Različiti svetovi

Sve više se uvidja da je svest u osnovi svega i da je univerzum mnogo kompleksniji nego što izgleda. To tvrdjenje se od pamtiveka, direktno i indirektno, iznosi skoro u svim religijama. Često se razmatra i u filozofiji. Navodi se da je iznad fizičkog sveta duhovni, kao i sfera vrhovnog božanstva. 

Interesantna je podudarnost izmedju hrišćanstva i hinduizma. Oboje ističu postojanje Trojstva unutar božanskog domena. I Bog i Brahman su sinonimi za svest ili život kao krajnju stvaranost, istinu, savršenstvo i esenciju svega što postoji. Predstavljaju sveobuhvatni smisao iz kojeg sve nastaje. Zato su jedinstveni, neuporedivi i neshvatljivi jer sve što proizilazi iz njih je samo deo toga smisla. Delovi ne mogu obuhvatiti celinu; manji smisao ne može spoznati veći. 

Materijalna celina je odredjena, konačna i ograničena. Ali, kada se govori o samoj svesti/životu prisutna je neodredjenost usled stalne promene, samorazvoja i samoobnavljanja. Mada uvek postoji smisao i savršenost nisu nikada isti nego uvek novi i drugačiji. Time i zadržavaju karakteristiku smisla i života. Jer, što se ne razvija i ne usavršava prestaje biti smisao i život. Da je Bog nepromenljiva, statična celina nikada ništa ne bi nastalo ni postojalo. 

Ono što omogućava promenu je unikatna karakteristika Boga/svesti/života da istovremeno ulazi i izlazi iz sebe, da je i izvana i iznutra, da se sažima i širi poput daha prilikom disanja. Hinduizam pridaje poseban značaj disanju, dok hrišćanstvo povezuje dah sa životom. Veruje se da Bog stvara Trojstvo “disanjem” ili vlastitim spajanjem i razdvajanjem. Ulaskom u sebe se sažima u Dušu/Ljubav da bi se pri tome uzvisivao kao Duh/Razum. To eventualno dovede do susreta, kulminacije i spoja iz kojeg se “radja” Um/Misao/Ideja. 

Mada Bog i Trojstvo (Duša, Duh, Um) sami po sebi nemaju oblik i manifestaciju njihova transformacija rezultira pojavom tame, eterične praznine i svetlosti. Otuda i tvrdjenje da “iz nevidljivog nastaje vidljivo” ili nematerijalnog materijalno. Dakle, u Bogu se javlja Jedna za-Misao/Ideja celokupnog univerzuma. Njenim iskrsavanjem dolazi do značajne promene jer se Božija Misao/Ideja rasplinjava u mnoštvo Misli/Ideja stvarajući duhovni svet i univerzalnu, božansku inteligenciju/Logos. U Logosu sve egzistira u harmoniji. Po hrišćanstvu to je svet andjela, a Platonu savršeni svet Ideja. 

Za razvoj je neophodna suprotnost. Ideja se ne može usavršavati i proveravati bez praktičnog iskustva u kojem se prisutni izazovi i teškoće. Njegoš je, takodje, primetio: “Lako je biti dobar u dobrom, na muci se poznaju junaci!” Da bi nefizički, bezoblični, nevidljivi svet opstajao kao smisao potreban je fizički svet oblika i pojava koji će davati povratnu informaciju. 

U tradicionalnoj hrišćanskoj teologiji se pominje odvajanje Lucifera (nosioca svetlosti i najsposobnijeg andjela) od boga. Po jednoj verziji isteran je s neba pošto se pobunio. Po drugoj se dobrovoljno spustio iz višeg, esencijalnog, nefizičkog sveta u niži, fizički svet pojave da bi osnovao carstvo suprotno božijem. 

U gnosticizmu je demijurg stvaralac fizičkog sveta i oličenje zla. Platon ga, naprotiv, tumači kao dobronamernog, inteligentnog kreatora, umetnika, izvršioca i veštog “zanatliju” koji oblikuje fizički svet po ugledu na duhovni tako što prenosi svaku Ideju. U Istočnoj filozofiji fizički univerzum se shvata kao simulakrum duhovnog. Materijalnom kreacijom dolazi do degradacije svesti jer se rasparčava kroz razjedinjene telesne oblike tako da svest, koja deluje u njima, postaje izuzetno individualna Telesna svet ograničena opstankom i održanjem tela.

