Paolo Coelho: “Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše. Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrost i upustit se u borbu sa jačim od sebe, uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok naš sustanar ili supružnik spava, oplakivati, u potaji, svoj kukavičluk.”
– Ovim se dobija utisak da je dobar čovek najsličniji kukavici, što je daleko od istine. Izmedju njih postoji ogromna razlika. Kukavica nema jasne granice tolerancije, dok ih dobar čovek ima. Zato i zna kada se one prelaze i smelo ukaže na to bilo kome. Cak se i bori, ako je potrebno, da bi zaštitio i svoja i tudja prava.
Dobrota je autentičnost koja proističe iz duhovne suštine. Dobar čovek prevazidje strah doslednošću duhovnim principima. Zbog toga slobodno i svesno odlučuje o svojim aktivnostima. Kukavica nema takvu mogućnost. Njegova reakcija ostaje samo u domenu straha.
———————
Jovan Dučić: “Lukavstvo je inteligencija neinteligentnih i snaga nemoćnih. Prostak smatra da je lukavstvo jedina velika pamet. On ne može ni da zamisli da prava pamet znači samo kristalizovanu dobrotu i duboko čovekuljublje.”
– Sta reci na ovo? Osim, pun pogodak. 🙂
—————-
Rumi: “Sve što vidite u meni to nije moje – vaše je. Moje je to što ja vidim u vama!”
– Mišljenje je subjektivno. Svaki čovek ima predstavu o nekom za koju veruje da je objektivna ili istinita. Medjutim, to se ne mora uvek podudarati s realnošću.
Iako se pogledi razlikuju ima nešto zajedničko što je veoma važno, a to je sposobnost razumevanja i sporazumevanja. Ono nam omogućava uzajamni razvoj. Bez vas ne bi bilo moga mišljenja o vama. Bez mene vašeg o meni. Zahvaljujući vama ja spoznajem sebe, dok vi preko mene spoznajete vas. To je dovoljan razlog da težimo poštovanju i sporazumu, a ne antagonizmu.
——————–
Erih From: “Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu – već da joj daje od onoga što u njoj živi; ona joj daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, humora, od svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Aktivni karakter ljubavi ogleda se u činjenici da ona uvek sadrži određene osnovne elemente, zajedničke svim oblicima ljubavi. To su: briga, odgovornost, poštovanje i znanje. Ljubav je aktivna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo. Čovek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli.”
-Gubiš vreme žaleći za izgubljenim vremenom.
———————
Ništa ne prolazi, niti nestaje, već ostaje u duši. Tamo je sve živo.
Poluistina je gora i opasnija od lazi.
Komentari:
filozofski kutak 
“Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu prihvataju na sebe ulogu dobre duse”
…i onda se nadjemo u situaciji gde svako svojim stavom vuce na svoju stranu jer veruje da su njegove procene i uvidi jedini ispravni. A svi smo u prcesu, razvoju, menjamo se konstantno. Nazalost, savremeni i uzavreli zivot nas cesto tera da imamo uvek spreman “jasan” i glasan (arogantan) stav prema svemu i svacemu. Skepsa u licne uvide se ne ceni puno.
Ne otrpeti uvredu vec vratiti nazad, to malo podseca na “zub za zub…” i na taj uvek isti scenario bezumnog kruzenja ludila osvete i uzvracanja, ravnanja racuna.
Opet sa druge strane, covek mora ici u ofanzivu, izboriti se za neki svoj stav, reci glasno…
Tu verovatno na snagu stupa ta sposobnost postaviti sebi tu granicu tolerancije i ne-reagovanja sto mi se opet cini da je u bliskoj vezi sa kolicinom mudrosti u svakom od nas.
pozdrav
Bane
LikeLike
Ah, ispravka, hteo sam reci: “Opet sa druge strane, covek PONEKAD mora ici u ofanzivu, izboriti se za neki svoj stav, reci glasno…”
LikeLike
Pozdrav Bane, ja sam na krastarici izrazila misljenje o tome pa, ako te interesuje mozes pogledati na linku koji sam postavila.
