Arhive kategorija: Serafim Rouz

Serafim za Djurdjevak


Radi sto boljeg razumevanja ili objasnjenja savrsenog razvoja neohodno je da se osvrne na Istocnu filozofiju i religiju. Kod njih je zastupljeno verovanje da se mora ostvariti potpuna ravnodusnost prema fizickoj egzistenciji dok hriscanstvo potencira znacaj oprastanja.

Kako je to moguce ostvariti? Da li to znaci da se zivot treba provesti u nekoj vrsti otupelosti, transa, molitve i pasivnosti poput nekih od ucitelja na istoku, jogina kao i monaha? Da li ljudi trebaju postati potpuno bezosecajni i ravnodusni na sve oko njih ukljucujuci i nasilje, pa shodno tome ne preduzimati nikakve mere ili aktivnosti da ucine dobro delo ili da se saosecaju s drugim ljudima? Da li je neophodno da se u potpunosti umrtve osecanja?

Naravno da ne. Neophodno je ostvariti potpunu svesnu integraciju koja ce shodno tome ukljuciti, ne samo osecanja vec i proces misljenja ili refleksiju. Na taj nacin osoba celim svojim bicem dobija uvid ili adekvatno razumevanje dobra i zla. Tek kada se ostvari takvo razumevanje moguce je prevazici ili objediniti sva svoja iskustva u duhovni mir, neutralnost ili ravnotezu.

Na taj nacin se ostvaruje istinska sloboda jer kroz razumevanje dolazi i optrastanje, prestaje agresija, tenzija kao i pristrasnost koja navodi na greh. Tada se osoba „vraca sebi“ ili svojoj sustini i autenticnosti koja joj omogucava da shvati smisao i svrhu vlastite egzistencije.

Takva osoba cini dobro, pa ako je potrebno i bori se za dobro ali ne sa krutoscu i agresijom vec sa dostojanstvom i razumevanjem. Kroz takvu autenticnost osoba je vodjena svojim „unutrasnjim svetlom“ koje ne dozvoljava tami ili obmanama i nizim strastima da opstaju cime gradi pozitvnu karmu.

Za takvo Ja (bice) se obicno kaze da posle smrti ide u raj ili svetlost Sina (ideje) gde nastavljaja dalnji razvoj i ekspanziju koja ce mu omoguciti da dosegne duhovnu visinu razumevanja (neshvatljivu za ovu dimenziju) a time i potpuno sazimanje s vlastitim bitkom sadrzanim u Ocu. Takvo bice se vise ne reinkarnira u svojoj vrsti vec u u narednoj visoj vrsti. Dokle god se ne upotpuni takav „krug“ reinkarnira se u istoj vrsti.

Odgovor u vezi Serafima Rouza


Sustinska nefizicka dimenzija svesti nema oblik ili pojavu pa se samim tim ne moze uociti sto se pogresno procenilo kao nepostojanje. Medjutim, posto takva dimenzija predstvalja samu sustinu postojanja ili zivota u njoj se odvija proces transformacije (Otac, Sin, Sveti Duh) koji se reflektuje kao stalna promena ili aktivnost fizicke dimenzije.

Otac je jedinstvena svesna sazetost, Sin je ideja ili jedinstvena Misao koja se raspline u mnostvo misli unutar Oca (osecanja) koji usled nemanifestovanosti ili neshvatljivosti dobija privid tame i pasivnosti. Takva rasplinuta svesna aktivnost stvara oblik, pojavu ili tela prema instintktivnom nagonu i impulsu iz tame kao i svetlu ili „slici“ vlastite ideje.

Zato je takva svesna aktivnost ogranicena te sam je ja okarakterisala kao Telesnu svest. Ona je posredna interakcija Oca (osecanja ili pasivnog svesnog principa) i Sina (aktivnog svesnog principa) ili njihova projekcija kojom se stvara fizicka dimenzija ili razlicita tela i oblici.

Medjutim, preko takvih individualnih oblika Otac i Sin takodje vrse neposrednu interakciju koja rezultira Duhom ili smisaonom ravnotezom i jasnocom uvida. Duh je logos ili smisao koji uskladjuje i osmisljava ogranicenu, haoticnu aktivnost Telesne svesti ili prirode u fizickoj dimenziji.

