Uklapanje

R.M. Drake: “Nemam želju da se uklopim. Ne planiram da idem sa gomilom. Imam svoj um, srce i dušu. Ja sam ja i trebale su mi godine da shvatim koliko je to važno.”

– Naravno, ne odnosi se na uklapanje koje teži pozitivnom cilju i napretku. Ono ne poriče individualnu autentičnost, već je omogućava stvarajući uslove za slobodan razvoj. 

Uklapanje u kojem se ne sme misliti samostalno i slediti unutrašnji moralni kompas čovek postepeno izgubi sebe i orijentaciju. Ne vidi jasno šta je dobro, a šta ne. Zato lako prihvati popularno mišljenje i spoljašnje vrednosti po kojima počne živeti. 

————-

Friedrich Nietzsche: “Mislilac svoje aktivnosti vidi kao eksperimente i pitanja – kao pokušaje da nešto otkrije. Uspeh i neuspeh su za njega pre svega odgovori.“

– Istinski mislilac nastoji da usaglasi i objedini teoriju i praksu jer zna da se medjusobno stvaraju i podstiču. Kada se to ne čini odvoji se od objektivnog sveta i ode u preterani subjektivizam. Ne primećuju se nedoslednosti i pogrešni zaključci. Rezultati najbolje pokažu valjanost ideja. Zato je i Lomonosov rekao: “Više cenim jedan eksperiment nego hiljadu mišljenja rođenih iz mašte.”

———-

Aristotel “ Isparavno i pogrešno nisu teorije kojima se treba diviti – to su izbori po kojima treba živeti. Vrlina bez dela je prazna senka; samo dela daju etici težinu.”

———

Edith Eger: “Najteži zatvor za pobeći je sopstveni um.”

– Kada se um zatvori tada i postane zatvor. Zato i jeste važno otvarati um, preispitivati mišljenje i biti spreman da ga menjaš kada uvidiš da sužava vidik i stvara nepotrebnu patnju umesto da oslobadja i vodi prosperitetu.

Izvinjenje

Postavila sam knjige ovde jer želim da ostanu besplatne i dostupne svima. Ali, započinjale su od poslednjih naslova tako da sam promenila redosled. Medjutim, time su svidjanja došla ispod drugih postova. Ukoliko želite možete dislike. Cenim vašu podršku i izvinjavam se svima koji su like postove. Hvala za razumevanje i posetu! 

Izbor

Dok je u podsvesnom haos s nemoralnim porivima, mržnjom, besom, pohlepom, ljubomorom, rivalstvom kao i osećanjem straha, bespomoćnosti, beznadja, očaja, bezvrednosti, u nadsvesnom je nagon ljubavi, savesti, empatije, saosećanja, sklada, reda, nade, utehe, radosti ili najplemenitijih, uzvišenih osećanja. Te suprotnosti stvaraju misaonu (svesnu) aktivnost kroz koju se postiže razvoj i donose odluke o načinu delovanja i ponašanja.

Bez njih naše razumevanje ne bi bilo isto jer ne bi imali izbor ni slobodnu volju. Da imamo samo konstruktivni nagon bili bi programirani. Činili bi dobro pošto ne bi znali drugačije. Isto se odnosi i na destruktivne strasti. U tom slučaju ne bi postojala zasluga za dobra dela niti odgovornost za zlodela. Delovali bi instiktivno i nepromišljeno kao većina nižih vrsta. Spoznaja dobra i zla kroz unutrašnje nagone i sagledavanje njihovih posledica u spoljašnjem svetu nam daje najkopleksniju svest i razumevanje na ovoj planeti. 

Ali, to ne znači da smo najinteligentnija bića u univerzumu. Činjenica što vasiona ima kontinuitet ukazuje na red i organizaciju, samim tim i svest ili inteligentni život koji je stvara i održava. Skoro sve religije, duhovna i filozofska razmatranja postižu konsenzus u tome da je naša svest i inteligencija samo frakcija Jedne svesti/boga i da ova, fizička sfera, nije jedina već da se nalazi u sastavu viših. Za Platona je fizički svemir niža, sekundarna regija, a svet ideja primarna. Hrišćanstvo pravi razliku izmedju Neba i Zemlje. Gnosticizam govori o razlici izmedju duhovne i materijalne sfere itd. 