LikeLike
Zanimljivo, i mene je ista rečenica podstakla da komentarišem
” Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu prihvataju na sebe ulogu dobre duse.” Ovde je, po meni ključno “PRIHVATAJU NA SEBE ULOGU” – dakle to nisu stvarno dobri ljudi, nego oni koji “glume” dobrotu. U tome se moje shvatanje navedenog citata razlikuje.
Inače su lepo odabrani citati, a Dučićev je zaista super.
LikeLike
Hvala, noviinternet. Ovde nije toliko vazno sto je Koeljo mislio na nekog ko je preuzeo ulogu dobrog coveka, vec to, sto je napravio asocijaciju izmedju dobrote i kukavicluka. Time ih je posredno povezao i dao pogesnu impresiju da svako ko je slab ili ko nema licni stav nalazi utociste i zastitu u dobroti. Drugim recima, najlakse je biti dobar. Medjutim, to je daleko od istine. Za dobrotru je neophodna ogromna unutrasnja snaga, hrabost, odvaznost i autenticnost. Kukavicluk i dobrota nemaju nista zajednicko.
LikeLiked by 1 person
Da, nepazljivi citalac to lako moze da spoji, a kukavicluk i dobrota nisu ptice iz istog gnezda.
LikeLike
Ne samo nepazljivi. Ma koliko da je sve pazljivo “upakovano”, poenta je dovoljno jasna.
LikeLike
Da, i meni je to mnogo zanimljiva misao, BEG u dobrotu.
Dobrota koliko se meni cini, se moze i uciti i razvijati kao i Ljubav.
Cak i mi, koji je nemamo dovoljno, itekako mozemo uzraztati u podvigu ljubavi i tog blagodatnog trpljenja. Mozda ce ova misao biti nekako u vezi sa ovim sto ovde ramzatramo: “Pokorni smo iz straha, a poslusni iz Ljubavi”.
LikeLiked by 1 person
…potpis
Bane
LikeLike
Da, slazem se, a posebno mi je drago cuti ono sto profesor Jerotic uvek pomene na predavanjima.
LikeLike
„Pokorni smo iz straha, a poslusni iz Ljubavi“.
Ne znam koja je svrha te izreke, ali lici na instrukciju za kontrolu i potcinjavanje ljudi. Ni jedan covek nema pravo da upravlja drugim. Slobodni ljudi dobrovoljno saradjuju i kooperiraj. Pri tome imaju svoj stav ili misljenje. Slepa poslusnost i pokoravanje ne sluzi nikom na cast.
LikeLike
Mislite li da od poslušnosti niko ne profitira? Biti “potčinjen” u ovom svakodnevnom životu i njegovim relacijama i odnosima, znači li to biti “podčinjen” i u nekoj široj i dubljoj duhovnoj sferi ? Da li verujete onda i u slobodu u bilo kom smislu i kad je čovek u tamnici-zatvoru ?
Bane
LikeLike
Izvini Bane, ali ne razumem sta pokusavas da kazes i sta me pitas? Pomoglo bi da budes konkretniji i jasniji. O poslusnosti sam se vec izjasnila. Od “slepe” poslusnosti profitira samo onaj ko zahteva, a ne onaj koji “slepo” slusa. Takav profit, mozda, moze biti materijalan, ali ne i duhovan. Ni za jednog ni za drugog. Svaki covek treba svesno i slobodno da se razvija i upravlja svojim zivotom. Sto se tice zatvora, postoji razlog zasto ljudi odu tamo.
LikeLike
Uh, sad se ovde koliko vidim otvorilo nekoliko tema, ali ovo što je isplivalo mi je baš zanimljivo. Ja baš verujem da onaj koji “sluša” ili služi moze izvući duhovnu korist.
“Svaki covek treba svesno i slobodno da se razvija i upravlja svojim zivotom” …se apsolutno slazem, ali tako u zivotu definitivno prečesto i nije. Ili imamo neke mentore, vodje, gurue, direktore, diktatore…
Mislim da se citat koji sam gore naveo odnosi na jedine dve pozicije koje “podcinjeni” moze zauzeti. Dakle STRAH, da mrzi i proklinje nadređenog, ili da pokuša IPAK da ga voli. A kako može da ga voli, pa to je suludo? Pa može, ako dublje sagleda situaciju, jer uvek onaj koji pokušava zauzeti neku vlast nad nekim jeste nizeg duhovnog razvoja od onog ko to ne pokusava, vec pusta svakog da zivi u skladu sa svojom prirodom i mogucnostima.