Iako fizički svet ima drugačije zakonitosti od duhovnog izmedju njih postoji veza i interakcija.  Odnosom muškarca i žene (komplementarno suprotnog pola unutar iste vrste) ili spajanjem spermatozoida i jajne ćelije nastaje nova Telesna svest u fizičkoj sferi. Njenim rastom i razvojem se formira mozak. Preko njega se uspostavlja konekcija s Duhovnom svešću (Idejom toga oblika). Time se zračak duhovne svetlosti (“božija iskra” u gnosticizmu) spusti i uplete u fizičku pojavu. To rezultira nastankom inteligentnog, samosvesnog ego-bića koje misli, oseća, razumeva i uči kroz interakciju sa okolinom.  

Dakle, ego-biće je u telu svesni deo ličnosti. Duhovna svest/Ideja (naziva se i Sopstvo, Jastvo, Više Ja, Atman) je bitak ili nadsvesni potencijal ego-bića, a Telesna svest podsvesni nagon samozaštite i samoodržanja. Iako je taj nagon potreban i koristan istovremeno je i destruktivan usled krajnje ograničenosti. Pored toga, ego-biće kroz interakciju s okolinom stiče razna pozitivna, ali i traumatična iskustva koja se akumuliraju u podsvesnom kao Polusvesni ego. 

Zbog toga je razvoj ličnosti veoma kompleksan. Ego-biće oseća dejstvo protivrečnih sklonosti, potreba i želja. To mu daje mogućnost izbora i slobodne volje, ali ga može i sputati, ograničiti i programirati ukoliko ostane pod dejstvom nižih nagona. Za osvešćivanje ili funkcionalan razvoj je neophodno opredeljenje za konstruktivni nadsvesni potencijal, odnosno savest, ljubav i empatiju. Bez humanog, poštenog delovanja nema oplemenjivanja ni uvida u višu duhovnu suštinu, a time ni uspešnog kompletiranja karme i zadatka zbog kojeg se radja u telu. Iz tog razloga religije pridavaju ogroman značaj moralnosti. 

Pojam duše se različito tumači u zavisnosti na šta se misli. Nekad se odnosi na Sopstvo/Atmana ili nematerijalnu suštinu izvan tela, a nekad njegovu emanaciju ili ego-biće u telu koje se završetkom zemaljskog razvoja i iskustva vraća Sopstvu i u potpunosti spoznaje svoju pravu suštinu.

Drugačija tumačenja sadašnjosti

Različite perspektive doprinose adekvatnijem razumevanju pojava. Zato iznosim shvatanja koja nisu saglasna s popularnim.  

John Galsworthy: “Ako ne mislite o budućnosti ne možete je ni imati.”

– AI interpretacija: “Citat podstiče svesno angažovanje sa sutrašnjicom kako bi se danas uticalo na gradjenje smislenog života umesto pasivnog i rezigniranog prihvatanja svega što se dešava. 

Izjava ističe da su proaktivno razmišljanje unapred, postavljanje ciljeva i planiranje neophodni za stvaranje željene budućnosti, u suprotnom, životu nedostaju smernica, motivacija i ispunjenje, što dovodi do potencijalnog stresa i propuštenih prilika. Radi se o povezivanju sadašnjih akcija sa budućim ciljevima radi smisla i blagostanja.

Šta to znači: 

• Bez pravca i zamišljanja budućnosti lutate bez svrhe.
• Nedostatak motivacije: Ciljevi pružaju pokretačku snagu za rad na nečemu što je izvan momentalnog.
• Propuštene prilike: Nećete prepoznati ili iskoristiti šanse ako niste predvideli mogućnosti.
• Psihološke koristi: Razmišljanje unapred podstiče blagostanje, smanjuje stres i pomaže u donošenju boljih odluka.”

