Univerzum

Grom: ”Погрешно је веровање да је разум део интелекта, и то је такође заслуга интелекта који присваја све што је од разума и каже то сам ја смислио. Нас као божанско биће чине три лица, Ми као ум, разум као део Бога Оца и дух који нас покреће. То су уједно три посебне личности те стога ми можемо да преиспитујемо себе, Имамо способност разборитости. Када човек посматрањем себе, својих мисли и идеја у свом уму увиди постојање још два своја лица која раније није примећивао услед тога што је његов интелект увек све присвајао и говорио да све потиче од њега. Када дух помери руку интелект то присваја и ми имамо мисао како смо ми померили руку, “ја сам померио руку“. А истина је да треба координисати многе хемијске процесе у телу, покренури милијарде ћелија да би се рука померила и то ради дух, интелект с тим нема везе сем што је евентуално изразио вољу. А будући да је наша воља за духа заповест то нама изгледа како смо ми померили руку. Ово су само примери да се види присуство још лица с којима делимо тело. Интелект има своју улугу и има користи од њега.Али Бог каже за луцифера, за интелект, да је био прекрасан на свим путевима својим док се не нађе безакоње на њему. Е то је проблем са интелектом, безакоње, а мисли се на морални закон, Десет Божјих Заповести без којих нема друштвеног живота. И као што видимо у нашем друштву којим владају људи који се ослањају на интелект. Друштвеног живота нема, него је држава постала арена у којој способни преживљавају а прости људи пропадају. А способни су они који су спремни да слажу, да отму од друштва за себе, Склони разврату имају бољу прођу од оних који су спремни да помогну ближњем итд. Машта и креативност такође нису од интелекта, већ од дрвета живота, од небеског дела нас, али интелект то присваја и каже: ја сам измаштао, ја сам креирао.Интелекту су додељене многе способности од стране људи који се ослањају на интелект, а првобитна дефиниција интелекта је била да је он способност сналажења у новим ситуацијама. Али он тако сналажљив је успео себи да припише и креативност и штошта још, па ми мислимо да не можемо без њега.”

-Nije mi poznato verovanje da je razum deo intelekta ali, se slazem s tobom da je takvo verovanje pogresno. Intelekt, kao i razum je deo svesti. Sta je svest? Svest je neuhvatljiva, misteriozna sustina univerzuma, odnosno zivota i postojanja koja po svemu ima karakteristike Boga.

Hriscanstvo definise Boga kao jedno koje je u isto vreme troje ili Otac, Sin i Sveti Duh. Mada se Trojstvo predstavlja kao jedinstvo tri osobe, mislim da je takvo crkveno tumacenje dosta pojednostavljeno. Da je termin svesnih stanja adekvatniji i pogodniji za interpreatciju njihove kompleksnosti kao i njihovog odnosa. Kao sto je receno, Bog je i Otac i Sin i Sveti Duh. Ali, Otac, nije ni Sin, ni Sveti Duh, kao sto ni Sin nije Otac ili Sveti Duh. Dakle, izmedju njih postoji bitna razlika ili suprotnost.

Medjutim, u isto vreme, oni su isprepleteni, kruze, nose jedno drugo ili se transformisu i stvaraju jedno drugo pa, Otac daje ili radja Sina. Po katolickom ucenju Sveti Duh proizilazi iz odnosa Oca i Sina.

Kroz takvo trojstvo svest, jedno ili Bog uvek jeste posto, ne nastaje niti nestaje, vec neprestano kruzi, transformisuci se u svoja suprotna stanja, koja stvaraju sve sto postoji. Time je Bog sadzan u svemu, kao sto je i sve sadzano u Bogu. Trojna karakteristika Boga omogucava njegovo neprestano samoobnavljanje koje se manifestuje kao smisao i zivot.

Da li je ovakvo hriscansko ucenje zaista proizvoljno ili ima neku osnovu? S obzirom da je zivot u univerzumu neodvojiv od svesti, mislim da bi trebalo poci neposredno od nase vlastite svesti. U nasoj svesti postoje tri osnovne razlike ili suprotnosti i to: osecanje, misljenje i razumevanje koji analogno odgovaraju pojmovima Oca, Sina i Svetog Duha.

Za Oca se kaze da je ljubav. Prema tome, Otac predstavlja nemanifestovanost osecanja, odnosno sazeti svesni intenzitet koji se poredi s neshvatljivom dubinom, samim tim i tamom jezgra. Sin se povezuje sa svetloscu cime dobija karakteristiku misli ili intelekta, dok Sveti Duh simbolise razumevanje koje se povezuje s etericnoscu prostora.

Mada postoji dosta razlicitih duhovnih ucenja, koja na prvi pogled izgledaju protivrecna, ona cesto oznacavaju istu pojavu samo iz drugog aspekata ili pod drugim imenom. Zato mislim da je potrebno da se neki pojmovi i ucenja bolje razmotre.