Dakle, Ja ili intelekt u telu je rezultat nize, instinktivne, ogranicene svesne dimenzije Telesne svesti (neuskladjene, neorganizovane, „slepe“ prirodne sile) i duhovne dimenzije sklada i smisla. Ono sto daje narocitu aktivnost intelektu je njegova interakcija s okolinom ili razlicitim individualizacijama izvan njega koje on dozivljava kao svoju suprotnost ili objektivnost.

Takvom interakcijom (subjektivno-objektivno) se formiraju iskustva koja cine znacajnu komponentu razvoja ili karme (buduce klice aktivnosti ili sudbine i predodredjenosti). Kroz interakciju s okolinom Ja je prinudjeno da vrsi izbor izmedju razlicitih inklanacija ili nagona vise i nize prirode sto uslovljava njegovu samospoznaju ili duhovni razvoj.

Smrcu nastaje drugacija faza razvoja kojom se prekidaju nadrazaji iz okoline pa se Ja „vraca sebi“ ili svojoj sustinskoj nefizickoj dimenziji. U njoj nastaje proces oslobadjana ili prevazilazenja individualizacije formirane kroz fizicku egzistenciju. Takav proces u sebe obuhvata suocavanje s vlastitom kreacijom ili formiranim smislom-besmislom, patnjom-radoscu, dobrom-zlom ili paklom i rajem.

Kroz njih Ja mora prepoznati sebe kao uzroka njihovog postojanja ili svoje sposobnosti da ih stvara. To moze uciniti samo onda kada se u potpunosti integrise sa svojom sustinom ili Sinom (idejom) sto mu omoguci da ostvari Duhovnu visinu preko koje dosegne Oca a time i vlastitu dubinu duse ili celovitosti.

Ukoliko Ja u fizickoj egzistenciji pravi pogresne izbore ili ne dopire do sustinskog izvora svoje svetlosti ono se otudjuje od smisaonog potencijala zajednistva ili konstruktivne kreativnosti te stvara komplementarno suprotne kvalitete mrznje, zla i destukcije.

Time je posle smrti kreirao vlastiti pakao jer se jos dublje „upleo“ u iluzornu tamu u kojoj svetlost njegove kreativnosti poprima oblik nekontrolisane, destruktivne i razbesnele vatre uzasa ili mucnih strasti.
Karma je neumoljivi zakon balansiranja tako da se taj uzas i patnja mora osetiti do kraja da bi se ostvarila ravnoteza iz koje se ponovo daje nova sansa da se Ja vrati svojoj sustini.

Ali i pored toga Ja ima mogucnost izbora tako sto se moze „procistiti“ u paklu (proci kroz intenzivni uzas psihickog mucenja u nefizickoj dimenziji) ili ponovnom reinkaranacijom. Medjutim, takva reinkarancija je uvek neuporedivo gora od prethodne usled konfuznog svesnog stanja koje se odrazi kao deformisan telesni oblik s izuzetno mucnim zivotnim okolnostima ili intenzivnom patnjom i uzasom. Verujem da su takve reinkaranacije retke i da se desavaju izrazito arogatnom Ja koje je totalno otudjeno od svoje sustine.
Znaci, neophodno je kompletirati odredjeni proces razvoja tako sto ce se proci kroz ciklus razlicitih faza, te na taj nacin omoguciti uslovi za prelazak u naredni, visi oblik ili smisaoniju reinkaranaciju.

Nastavak Serafima Rouza


Hriscanstvo istice dve komplementrano suprotne dimenzije raja i pakla koje slede posle smrti ili razdvajanjem svesti i tela, tj. njenim prelaskom u nefizicku dimenziju. U Bibliji se navodi da se do Oca moze stici samo preko Sina.