———–

Walt Whitman: „Prošlost, sadašnjost i budućnost nisu razdvojene, već spojene. Najveća pesma stvara konzistentnost onoga što će biti iz onoga što je bilo i jeste.“ 

– Ono što jeste je stalna promena i nastajanje. Sadašnji moment je jedinstven, neponovljiv trenutak svesnog razvoja u kojem se prošlo spaja s budućim da bi se staro zamenilo novim i drugačijim. 

———

 William Faulkner:  “Prošlost nije mrtva. Zapravo, ona nije ni prošla.” 

– Prošlost je uvek deo sadašnjosti. Postoji u njoj kao pamćenje ili kontinuitet smisla. Sadašnjost se ne može razumeti i biti svesna bez prošlosti i budućnosti. 

———-

M.Selimović: “Nekad i sad – to su dva čovjeka…”

– Zaista. Dva čoveka koja stvaraju budućnost trećeg. Kada se prošli integriše sa sadašnjim dobije se osnažen, svestan čovek koji preuzima odgovornost za svoje ponašanje i sreću.

M. Selimović: “Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji.”

Metakognicija i overthinking

Intuicija, inspiracija kao i činjenica da imamo sposobnost stalnog učenja, nadgradnje i usavršavanja znanja svedoči o postojanju višeg, nadsvesnog nivoa. Medjutim, on je potencijal koji mora doći u kontakt s umom da bi se realizovao. Svesni smo samo onoga što se pojavi u mislima i umu. Oni su neophodni. Bez njih jednostavno nema bilo kojeg razumevanja.

Zbog toga metakognicija i kritičko mišljenje imaju ogroman značaj u procesu osvešćivanja i funkcionalnog razvoja. Američki psiholog John H. Flavell je 1970 god. prvi upotrebio kovanicu metakognicija sastavljenu od grčkog prefiksa meta (“iza”, “posle”, “iznad”) i latinske reči cognitio sa značenjem “znanja”, “spoznavanja”, “razumevanja”, “svesnosti”. 

Metakognicija se inerpretira i kao “mišljenje o mišljenju”. Predstavlja neku vrstu posmatranja, razmatranja i preispitivanja sopstvenog mišljenja radi postizanja ispravnog razumevanja i efikasnijeg učenja. Taj koncept nije novi. Pominjao ga je Sokrat, Platon, Konfučije, Toma Akvinski i mnogobrojni mislioci kroz vekove. 

Dakle, metakognicija je funkcionalno mišljenje za razliku od “overthinking” ili prekomernog, disfunkcionalnog mišljenja. Metakognicija je izvor radosti i zadovoljstva jer vodi novim uvidima, dostignućima, inovacijama, otvaranju uma i proširivanju znanja, rešavanju problema, pronalasku izlaza iz teškoće itd. 

Overthinking je mučno, jalovo mišljenje koje se “vrti u bezizlanom krugu” stvarajući promene u mozgu što još više produbljuju disfunkcionalnost. Najčešći razlog prekomernog mišljenja je koncentrisanje na probleme i stvari na koje se ne može uticati. Iz toga proizilazi anksioznost. Ponekad je overthinking nesvestan način da se izbegne suočavanje neprijatnim istinama koje zahtevaju preuzimanje odgovornosti za vlastito ponašanje i promenu načina života. Prekomerno mišljenje se javlja i posle traumatičnog dogadjaja zajedno sa PTSD. Upravo je Metacognitive Therapy (MCT), pored Cognitive Behavioral Therapy (CBT), metoda koje se dosta uspešno koristi za tretiranje prekomernog mišljenja, anksioznosti, strahova i depresije.

Nema sumnje da se intuicija u kritičnim momentima javlja iz nadsvesnog kao neka vrsta upozorenja. Treba je uvažiti i obratiti pažnju na nju. Medjutim, ne sme se zanemariti ni uticaj podsvesnog ili neurotičnih strahova, bolesne mašte i paranoje koje mogu davati impresiju intuicije, mada su u suštni iskrivljena predstava realnosti i dogadjaja. U tom slučaju je metakognicija, takodje, korisna.