Napred je navedeno da se Otac poistovecuje sa nemanifestovanoscu i tamom, ali isto tako i s ljubavlju. Takodje je poznato da se telo, odnosno materija takodje povezuje s tamom, mirovanjem ili inercijom. Pored toga, pojam duse je veoma blizak pojmu Oca jer se takodje povezuje s osecanjima i necim sto je unutar tela, za razliku od duha koji predstavlja nematerijalnost izvan tela. Kako to objasniti?

Po pravoslavnom ucenju, Sveti Duh proizilazi iz Oca. Dok je Otac sazet unutra, dotle je Sveti Duh raspostanjen izvan. Zato se za osecanja obicno kaze da predstavljaju jezgro (sazetost ili dubinu) svesti, dok se duh poredi sa svesnom visinom. Lao Ce za Tao kaze da je i u sebi i izvan sebe kao i to da je skriven u tami.

Ono sto je skriveno u tami ili mnostvu razlicitih osecanja je ljubav. Ljubav je jezgro jezgra ili samo njegovo srediste koje se neprestano produbljuje tako sto se sazima. Medjutim, takvo sazimanje ili gustina tame u isto vreme stvara  razredjenost duha ili drugim recima, sto se ljubav vise produbljuje, to duh vise raste u razumevanju.

Po jednom budistickom ucenju taj proces se odvija sve dotle dok ljubav ne dostigne kulminaciju punoce a, duh razumevanja, usled cega dolazi do njihove transformacije, pa to sto je izvana ulazi unutra a, to sto je unutra izlazi van. Hindu religija takav proces poredi s disanjem ili udisajem i izdisajem.

Znaci, iako Otac i Sveti Duh predstavljaju komplementarne suprotnosti, oni su u sutini isto jer njihova komplementarnost predstavlja samo dve razlicite strane jednog istog novcica, u ovom slucaju procesa disanja. U tom procesu uzrok i posledica se izjednacavaju kroz neprestanu nazimenicnost pa, ono sto je posluzilo kao uzrok postaje posledica i obrnuto. Kao u primeru o koki i jajetu. Koka daje jaje a, jaje opet koku.

Medjutim, ono sto omogucava sazimanje Oca (osecanja), odnosno visinu Svetog Duha (razumevanja) je Sin ili misao koji se, pored svetlosti, takodje povezuuje uz Rec, Logos ili zakon reda koji se nalazi u strukturi svakog oblika. Zato ga svako zivo bice ima u vecoj ili manjoj meri kao inteligenciju ili intelekt. Kod ljudi je ona dostigla narocitu kompleksnost jer joj je data sposobnost da otkriva zakonitost reda zasnovanu na logicnom, uzrocno posledicnom odnosu.

Ne samo sto logika omogucava ljudima zajednicku osnovu za medjusobno razumevanje, nego ih takodje vodi do granice vlastitog razumevanja, jer ih suocava s misterijom postojanja a, time i visom svescu univerzuma.

Sin je veza izmedju Oca (osecanja) i Svetog Duha (razumevanja), pa prema tome ima karakteristike i jednog i drugog, ali nije ni jedno ni drugo, vec je takodje njihova komplementarna razlika. Ono po cemu se Sin razlikuje i od Oca i Svetog Duha je manifestovanost ili aktivnost ostvarena oblikom. Otac i Sveti Duh kao tama i etericnost su bezoblicni pa se iz ogranicene perspektive oblika, pogresno odredjuju kao nepostojanje ili nista jer, nemaju aktivnost karakteristicnu za svest ili zivot oblika.

Dakle Sin ili svetlost daje oblik. S njime nastaje “svesna sirina” preko ekspanzije razlicitih, individualnih oblika. Time se stvara aktivnost jer dolazi do njihove medjusobne interakcije. Svetlost kroz oblik takodje nosi i zvuk koji izvire iz bezvicne gustine tame ili tela u vidu sazetih osecanja pa, otuda svako telo odaje svoj zvuk radosti, bola, patnje, zadovoljstva, itd.

Ljudi imaju neodoljivu potrebu za komunikacijom posto iz duse izviru reci koje se moraju manifestovati i time obelodaniti unutrasnje stanje njihovog bica. Ta potreba je prisutna kod svih zivih bica. Zato se svako zivo bice oglasava svojim zvukom. Ptica cvrkutom, pas lavezom, petao kukurikanjem, itd.

Za razliku od zvucne dimenzije oblika ili Sina, dimenzija Svetog Duha je mirna ili bezvucna. Ona obuhvata sve te oblike i time ostvaruje potpuno ili savrseno razumevanje i uvid u njih. Zato Sveti Duh predstavlja visinu svesti. Otac dubinu, a Sin sirinu. Otuda trodimenzionalnost ovog univerzuma kao i nas samih.