Eto nam odmah obrnute pozicije-rezultata nadredjeni-podredjeni. Onaj koji pokusa da razume i voli onog koji ga tlaci je uvek apsolutno IZNAD. Ne znam da li se slazete samnom.
Bane
LikeLike
Da. Zapoceto je dosta tema koje su na izvestan nacin povezane. Medjutim, da bi se doslo do sto boljeg razumevanja, potrebno je najpre ukazati na dublje zakonitosti koje ih povezuju.
U svakom slucaju da zivimo u drustvu koje nije savrseno, gde smo vise-manje izlozeni razlicitim ekonomskim i socijalnim razlikama i pritiscima. Ipak, ne zivimo u robovlasnickom drustvu, pa postoji sloboda izbora i reakcija.
Tako na primer, postoje neke profesije (vojna) cije je funkcionisanje zasnovano na pokornosti i poslusnosti. Medjutim, svi oni koji se odluce za tu profesiju su toga svesni. Oni nisu poslusni iz straha ili iz ljubavi, vec iz duznosti koju su odabrali slobodnom voljom.
Isto tako, i radnik i direktor imaju svoju duznost i obavezu na random mestu. Direktor snosi visu odgovornost. Zato je u nadredjenom polozaju u odnosu na radnika. Ali, ta poslusnost ili pokornost nije u tolikoj meri striktna kao u vojnoj sluzbi. Radnik ne prihvata podredjen polozaj iz straha ili ljubavi, vec dobrovoljno. Zbog profesije.
Direktorova nadredjenost, odnosno radnikova podrednjenost ne reflektuje njihove ljudske kvalitete, vec je zasnovana na strucnoj spremi i obrazovanju. Postoji mnogo radnika koji su inteligentni i talentovani, ali koji nemaju vise obrazovanje. Isto tako, postoje i direktori koji imaju obrazovanje, ali koji su nehumani i silni. U tom slucaju, radnik ima dve mogucnosti: da potrazi drugi posao. Ili, da ostane i povremeno u roku radnog vremena bude izlozen direktorovoj tiraniji. Naravno, posle radnog vremena je slobodan da svoj zivot orgaznizuje onako kako on hoce.
Sasvim je normalno da roditelj uci svoje dete, da se brine o njemu ili da bude u izvesnom nadredjenom polozaju. Medjutim, kada dete odraste, onda se ono samo brine o sebi i odlucuje o svom zivotu. To je pravo svakog coveka. Odrasla, zrela osoba ne zeli da bilo koga podredjuje, ali isto tako ne zeli ni da se bilo kome podcinjava. Ona postuje druge, ali i zahteva postovanje. U Bibliji je napisano: “Ljubi bliznjeg svoga kao samog sebe.” “Sto ne zelis da tebi drugi ljudi rade, nemoj ni ti raditi drugima.” Znaci, potencira se ravnopravnost.
Psihicki zdrava osoba ima jasne granice tolerancije u odnosu s drugima. Ukoliko ih neko ne postuje, skre mu paznju na to. Ukoliko i dalje cini isto nece ga prisiljavati, vec ce se jednostavno udaljiti. Zato se s razlogom kaze: “Ako hoces da si postovan – postuj.”
Postoje slucajevi kada se potlaceni moze vezati ili cak i voleti ili razumeti onog ko ga tlaci, ali to su patoloski slucajevi.
LikeLike
“Psihicki zdrava osoba ima jasne granice tolerancije u odnosu s drugima. Ukoliko ih neko ne postuje, skrenuce mu paznju na to. Ukoliko i dalje cini isto, ona ga nece prisiljavati vec, ce se jednostavno udaljiti od takve osobe”
Apsolutno. Ali u međuvremenu, podređena osoba(sve dok je podredjena) dok ne izadje iz tog kruga nepostovanja i prisiljavanja moze da gaji kakve emocije prema “tlačitelju”? Da ga mrzi, mislim da to nije rešenje. Da pruža otpor, itekako ako je to moguće i ako proceni da će iz toga tlačitelj izvuci neku poruku i shvatiti da to nije put, na kraju i da bi se sam rešio pritiska.