Važno je znati da se može imati kontrola nad mišljenjem. Kada se razumeju i pravilno identifikuju izvori njegovog nastanka (podsvesno, nadsvesno, spoljašnji uticaj) moguće ga je usmeriti; zaustaviti neproduktive, panične misli, koje obiluju zabludama, brigom i strahovima i inicirati produktivan način razmišljanja. 

Problemi

E. Tolle: “Veliki deo onoga što ljudi kažu, misle ili rade je u stvari motivisano strahom, koji je naravno povezan s fokusom na budućnost i nije u dodiru sa Sada. Budući da u Sada nema problema, nema ni straha, takodje.”

– I pored veštog manipulisanja izjavama da se dobije utisak da u Sada nema problema tvrdjenje nije tačno. Problemi se uvek jave i postoje u Sada. Uzrokuju ih uznemiravajući, traumatični dogadjaji i dešavanja. Ukoliko iz njih proizilaze kasnije štetne posledice normalno je da se oseti strah i briga za budućnost. 

Ali ne treba dozvoliti tim osećanjima da se osnaže, muče i parališu. Treba se organizovati i angažovati. Razmisliti šta se može učiniti da se poboljšaju okolnosti, izbegnu ili bar ublaže posledice. Pažnja se usmeri na ono što je u našem domenu uticaja. Što nije prihvatiti se, jer uzaludno opiranje još više produbi stres, psihičku tegobu i oteža situaciju. 

Kada su zbivanja u sadašnjosti mirna i povoljna nema problema i straha. S optimizmom se gleda u budućnot i time unese više smisla i živosti u Sada. Obogati se nadom i radosnim isčekivanjem. Zato i u Bibliji (Propovednik, 7:14) piše: “U danima sreće budi radostan, a u danima nevolje razmišljaj.”

———

Eckhart Tolle: “Radost ne dolazi od toga što radiš, već teče u to što radiš & tako u ovaj svet duboko iz tebe.”

– Naravno da je radost u nama. Rad je ono što je pokrene i aktivira. Trebamo nešto izvan nas da bi otkrili i spoznali šta je u nama.

————

Elizabeth Gilbert: “Trebate naučiti kako da birate svoje misli baš kao što svaki dan birate odeću. To je moć koju možete kultivisati.“

———–

Jordan Peterson: “Nema ništa korisnije u okršaju s tragedijom u životu nego boriti se svom dušom za dobro.”

---

Komentari:

manem78: “U budizmu postoji parabola zvana ‘dve strele’. Prva strela je stvarna patnja, problem, situacija u kojoj se nalaziš. Druga strela je naš odnos prema tome. Mentalno-emotivni teret koji dodajemo na prvu strelu i koji često izaziva i veću patnju nego realna situacija. Prvu strelu uglavnom ne možemo izbeći. Drugu možemo.”

– Ima iznenadnih, neizbežnih nevolja i situacija u životu, ali ima i onih koje sami sebi stvorimo neodgovornim, nepromišljenim postupcima, besom, silom, lakomošću, lenošću, nemarnošću itd. Neke se, ponekad, mogu predvideti na osnovu trenutnih dešavanja. To omogući preduzimanje potrebnih mera ili priprema koje će ih ublažiti i olakšati kada dodju. 

Što se tiče druge strele u potpunosti se slažem. Sve zavisi od stava i reakcije. Kada se situacija preuveličava, katastrofizira i misli samo o onome na šta se ne može uticati, mentalno-emotivni teret postaje mnogo teži, a patnja gora nego kada se koncentriše na pronalaženje izlaza iz teškoće. Ako se ne može ništa učiniti pomiri se time i prihvati ono što jeste. Jer, i nepogoda će proći. Nema noći koju nije zamenila zora. Nove promene nose i nove, drugačije dogadjaje i prilike.  