Otac je nemanifestovana svesna sustina ili ljubav koja u sebi sadrzi svetlost (iluzorno dobro) i tamu (iluzorno zlo) u jedinstvu. To jedinstvo predstvalja apsolutnu svesnu sazetost ili „seme“ („iskru“) iz koje bukne vatra kreacije kojom se uzrokuje ponovno odvajanje svetlosti i tame, tj. pojave ili manifestovanosti. (Dakle, nemanifestovanost je „iza“ pojave ili svetlosti i tame, te samim tim predstvalja neshvatljivost jer se svesnost ostvaruje tek kroz interkciju komplementarnih suprotnosti svetlosti i tame.)

Nemanifestovanost je bezoblicnost, bespojavnost ili potencijal buduce pojavnosti. Da bi se to donekle razumelo moze se uslovno dati primer plastelina od kojeg je moguce stalno pravljenje razlicith oblika tako sto je neophodno da se on uvek dovede u masu bezoblicnosti.

„Osoba“ ili Ja napusta telo sa stepenom razvoja ili svesnoscu koju je ostvarila tokom zivota u fizickoj egzistenciji. Medjutim, ona mora postati svesna svoje istinske sustine. Zato Dante u njegovoj „Bozanskoj komediji“ govori o „Cistilistu dusa“ koje prethodi njihovom ulasku u raj, kao sto i Isus navodi da ce ono sto se razresilo na zemlji biti razreseno i na Nebu.

Mi nismo svesni nase istinske moci ili kreativne snage nase svesti. Ona se u izvesnoj meri nagovestava kroz snove. Svaki razlicit intenzitet nasih osecanja se izrazava kao razlicita slika, forma ili oblik tokom sna. Forme ili oblici koje Ja formira posle smrti je rezultat njegovog svesnog stanja ili bolje receno njegove nesvesnosti sebe kao ideje ili svetlosti.

Sin ili ideja je svetlost koja se rasplinjava u mnostvo ideja tako da svaka ideja reflektuje odredjeni oblik ili formu u interkaciji s tamom. Ja sa zaostalim duhovnim razvojem je prezasiceno konfliktima koji dobijaju oblike demona, nakaza ili cudovista tako da su mnogi od njih izrazeni kroz mitologiju i bajke. Takvi oblici i forme su odraz podvseti koja se predstvalja kao podzemna dimenzija tame ili pakla.

Za pakao je karakteristicna destruktivna strast (vatra) koja kreira uzas i patnju. U nekim budistickim spisima se navodi da je Ja toliko ocajno da se izbavi iz takvog stanja da je spremno da se reinkarnira u bilo kojem telu. Neophodno je da se Ja „procisti“ time sto ce do kraja izdrzati svu patanju i uzas koju je kreiralo svojim pogresnim izborima ili oholoscu i arogantnoscu.

Tek tada je u stanju da se izdigne u visu dimenziju svetlosti koju je Platon okarakterisao kao svet Ideja ili savrsenih formi koje se u mitologiji predstavljaju kao andjeli, dobre vile itd. U svetu ideja ili raju nastavlja se daljnje ucenje ili smisaoni razvoj. Svrha tog razvoja je potpuni gubitak forme ili oblika tj. potpuna integracija sa Sinom ili svetloscu u kojoj se ideja raspline u svoj svojoj „sirini“ sto rezultira njenom kulminacijom u Duh ili svesnu „visinu“ koja ostvaruje neutralnost u interakciji s tamom.

Takva neutralnost omogucava sazimanje svetlosti i tame u jedinstvo ili intenzitet apsolutne ljubavi koja predstvalja Oca. Otac je sama nemanifestovana sustina ili bitak svesti. U „njemu“ nastaju i nestaju sva bica ili aktivnosti i manifestacije. Da bi se bice transformisalo ili reinkarniralo u visu formu neophodno je da ostvari puni ciklus odvajanja i spajanja s bitkom (Ocem ili Bogom).

Osvrt na neka tumacenja Serafima Rouza


http://slavoslovije.wordpress.com/category/serafim-rouz/page/8/
Poznato je da je terminologija duhovnosti veoma problematicna. Razlog tome je sto se izuzetno kompleksna transformacija nevidljive ili nematerijalne sustine postojanja izrazava kroz tacno utvrdjenje, zato ogranicene pojmove koji unose vise zabune nego jasnoce u ovu oblast.