Ali podloga svega naprosto mora biti Ljubav.
Mislim da bi u tom slucaju podređeni imao zaista dušekoristan rad, a to je vežbanje u Ljubavi ČAK eto i prema tom i takvom okrutnom nadredjenom. Neretko se desavalo da bas takvi okrutni ljudi, patoloski naviknuti na otpor i bes i agresiju, bivaju duboko dodirnuti necijom blagoscu i Ljubavlju.
“Postoje slucajevi kada se potlaceni moze vezati ili cak i voleti ili razumeti onog ko ga tlaci ali, to su vec, patoloski slucajevi.”
Razumeti tlačitelja nikako nije isto što i uzivati u tlačenju.
Patologija je, čini mi se ovo drugo sto sam naveo.
Svako normalan ce se truditi da izadje “ispod šape lava”
Ali sto ja ovde razmatram jeste stanje svesti i savesti onoga “pod šapom” dok je pod šapom a itekako i posle toga, kada se ponovo nadje na zeljenoj i zasluzenoj slobodi.
Zašto bi zaboga veleli i razumeli svoje “neprijatelje”?
Zato, jer su ljudi kao i mi. Zato jer su se negde, na nekoj tacki najcesce i NE svojom krivicom spotakli u zivotu( torture u detinjstvu, nasilje…). Zato jer se svim srcem nadamo da ce se u u nekoj tacki vremena i prostora popraviti, pokajati, promeniti.
Bane
LikeLike
Bane, u potpunosti delim misljenje s tobom po pitanju nekih stvari. Kao na primer to, da ljudi obicno postanu losi ili okrutni zbog toga sto su i sami dozivljavali okrutnost ili imali krajnje traumaticno detinjstvo iz cega se i formirao Polusvesni ego, koji ih je odvojio od vlastite sustine (viseg duhovnog nagona).
Takvi ljudi su za zaljenje. Njima treba pomoc. Medjutim, problem je u tome sto njima niko ne moze da pomogne dok oni sami ne shvate da im je pomoc potrebna i dok sami ne pozele da se promene. Cak i tada, moze im se pomoci tako sto im se da upustvo sta da rade ali, opet samo od njih zavisi sta ce ciniti s tim i koliko ce biti istrajni u vlastitom procesu promene. Niko nikog ne moze promeniti. To svaki covek mora sam za sebe uciniti.
Mada ima nekih opstih pravila, isto tako postoje znacajne razlike u svakom slucaju, posto je svaki covek i njegovo psihicko stanje jedinstveno i razlicito. Sto moze biti efikasno za jednog, ne mora biti za drugog. Svakom coveku se mora pristupiti individualno. Dok za neke ljude ljubav i popustanje moze imati pozitivan efekt, drugi se time mogu jos vise degradirati.
Kad ljudi zive dugo vremena pod nenormalnim okolnostima, oni to na karaju prihvate kao normalno. Ukoliko neko uvek nekog ponizava i tlaci i taj ponizeni mu stalno popusta, tada tlacitelj prihvata to kao nesto normalno. On cak nije ni svestan da radi nesto lose. Zbog toga i ne razmislja o promeni. Za njega je to normalan nacin ponasanja. U takvim slucajevima i potlaceni i tlacitelj se nadju u patoloskom odnosu kojeg pothranjuju.
Covek nije motivisan za promenu dok, mu sve ide “glatko.” Ponekad je potrebna neka teskoca da bi se trgnuo. Zato se i kaze: “Nuzda je majka izuma.” Ona cesto prisili ljude da pokusaju nesto drugo ili drugacije.Takvi ljudi nemaju granice u vlastitom ponasnju i upravo postavljanje granica od drugih ih moze navesti na razmisljanje ili uzrokovati neku promenu.
Roditelj koji voli svoje dete daje mu ljubav ali, isto tako i disciplinu. Nevalja otici ni u jednu krajnost. Nije dobro ako se detetu sve popusta i dopusta, kao sto nije dobro da se drzi pod komandom. Njemu je neophodan slobodan razvoj u kojem i ljubav i disciplina imaju svoje pravo vreme primene. Tu je takodje potreban balans. On se nikada ne moze uspostaviti jednom za svagda, posto svaka situacija iziskuje i drugaciju reakciju.