Komentari na ‘Početak slobode’

 Black_star: “Postoje razni nivoi razmišljanja i promišljanja. Neki su naizgled kontradiktorni, neki i nisu… ali mislim da E.Tol misli da ponekad treba odahnuti od njih, jer praviti skele, uslovno rečeno, od istih zadatak je možda jedino umetnicima, kako ja to vidim i kako mi se čini, a kod običnih ljudi, u ektremu u tome, zaista se završi sa pomenutim lekovima… Nešto slično je izrekao profesor Vladeta Jerotić, parafraziram, ‘lepo je kad čovek sačini strukturu i fantazira, to zovemo kreativnošću, ali kad već počne da veruje da je to jedina moguća stvarnost, onda je to već posao za nas…’ (misleći na psihijatrijsku službu) 

Negde tu i orbitira pitanje slobode, barem što se tiče psihološkog zdravlja, aksiološke, pa i epistemološke čistine… Pitanje koje sam ti postavio sadrži maleni paradoks u sebi, laički se može predstaviti kao: ‘da li smo svesni tuđe nesvesti?’…Ako da, da li nas to obavezuje da se petljamo u tuđu nesvest, što bi nam ukinulo slobodan izbor i načinilo nas robom ‘superego’ imperativa ili, pak, tuđu nesvest zapravo prihvatamo kao epistemološku činjenicu unutar koje još postoji sloboda kako ćemo to obraditi i tome pristupiti izvan imperativa koji nije intrinsičan?… Tu bi, dakle, jedini problem bio preispoljavanje umesto emanacije. Nije ni čudo da gomila stvari vezanih za zbrku između ta dva žuri da se naziva ‘zbiljskom’ emancipacijom, šta god, opet, i to bivalo… “

– E.Tol smatra da mi ne mislimo jer smo iza uma. Misli se same pojavljuju i nemaju vezu s nama. Trebamo ih samo nadgledati i posmatrati, a ne razmišljati. Onoga momenta kada se počne misliti izadje se iz stanja pune svesnosti i poistoveti egom i umom. On ne pravi razliku izmedju produktivnog/funkcionalnog i neproduktivnog/disfunkcionalnog mišljenja. Za njega je svako mišljenje izlazak iz svesnosti ili razumevanja. 

Pri tome zapostavlja činjenicu da su njegove knjige, kao i mnogobrojni govori, produkt njegovih misli i shvatanja. Mi ne možemo ništa znati niti medjusobno komunicirati bez uma. Hitlerov ministar propagande Gebels je koristio metod ponavljanja. Znao je da se stalna prisutnost i ponavljanje jedne ideje, ma koliko besmislena, na kraju prihvati i vidi kao istina. To se i potvrdilo neurološkim istraživanjima. Ustanovilo se da dovodi do formiranja snažnih neuronskih veza. Otuda i fenomen Confirmation bias, kao i objašnjenje zašto se neki, inače, inteligenti ljudi pridruže kultu/sekti i veruju kojekakve gluposti protivne zdravom razumu i logici.

Važno je preispitivati unutrašnji dijalog ili ono što sami sebi automatski, neopaženo govorimo i što smo prihvatili kao istinu, mada je pogrešno. Dekart je dao primer s jabukama. Treba ih povremeno pregledati i razlučiti zdrave od trulih. Dosta ljudi je podložno sugestiji. Dovoljno je nešto predstaviti kao mišljenje afirmisane ličnosti i to se odmah prihvati kao tačno. Zato je postavljanje pitanja i kritičko mišljenje kao i razmatranje različitih, protivrečnih uvida od neprocenjivog značaja. Opasno je stalno slušati samo jednu perspektivu. Pogotovo preko videa, jer intonacija glasa sa veštim, elokventnim izlaganjem može imati hipnotički efekt, učvrstiti se u podvesno i prisvojiti kao vlastita. 

Duhovno budjenje je pogodna ideja i prilika za zaradu. Danas se, više nego ikada, manipuliše s ljudima. U tu svrhu se uspešno koriste razne psihološke metode. Vladajući sistem ima više koristi od pasivnih ljudi koji ne misle nego onih koji razmišljaju. Ponekad popularnost i prezentacija nekih učenja nije slučajna. Marks je dobro zapazio: “Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila.” 