Nije slučajno što u nekim politeističkim religijama postoji vrhovno božanstvo, a u monoteizmu različiti aspekti Jednog boga. Time se predstavlja emanacija i transformacija od Jednog ka mnoštvu. Bog je živi, nevidljivi, sveobuhvati, neshvatljivi smisao s unikatnom karakteristikom samorazvoja i samoobnavljanja kroz unutrašnji pokret. Iz njega proizilazi Trojstvo ili Jedna duša/ljubav, Jedan duh/razum i Jedan um/Misao koji sami po sebi nemaju pojavu, ali je stvaraju. Istovremenim sažimanjem i uzvisivanjem Jedne svesti nastaje fizička tama i eterična prozračnost, dok iz njihovog spoja iskrsava svetlost i ekspanzija aktivnosti i promena.   

Iz božijeg uma se raspline univerzalna inteligencija. U njoj se razlaže jedinstvena božija za-Misao/Ideja univerzuma u mnoštvo Ideja/Misli, pa dolazi do rasprostiranja duhovnog sveta sklada i logosa. Medjutim, ekspanzija svetlosti u fizičkoj pojavi proizvodi zvuk/vibraciju ili kreativnu inteligenciju koja prenosi Misli/Ideje iz duhovnog sveta u fizički formirajući njegovu kopiju. Zato se u abrahamskim religijama ili hrišćanstvu, judaizmu, islamu navodi da je Bog stvorio fizički svet Rečju, dok hinduizam navodi zvuk Om/Aum.  

Gnosticizam kreativnu inteligenciju u fizičkoj dimenziji naziva demijurgom i poistovećuje je zlom pošto dolazi do potpunog razdvajanja i razjedinjavanja božije svesti kroz različita materijalna tela. 

Medjutim, i to ima svrhu. Jedno preko mnoštva u materijalnom i duhovnom svetu dobija povratnu informaciju. Nijedna zamisao ili ideja se ne može proveravati, razvijati ili usavršavati bez praktičnog ostvarivanja. 

Prema tome, svest u fizičkoj sferi je Telesna svest demijurga koja kreira materijalna tela ili biološke mehanizme. Telesna svest je programirana za zaštitu i očuvanje organizma. Deluje kao imuni i autonomni nervni sistem u podsvesnom. Formiranjem mozga se povezuje sa svojom Idejom/Sopstvom u duhovnoj sferi. Tim kontaktom nastaje ego ili samosvesno biće koje oseća dejstvo oba nagona u interakciji sa okolinom tako da uvek mora birati. 

Znači, Sopstvo je Duhovna svest ili nadsvesni nematerijalni potencijal konstruktivnosti i bitak ego-bića. Ego doživljava Sopstvo kao ljubav i savest. Kroz njih spoznaje viši red i sklad zajedništva i svoju pravu suštinu. Telesna svest je lišena moralnosti jer je krajnje individualna i ograničena opstankom i samoodržanjem. Zato mnoge religije ističu značaj ispravnog izbora u smislu poštenog delovanja i ponašanja, pa se i kaže da se ne može u isto vreme služiti bogu i djavolu. Uvek se mora opredeliti. Ego koji bira Sopstvo se osvešćuje i postaje autentičan. Izborom nižih nagona gubi autentičnost, zapada u zabludu i ograničava se fizičkom prolaznošću.

Svest

Različita interpretacija pojmova je velika prepreka za uspešnu komunikaciju. Isti termini mogu imati potpuno drugačije značenje. Pogotovo kada su apstraktni i kada se proizvoljno tumače. Zato je Volter i rekao: “Ako hoćete da razgovarate sa mnom definišite vaše termine.” Time sagovornici svedu subjektivno mišljenje na najmanju moguću meru, odnosno postignu dovoljan stepen objektivnosti ili zajedničke osnove za razumevanje.  

