Charles Bukowski

S obzirom da spoznaja predstavlja proces razvoja ili promene, nicije misljenje se ne treba bezuslovno i olako prihvatati vec, ga treba analizirati i razmisliti o njemu. To se takodje odnosi i na vlastito misljenje, posto uvek postoji mogucnost skrivene predrasude ili zablude. Jedino se na taj nacin moze ostvarivati istinski napredak.

Cini mi se da misljenje Bukowskog postaje sve popularnije na nasim prostorima i time vrsi odredjen uticaj na razvoj mentaliteta kod mladjih ljudi. Mislim da to nije slucajno vec, da se razlog takve pojave moze naci u drzavnom i drustvenom sistemu, odnosno u okolnostima zivota.

Nesumnjivo je da je Bukowski veoma inteligentan i talentovan pisac koji je prosao kroz haos ocaja, tuge i depresije sto je slikovito preneo kroz svoje reci i time uspeo da ostvari konekciju s ljudima slicnog iskustva. On je odrastao u disfunkcionalnoj porodici s nasilnim ocem koji je bezrazlozno mucio i tukao i njega i njegovu majku. Tako jednom prilikom Bukowski pise:

“ Moja majka, jadna riba,

zeleci da bude sretna,

bijena dva ili tri puta nedeljno,

kaze mi da budem sretan:

‘Henry, osmehni se! Zasto se nikad ne smejes?’

i onda bi se ona osmehnula,

da mi pokaze kako

i to je bio najtuzniji osmeh

koji sam ikada video.”

Pored toga, Bukowski je takodje bio odbacen, ismejavan i zlostavljan od strane dece, sto je sve doprinelo tome da nije bio u stanju da uspostavi bliski kontakt s ljudima, niti da im veruje. Zbog toga u njegovim izjavama ima dosta neuroticnosti, gde on ljude dozivljava kao pretnju ili neprijatelje te, se uvek nalazi u rivalskom odnosu s njima. I to tako, sto uvek sebe vidi iznad njih. To je i razumljivo, posto svaki vid neuroticnosti nosi ili preteranu inferiornost ili superiornost, ponekad cak i njihovu kompleksnu kombinaciju.

Bukowski nije znao kako da pomogne sebi ili kako da izadje iz mucnog unutrasnjeg stanja otudjenosti, pa je izlaz trazio u alkoholu, “lakim zenama” i kafanama, sto je jos vise produbljavalo njegovu mizeriju, disfunkcionalnost i nepoverenje prema ljudima. Posto je i sam izjavio da je najmanje 300 dana godisnje bio pijan, za neke njegove izjave se i moze osetiti da su pisane u pijanom stanju, tako na primer:

“ Dosadni prokleti ljudi. Sirom zemlje. Stvaraju vise dosadnih prokletih ljudi. Koji uzasan prizor. Zemlja ih je prepuna.”

“Baby”, rekao sam, “Ja sam genije ali to niko ne zna osim mene.”

“ Ljudi ne trebaju ljubav. Ono sto oni trebaju je uspeh u jednoj formi ili drugoj. Moze da bude ljubav ali i ne mora.”

“Ljubav mi lomi kosti a, ja se smejem. “

Za svoju poeziju on kaze: “ Ne mozes biti siguran da li je dobra poezija ili losa zlovolja”

“ Pisci su ocajni ljudi i kad prestanu biti ocajni oni prestanu biti pisci.”

“Ponekad sam toliko iscrplejen da se cak ne mogu ni lose osecati.”

“Naravno da je moguce voleti ljude ako ih dovoljno ne poznajes.”

Bukowski takodje ima izreka s dubljim uvidom:

“ Zivot je ljubazan onoliko koliko mu dozvolis.”

“Problem s maskom je taj sto se nikad ne menja.”

-Veoma tacno. Maska je mrtva. Ono sto je zivo to je dusa. Onaj ko nema snage da pokaze sebe ili da zivi svoj zivot autenticno gubi mnogo od zivota.

“Oduvek sam se divio ljudima koji jako vole, onako svim svojim bicem. Mozda zato sto ja nikad nisam bio tako voljen ili mozda zato sto ja jedino tako i umem da volim.”

-Iz toga proizilazi da se Bukowski divi sam sebi.

“Ja sam ono sto i jedino mogu da budem.”

-Ne bih se slozila s ovom konstantacijom jer, oduzima odgovornost razvoja i prenebregava kreativnu snagu promene, koja se nalazi u svakom coveku. Covek je ono sto je odabrao da bude. Sto znaci, da uvek moze biti manje ili vise od onog sto trenutno jeste. Zato mora pazljivo donositi odluke ili imati odgovoran stav prema svojim izborima, posto oni uvek odlucuju sta postaje ili sta moze postati.

Bog nas nije napravio lopovima, lazovima, izdajnicima, kukavicama, prevarantima, itd., vec smo mi to sami ucinili nasim vlastitim izborom, iz prostog razloga sto smo se opredelili za nizi nagon pohlepe i koristoljublja a, zanemarali savest ili visi nagon duhovnosti.

“To je bila njihova sitna igra koja mene nije zanimala. Ja nisam bio sitni lopov, ja sam hteo ili celi svet ili nista…”

– U ovoj izjavi nema mesta za skromnost. Njome se dobija utisak da je neophodno biti lopov da bi se dobilo ono sto se zeli u zivotu. Medjutim, zivot se ne krade vec, otkriva. Njegova lepota je skrivena u malim stvarima, koje se mogu zapaziti samo cistim srcem i otvorenom dusom.

Male stvari su velike dragocenosti koje su dostupne svima. Zato nema potrebe za kradju, jer se one nikom bespravno ne otimaju. Svako ima pravo na njih. Ali, pitanje je koliko su ljudi u stanju da ih primete?

Uslov njihovog otkrivanja je unutrasnji, smisaoni razvoj koji se manifestuje kao duhovno bogatstvo. Spoljasnje vrednosti se procenjuju kroz unutrasnje. Tamo gde nema duhovnog bogatsva ili prefinjenih unutrasnjih vrednosti, nije moguce zapaziti ni vrednost malih, spoljasnih stvari, cime zivot gubi znacajnu dimenziju lepote i smisla.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s