Verovanje da neko nekog moze promeniti ljubavlju i poniznoscu je pasivna, pritajena ili latentna arogantnost. Takav covek sebe podsvesno smatra izuzetno vaznim, kao i iznad onog koji tlaci, sto znaci da opet nisu u ravnopravnom odnosu, da ne mogu iskreno prihvatiti jedno drugo. Covek coveka moze zagrliti samo onda kada stane naspram njega. Ako je jedan na vrh brda a, drugi u podnozju, tu nema zagrljaja. Ponekad se ljudi koji se potajno plase bliskosti mogu naci u takvim vezama.
LikeLike
“Verovanje da neko nekog moze promeniti ljubavlju i poniznoscu je pasivna, pritajena ili latentna arogantnost. Takav covek sebe podsvesno smatra izuzetno vaznim”
Ovo moze biti da je tako. No mi često ne možemo predvideti reakcije onog drugog sa kim vodimo neku komunikaciju, odnosno sta ce biti ishod nase ljubavi, mrznje ili indiferentnosti prema tom nekom , mucio on nas ili nas uvazavao i milovao. Kao sto ste i sami rekli, nekog ce nasa napadnost vise da dotakne nego mozda poniznost.
No mene jos uvek zanima, koja bi to emocija onda trebala da “titra” u nasem bicu prema drugom coveku, kad nas on, postuje, ignoriše pa eto čak, muči i nepostuje? Da li mi tog coveka treba volimo, mrzimo, ignorisemo, saosecamo se sa njim? Šta vi mislite?
No hajde da se vratim onda na i termine pokoran i ponizan. Mislite li da su oba iskljucivo neproduktivna za onoga ko ih upraznjava?
Bane
LikeLike
Umetnost zivljenja sastoji se u neprestanom uspostavljanju balansa izmedju suprotnosti jer, kao sto se kaze i otrov u potrebnoj dozi postaje lek, kao sto i lek u preteranoj dozi postaje otrov. Zato je neophodo neprestano uciti, menjati se ili razvijati. To je jedini nacin da se ostvari razumevanje u svakoj datoj situaciji ili slucaju.
Ono sto nam omogucava uspostavljanje potrebnog balansa je razumevanje. Razumevanje se moze ostvariti samo svesnom celovitoscu ili jedinstvom osecanja i misli a, ne njihovim razdvajanjem. Nazalost, vecina savremenih duhovnih ucenja jos uvek nije u dovoljoj meri svesna te zakonitosti pa, se misli i osecanja pokusavaju odvojiti i suprostaviti. Ali, ovo je vec druga, mnogo kompleksnija tema. Nje sam se dotakla samo zato da bih istakla znacaj razumevanja.
Svako od nas se nalazi na svom jedinstvenom putu razvoja, sto nam i daje drugacije razumevanje ili drugaciju percepciju zivota, cime se uslovilo i razlicito ponasanje ljudi. Tako na primer, postoje kriminalci, ubice, sadisti, altruisti, posteni i neposteni, iskreni i neiskreni ljudi, itd.
Takva raznolikost je sastavni deo onog sto jeste ili zivota u ovoj dimenziji. Ona nam namece nuznost uskladjivanja i adaptacije. Mi smo prinudjeni da neprestano pravimo izbore ili da odlucujemo sta da cinimo u svakoj situaciji ili svakom momentu naseg zivota. To je neizbezno jer, svaki covek uvek mora doneti neku odluku ili napraviti izbor svoga ponasanja, reakcije ili aktivnosti. Cak i u slucaju kada neko odbija da donose odluku ili da napravi izbor, on i tada odlucuje ili pravi izbor svoga delovanja.
Iako su sve razlike ili suprotnosti u ovoj dimenziji pojavno nezavisne ili odvojene one su ipak, sustinski povezane i nalaze se u medjusobnoj zavisnosti. Nas izbor ili aktivnost ne afektira samo nas vec, isto tako moze afektirati i druge. Zbog toga je veoma vazno da ljudi imaju odgovoran odnos prema svojim izborima ili da se trude da ostvare najvisi stepen razumevanja u svakoj datoj situaciji. To im omogucava da naprave najpovoljniji izbor s najminimalnijim negativnim posledicama.