Termin svest se ne koristi samo u duhovnosti, psihologiji i filozofiji, već i svakodnevnom govoru. Ali, sam pojam još uvek nije jasno odredjen tako da je čest uzrok nesporazuma. Tome doprinosi i poistovećivanje pojmom svesnost. Engleska reč consciousness potiče od latinske reči conscius i predstavlja kombinaciju reči con (zajedno) i scire (znati). Iz etimologije se vidi da svest nije uniformna, kompaktna celina, već da se sastoji od razlika koje zajedno ili u jedinstvu stvaraju svesno/inteligentno znanje o sebi  i okolini. Frojd je ukazao da u svesti, pored svesnog nivoa, postoji i nesvesni (podsvesni). Jung je uveo i kolektivno nesvesno koje ima karakteristike nadsvesnog. Prema tome, svest je opšti pojam. Uključuje čulne senzacije, nagone, osećanja, emocije, mišljenje, pamćenje, intuiciju itd. Sve je neophodno da se postigne svesnost ili razumevanje.

Medjutim, razumevanje nije uvek isto, već se menja. Nekada je ispravno, a nekada se zapada u zabludu i greši. Razlog tome je drugačija interakcija ega s nesvesnim. Kada nema vezu s nadsvesnim, već ostaje pod dominacijom podsvesnog ne koristi puni svesni kapacitet. Zbog toga formira preterano subjektivne, jalove misli i ima ograničenu, iskrivljenu perspektivu i koncepciju. Kontaktom s nadsvesnim postiže integralnost i dobija sveobuhvatan uvid.

Aristotel je davno primetio ukoliko se podje od pogrešne premise slediće i pogrešan zaključak iako je logički sled ili razmišljanje posle toga ispravno. Postoji shvatanje da je svesnost nepogrešivo razumevanje koje se postiže nezavisno od ega, emocija, osećanja, misli/uma. Koliko je to tvrdjenje osnovano i da li je uopšte moguće? Iskustvo pokazuje da nije. Kada ljudi izgube ego/identitet (ne znaju ko su) izgube i sposobnost mišljenja i razumevanja. 

Svaka spoznaja i verovanje se pojavi u umu i mislima. Mada imamo nadsvesni potencijal znanja nismo ga svesni dok ne iskrsne u um kao nova, originalna misao i inspiracija. Uverenje da je svesnost nezavisna od ostalih elementa svesti stvara iluziju nadljudskog poimanja. Usled toga se javlja latentna arogantnost i preterana samouverenost u vlastitu percepciju. Ona postaje superiorna istina, dok se drugačija shvatanja interpretiraju kao inferiorno ego mišljenje. 

Niko ne zna sve. Čovek koji smatra da je u potpunosti probudjen/osvešćen i da uvek ima puno razumevanje prestaje učiti jer zatvara um za drugačije uvide i perspektive. Učimo jedni od drugih razmenom informacija. To najbolje podstakne um za kontakt s nadsvesnim ili dublju kontemplaciju kroz koju proširujemo, a ponekad i menjamo mišljenje kada shvatimo da je pogrešno. Takva fleksibilnost je od neprocenjivog značaja za kontinualan razvoj i napredak.

Gnosticizam

Ljudi od pamtiveka tragaju za poreklom života i univerzuma koristeći različite metode i tehnike. To je pokrenulo razvoj religije/duhovnosti, filozofije i nauke. Nauka posmatra i proučava vidljive materijalno-energetske oblike i pojave u nastojanju da kroz njih dodje do odgovora. Filozofija uvažava nauku, ali ističe da se misterija postojanja ne može rešiti izostavljanjem svesti ili trećeg, fundamentalnog entiteta. Religija i duhovnost daju prioritet svesti. Odredjuju je kao bezobličnu, nevidljivu, ali inteligentnu suštinu života koja stvara fizički univerzum. 