Tako na primer, u hriscanstvu transformacija nemanifestovanog, smisaonog jedinstva postojanja ima obelezja Oca, Sina i Svetog Duha dok se u fizickoj dimenziji takva tansformacija reflektuje kao nastanak tame, svetlosti i etericnosti. Zato se energetska svojstva tame, svetlosti i etericnosti uzimaju kao osnova materilanih elemenata vatre, vode, zemlje i vazduha iz kojih nastaju razlicita tela i oblici.

Za ziva bica s inteligencijom je karakteristicno da materijalno-energetski oblik njihovih tela vrsi interakciju s nematerijalnom, jedinstvenom sustinom postojanja sto dobija manifestaciju individualne svesti. Takva svest ima karakakteristike osecanja, misli i razuma cija sustina se nalazi u visoj svesnoj dimenziji duse, ideje i duha kao individualnih refleksija jedinstvene transformacije svesne celovitosti ili Oca, Sina i Svetog Duha.

Medjutim, kroz mandalu koja se u hinduizmu i budizmu smatra svetom umetnoscu ili prezentacijom viseg skrivenog jedinstva univerzuma, pored kruga prisutan je i cetvorougaonik. Jung je mandalu identifikovao kao intuitivno izrazavanje sustinskog Sopstva ljudi. Tako da bi krug predstavljalo ne samo srediste Sopstva vec i njegovu stalnu cirkulaciju ili transformaciju. S obzirom da je sustinsko jedinstvo ili Sopstvo izrazeno kroz trojstvo Oca, Sina i Svetog Duha koji se u ljudima reflektuje kao dusa, ideja i duh, namece se pitanje: kako objasniti cetvorostrukost?

Dusa, ideja i duh se nalaze u nesvesnom ili nadsvesnom domenu svesti koji predstavlja sustinu svesnog nivo ili ega. Tako da dusa, ideja i duh predstvaljaju bezgranicni nadsvesni potencijal koji se realizuje kroz ograniceni svesni nivo. Te bi ego ili svesni nivo inteligencije imao karakteristike aktivne svesne dimenzije koja ostvaruje svoj razvoj u fizickoj dimenziji postojanja.

Ono sto napusta fizicku dimenziju je ego ili Ja koje se vraca astralnoj (zvezdanoj ili svetlosnoj) dimenziji Ideje koja ga je kreirala. Ideja je vrhunski ideal ili savrseno svetlo kreacije koje ego nastoji da dosegne. To uspeva samo onaj ego koji je u fizickoj dimenziji ostvario visoki stepen samorazvoja ili koji se transformisao u nad-ego.

Nad-egu se omogucava integracija s idejom, a time i transformacija u duh koji neutralise zar, plamen ili svetlost i „sirinu“ kreativnosti kroz mir ili „visinu“ razumevanja. Takvo razumevanje ostvari neophodnu ostrinu da prodre do „dubine“ duse cime nastaje apsolutno svesno jedinstvo koje kulminira u vatri Ideje ili kreativne aktivnosti, ali ovaj put na visem, svesnijem nivou. Sto znaci da se vise ne inkarnira u Suncevom sistemu, planeti Zemlji ili u ljudskom obliku vec u drugim galaksijama i planetama ili savrsenijim oblicima.

To sto se pravi razlika izmedju pakla ili nize dimenzije demona i tame kao i vise dimenzije raja s andjelima je odraz podsvesne i nadsvesne akumulacije osecanja koja skrivaju tajnu „dubinu“ ili iskru duse do koje duh mora prodreti da bi rasplamsao novu vatru kreativnosti ili uzrokovao novi ciklus svesne samoobnove ili samorazvoja.

Zaostali duhovni razvoj ili nepotpuna samospoznaja obrazuje karmu koja onemoguci potpunu integraciju ega s idejom pa se on ponovo reinkarnira u istoj vrsti s karakteristicnim oblikom tela ili sudbinom. Time mu se opet daje sansa da ostvari potrebnu samospoznaju.