ne možemo nikada u potpunosti znati, već ga uvek delimično realizujemo kroz um i misli. 

Upravo je molitvenost i življenje u veroispovesti, joga, meditacija, refleksija itd. jedan od načina da ego, kao svesni deo ličnosti, uspostavi konekciju svojim bitkom, da oseti njegovo umirujuće prisustvo i nazre uzvišenu, vanzemaljsku lepotu večnog, neuništivog života. 

Tako se i uveri u njegovo postojanje. Shvati da je fizički univerzum i sve u njemu vodjeno neuporedivo višim smislom/inteligencijom od naše, da je “ovde i sada” samo mali deo ili epizoda u beskrajnom ciklusu razvoja svesti.

Dr. Michael Egnor “The Immortal Mind”

Moderna tehnologija je omogućila posmatranje mozga tokom misaonog procesa tako da se došlo do zanimljivih otkrića. Nagon/želja/misao da se nešto uradi pojavi se pre nego što smo je svesni. Moždana aktivnost prethodi svesnoj. Skoro 95% je rezultat automatskog, podsvesnog pripremanja odluka. 

Kada postanemo svesni nagona da nešto uradimo imamo mali delić sekunde da mu se odupremo time što ćemo ga razmotriti ili razmisliti kakve su posledice, koliko je prihvatljiv i opravdan. Ukoliko to ne učinimo gubimo kontrolu nad sobom, delujemo neosvešćeno, impulsivno i nepromišljeno. 

Znači, aktivno učešće svenog dela ličnosti je neophodno da se donose svesnije, razumne odluke koje neće biti nasilne i štetne. Mislim da je to solidan dokaz da potvrdi Frojdovu teoriju o podsvesnom i svesnom delu ličnosti. 

Pedijatrijski neurohirurg dr. Michael Egnor u knjizi “The Immortal Mind” iznosi zapažanja koja podstiču na dublje razmišljanje i preispitivanje nekih naučnih shvatanja. Egnor je na početku karijere smatrao je da je um proizvod mozga. Ali je 30 godina kasnije promenio mišljenje usled mnogobrojnih slučajeva koja su ga uverila da je um nematerijalni entitet i da se kvalitativno razlikuje od mozga. 

Mozak je materijalni organ ili instrument preko kojeg um deluje. Mada mozak procesuje fizičke senzacije, razum, apstraktno mišljenje, logika i slobodna volja nisu rezulat moždane aktivnosti, već uma. To je potkrepio istraživanjima i nalazima američko-kanadskog neurohirurga Wilder Penfield  (1891–1976) koji je najzaslužniji za detaljno mapiranje mozga. 

Wilder je najviše operisao ljude sa epilepsijom. S obzirom da mozak ne oseća bol pacijenti nisu opijani, već su bili svesni za vreme operacije. Govorili su s njim, pa je znao dokle je bezbedno da ide. Prilikom tih operacija je stimulisao različite delove mozga da vidi šta će se desiti i koji deo upravlja kojom funkcijom. Tako je i uspeo mapirati mozak što je značajno unapredilo neuronauku.  

Kroz to je uvideo da stimulacijom mozga može inicirati memoriju i telesne funkcije, ali nikad artističko, apstraktno i logično mišljenje. Došao je do zaključka da intelektualno i duhovno razmišljanje ne proizilazi od mozga nego uma ili nematerijalnog entiteta. To je tvrdio i Aristotel, što je poznato kao hilemorfistički dualizam koji se razlikuje od Platonovog i Dekartovog.   

Aristotel je pravio razliku izmedju pasivnog i aktivnog intelekta. Pasivni je receptivni koji  raspoznaje stvari prema njihovom obliku. On nije svesno znanje, nego njegova prethodnica. Nerazdvojan je od tela i nestaje zajedno s njim posle smrti. Po meni, to je čulna percepcija, autonomni nervni sistem, podsvesni nagoni ili Telesna svet. Aktivni intelekt aktualizuje (obradjuje, sredjuje) podatke koje dobija od pasivnog intelekta. Besmrtan je i nezavisan od tela. Kasnije je to razradio Toma Akvinski.  

S obzirom da se u umu ili svesnom delu ličnosti javljaju i plemenite, inspirativne i intuitivne misli, a ne samo destruktivne, sebične i manipulativne govori u prilog činjenici da pored podsvesnog imamo i nadsvesni, duhovni potencijal.