U vezi toga interesantno je pomenuti gnostičko objašnjenje. Gnosticizam nije u pravom smislu reči religija. Pre je širi pokret koji je sjedinjavao ideje raznovrsnih religija, drevnih učenja i filozofskih shvatanja. Mada su ponekad različite grupe drugačije tumačile neke pojave postojala je opšta saglasnost po osnovnim pitanjima. 

Smatrali su da fizički univerzum nije jedina sfera postojanja. Neki su je okarakterisali kao nusprodukt duhovne sfere. I pored toga što su propagirali da sve proizilazi iz Jednog/Monada/Boga ili savršenstva i dobra suprostavili su mu silu zla u vidu demijurga. Zato je gnosticizam dobio obeležje dualizma. Grupa hrišćanskih gnostika objašnjavala je nastanak fizičkog univerzuma padom Lucifera iz nebeske sfere i njegovim osnivanjem materijalnog sveta kao suštu suprotnost duhovnom, božijem svetu. 

To su ponekad tumačili emanacijom/izlevanjem/transformacijom iz višeg, nefizičkog ka nižem, fizičkom. Usled toga dodje do drastične promene i suprotnosti. Iz jedinstvene, bezoblične i nevidljive svesti/života/smisla se stvaraju razjedinjene, različite pojave ili materijalni oblici i tela. Gnostici su verovali da se duša, kao svetla božija iskra, radjanjem u telu uplete u tamu fizičke pojave i da se iz toga može izbaviti jedino znanjem svoje duhovne suštine. 

S obzirom da je suština u svesti, znanje se postiže unutrašnjim posmatranjem ili samospoznajom. U tome značajnu ulogu ima savest jer vodi univerzalnom skladu, redu i smislu. Zbog toga su pridavali ogroman značaj pravdenom, poštenom delovanju, a ne ceremonijalima.

Alegorije u gnosticizmu i hrišćanstvu daju jasne indikacije da je suština svega Jedna svest/život. Razlog što je ta svest neshvatljiva nije samo u tome što je iznad svega kao vrhunski, sveobuhvatni smisao i celovitost, već i u njenoj dinamičnosti i unikatnoj sposobnosti samoobnavljanja i samorazvoja kroz “disanje” ili sažimanje i širenje, spajanje i razdvajanje. 

Hrišćanstvo je tu pojavu predstavilo Svetim Trojstvom. Otac, Sin i Sveti Duh su simboli duše, uma i duha. Bog se ulaskom u sebe sažima u dušu i stvara apsolutnu ljubav. Ali, time istovremeno izlazi iz sebe kao apsolutna jasnoća ili znanje duha. Kulminacija toga procesa rezultira spojem iz kojeg iskrsava jedinstvena Misao/Ideja, tj. zamisao i slika celog univerzuma. Dakle, duša/ljubav, duh/razum i um/misao nisu bog već njegovi različiti aspekti. Bog je njihovo jedinstvo.

Jung je intenzivno proučavao gnosticizam. Sagledao je u njemu dublje psihološko značenje. Slagao se shvatanjem da vera nije dovoljna, već da je potrebna samospoznaja ili gnosis/znanje o sebi. Proces samospoznaje je nazvao individuacijom. Ego, kao svesni deo ličnosti, se osvešćuje čitav život kontaktom sa Sopstvom/Jastvom. Sopstvo je nadsvesna celovitost i konstruktivni potencijal. Realizacijom toga potencijala ego se vraća svojoj autentičnosti i ispunjava svoj životni zadatak.  

Osećanja, misli i razum ne treba razdvajati, niti davati bilo kojem prednost, pošto su elementi iste svesti. Neophodni su za unutrašnji pokret. I tu važi hermeutička izreka: “Kako iznad tako ispod”. Kao što je Sveto Trojstvo u Bogu, tako i osećanja, misli i razum čine jednu svest i samo u jedinstvu stvaraju smisao. S tim što u fizičkoj sferi postoji svest demijurga u vidu destruktivnih osećanja, misli i razumevanja, pa je ego uvek prinudjen da ih razluči da bi bio u stanju da napravi pravilan izbor koji doprinosi njegovom osvešćivanju i stvaranju i unutrašnjeg i spoljašnjeg sklada.