Niko nikoga ne može probuditi. To svaki čovek postiže sam za sebe svesnim izborima i zalaganjem da prevazidje sebične impulse i ostane dosledan moralnim principima. Duhovna probudjenost je pošteno delovanje i častan život. Bez toga je zavaravanje i samoobmana. Napredna učenja stimulišu dublje razmišljanje. Ne sprečavaju zdravi skepticizam, daljnju diskusiju i primedbe, već ih ohrabruju i iniciraju.

Učenja koja se predstavljaju kao apsolutna istina ili neka vrsta otkrovenja u koja ne treba sumnjati ni preispitivati, već bezuslovno prihvatati su štetna. Zaustavljaju duhovni rast umesto da ga podstiču. Samo se umišljen, uobražen čovek izdiže iznad drugih i smatra da je u potpunosti probudjen i da ima moć da svojim prisustvom i učenjem budi sve kojima dolazi u kontakt i time spašava planetu. Ponekad se to koristi i za pridobijanje i okupljanje što više ljudi. 

Nije uzrok svake disfunkcionalnosti psihološki. Može biti i organske prirode. U tom slučaju je psihijatar najbolja opcija. Mozak i um imaju tempo rada tako da je potreban balans i momenti opuštanja bez razmišljanja. Ali, ne treba preterati jer i nedovoljna mentalna stimulacija, takodje, može biti štetna. Pogotovo za starije ljude. 

Početak slobode

Eckhart Tolle: „Početak slobode je spoznaja da ti nisi mislilac.“

– Tvrdjenje nije ispravno iako ima zrnce istine. Proizilazi iz nepravilnog interpretiranja strukture svesti i funkcije različitih elemenata u njoj. Ego-biće u umu (svesnom nivou) je emanacija višeg nadsvesnog Sopstva. Sopstvo jeste naša suština, ali ga mi nikada ne možemo znati. Ono uvek ostaje viši konstruktivni potencijal.

Pored svesne i nadsvesne sfere, u svesti se nalaze i podsvesni nagoni (Frojd ih je nazvao id) koji predstavljaju suprotnost nadsvesnom. Upravo je ta suprotnost (kao i objektivni/spoljašnji svet) ono što stvara aktivnost ili omogućava egu da misli, bude svesno sebe, stiče iskustva, uči, da se razvija i donosi odluke o svom ponašanju i aktivnostima. Da nije tako ili da mi nismo ti koji misle ne bi snosili odgovornost za svoje postupke i dela. 

Sopstvo se nikada ne materijalizuje. Iskustvom bliske smti se potvdruje da se ego-biće (ono što znamo kao sebe ovde) završetkom zemaljske egzistencije odvaja od tela i vraća Sopstvu u duhovnom svetu. Prema tome, mi smo uvek ti koji mislimo. Mišljenje može biti funkcionalno i disfunkcionalno. Zavisi iz koga izvora potiče. Ako nagoni, emocije i osećanja proizilaze iz podsvesnog (Telesne svesti) i ako se ego identifikuje njima nema svesnu celovitost, već čini nepromišljenje, nerazumne i destruktivne stvari.

Ako sledi empatiju i savest konektuje se Sopstvom. Time misli proizilaze iz unutrašnjeg potencijala mudrosti, pa se postiže ispravno razumevanje. Dobija se uvid u niže nagone, zablude, greške i raskrinkavaju zamaskirani, sebični interesi. Shvati se situacija i okolnosti i ono što treba činiti u skladu s moralnim principima. 

Kada se ništa ne može uraditi prihvati se. Ne posmatra se tragično jer se zna da svako iskustvo nečem uči, da je potrebno iz nekog razloga (karma/sudbina), da će proći i da “ovde i sada” nije sve, već samo jedna od faza u procesu bekonačne cirkulacije svesti ili života.

Početak slobode je spoznaja da možemo imati kontrolu nad mišljenjem; možemo zaustaviti disfunkcionalno i inicirati funkcionalno kojim se unosi više smisla, svesnosti, kreativnosti, radosti, živosti i entuzijazma u svakodnevne aktivnosti i medjusobne odnose, ukoliko nije u pitanju neurološki poremećaj. U tom slučaju je dobro potražiti stručnu pomoć.