U slucajevima kada se bira izmedju dobra i zla ili ociglednih konstruktivnih i destruktivnih posledica, lako je napraviti izbor. Ali, kada su u pitanju izbori koji imaju nepozeljne efekte, tada se iziskuje mudrost da se odabere manje zlo. U takvim situacijama se rukovodi moralnim principima koji prevazilaze pristrasnost, otuda i izreka: “Ni po babu ni po stricevima vec po pravdi Boga istinoga.”
Ni jedan roditelj ne mrzi dete kada ga kaznjava za neku nedolicnu aktivnost. Naprotiv, on to radi iz ljubavi prema detetu jer ga uci svesnijim izborima. Uci ga da zna razliku izmedju aktivnosti koje doprinose skladu od onih koje ga narusavaju. Tako na primer, ukoliko njegovo dete otima igracke drugoj deci ili pocne da ih tuce, roditelj treba intervenisati da bi zastitio ostalu decu ili ukazati svome detetu da je takva njegova aktivnost neprihvatljiva pa, i kazniti ga ako odbija poslusnost. Time uci dete da takav izbor ponasanja za sobom povlaci i neprijatne posledice.
Ako roditelj ne intervenise ili sto je jos gore, zasticuje ili opravdava svoje dete, on mu ne cini uslugu. Daleko od toga. Uci ga nasilju i sprecava njegov razvoj, odnosno mogucnost da uci i donosi svesnije, razumnije izbore.
Dakle, kljuc konstruktivnog ponasanja u ovoj dimenziji je razumevanje. Njime se prevazilaze nizi nagoni mrznje, osvete, zavisti, pakosti, zlobe, itd. Mada lav moze ugroziti zivot ljudi, njega ljudi ipak ne mrze posto razumeju njegovu divljinu. Medjutim, to ne znaci da ne preduzimaju potrebne mere da se zastite, ako dolaze u kontakt s njim.
Isto se odnosi i na ljude. Kod ljudi do zaostalog ili sprecenog duhovnog razvoja dodje usled nepravilnog vaspitanja ili traumaticnih dogadjaja. Period detinjstva je narocito kritican jer, deca nemaju u tolikoj meri aktivno ucesce u svom razvoju. Kao odraslim im se ipak, pruza sansa da ucine nesto za sebe ili da promenu nacin zivota i ponasanja. Da li ce do toga doci, ne zavisi u tolikoj meri od drugih vec, samo od njih. Drugi im mogu biti podrska, davati korisne informacije, itd. Ali, samo od njih, njihove zelje, predanosti i upornosti zavisi i njihova transformacija.
Prema tome, direktan odgovor na tvoje pitanje, bi bio da svestan covek ne mrzi ljude koji su mu naneli ili nanastoje da mu nanesu zlo. On razume njihovu disfunkcionalnost. Takodje zna da u njima postoji potencijal dobra i ljubavi koji oni nisu razvili. Da oni, kao i sve sto postoji, u sebi nose svetu, bozansku iskru zivota.
Zato ih i postuju i uvazavaju, sve dotle dok ostaju u granici prihvatljivog ponasanja. Onog momenta kada njihovo ponasanje postane destruktivno, oni im na to i ukazu. Iskreno se izjasne da ih takvo njihovo ponasanje povredjuje i ukoliko se i dalje tako budu ponasali, oni nece biti u mogucnosti da nastave odnos s njima. Naravno, takvo izjasnjavanje ne treba biti napadno vec, diskretno i jasno.
Svestan covek postuje i ne povredjuje druge ali, ni sebe. Marko Miljanov je to lepo izrazio izrekom: “Junastvo je kada sebe branim od drugoga, cojstvo je kada drugoga branim od sebe.”
Kao sto sam vec ranije objasnila, poslusnost i pokornost je produktivna i neophodna u timskom radu; kada vise ljudi stremi ka istom cilju i time postaju saradnici. Ali, i tada se trebaju medjusobno postovati i uvazavati ili biti fer i posteni jedni prema drugima.
LikeLike