Mi u sebi posedujemo nemanifestovanu ili nesvesnu dimenziju duse i duha u vidu dubine osecanja i visine razumevanja, ali isto tako imamo manifestovanu dimenziju svesnosti ili intelekta. Intelekt razvija individualnost kroz neprestanu ekspanziju aktivnosti ili sirenje misljenja.

Mada je Sin kao pocetna, sazeta ideja, misao ili svetlost savrsen jer, je u njemu spoj dubine Oca i visine Svetog Duha, njegovo rasplinjavanje, sirenje, individualizacija oblika ili aktivnost njihovog uskladjivanja uzrokuje nesklad, nemir nerazumevanja, haos, besmisao, patnju ili jednom recju zlo. Otuda se svetlost u hriscanstvu takodje vezuje i uz dijabolicnost Lucifera i pad iz raja u zemaljsko mucenje. Pa, cemu onda individualnost ili tacnije, sta je svrha intelekta?

Bez individualnosti i intelekta ne bi bilo razvoja svesti i zivota. Bez razvoja svesne sirine ne bi bilo ni njene dubine ni visine. Odnosno, bez misljlenja ne bi bilo ni razumevanja kao ni produbljivanja osecanja.

Mnostvo individualnih razlicitih oblika omogucava uocljivost koja aktivira i pokrece intelekt ljudi da stice odredjenu spoznaju postojanja. Razvijajuci intelekt ili sirinu misljenja, ostvaruje se visina razumevanja koja obuhvata to sirenje. Ta visina sa svoje strane nadahnjuje misao ili mu daje potrebnu svetlost da prodre dublje u dubinu osecanja iz cega proizilazi jos progresivnija misao, itd.

Dakle, to je neprestani ciklus razvoja ili samoobnavljajnja svesti kroz svoja tri stanja, koja su u hriscanstvu poznata pod nazivima Oca, Sina i Svetog Duha. Njihovo jedinstvo ili kompleksan medjusobni odnos je simbolicno predstavljen krstom koji pokazuje sirinu, visinu i dubinu kao i tacku njihovog spajanja ili jedinstva, odnosno Boga. Slican simbol se takodje nalazi i u egipatskom hijeroglifu ankh koji predstavlja zivot ili besmrtnost, s tim sto on ima elipsu na vrhu kojom se ukazuje na neprestani ciklus samoobnavljanja.

Neosporno je da intelekt, odnosno misao ili misli koje ga sacinjavaju mogu biti izvor besmisla, mucenja, haosa, destrukcije ili jednom recju zla, pored toga sto mogu biti izvor srece, utehe, nade, plemenitosti, konstruktivnosti ili dobra. Zato u hriscanstvu i postoji legenda koja kaze da na jednom ramenu sedi andjeo a, na drugom djavo koji sapcu ljudima protivrecne misli. Zaratrustara takodje govori o dobroj i losoj misli.

Dakle, da li je zaista intelekt ili tacnije misljenje krivo za sve zlo u ovoj dimenziji pa, se shodno tome treba izbegavati? Nije li takvo misljenje jednostrano i nepotpuno posto, kao sto se zna, misljenje takodje moze biti izvor dobra i progresa? Hm. Cak je i apsurdno postaviti pitanje koje analizira misljenje o misljenju ili koje propagira njegovu bezvrednost i stetnost. Jer, sve sto ljudi izgovore a, sto sadrzi neku poruku ili smisao mora biti misljeno.

Nema niceg loseg u individualnosti, intelektu ili misljenju. Sve je to Bogom dano. Zato se ne treba osudjivati vec, razumeti. Treba se razumeti zakonitost razvoja konstruktivnih i destruktivnih misli. Kad nastaju jedne, a kad druge ili sta je njihov uzrok? Kako ih prepoznati i time osposobiti ljude da imaju kontrolu nad njima? Dakle, resenje nije u tome da ljudi prestanu misliti vec, se da se osposobe funkcionalno misliti.

U stvari, ljudi nikada ne mogu, na duzi vremenski period, u potpunosti prestati misliti jer, su stvoreni da misle ili da ostvaruju njihov razvoj preko misljenja. Zato se i kaze da se do Oca moze stici samo preko Sina.

Ipak, proces funkcionalnog misljenja takodje mora ukljuciti i momente nemisljenja, potpune opustenosti, meditacije, kontemplacije kao i refleksije. Zbog toga Zen Budizam, kao i njemu slicna ucenja, ima svoju mudrost posto pomaze da se ne izgubi ili zadrzi samo u vlastitoj individualnosti vec, da se oseti i dozivi spoj s univerzumom koji je sadrzi.

To pomaze da se lakse sacuva unutrasnja ravnoteza i time ne izgubi u “sirini” misljenja koja se okupira samo okolinom i dogadjajima iz nje. Jer, se u tom slucaju gubi veza s celinom svesti ili duhovnom dimenzijom, usled cega pocinju dominirati ego karakteristike u karakteru u vidu beskrupuloznosti, dvolicnosti, koristoljublja, rivalstva, itd.

Znaci, zapostavljanjem razvoja duhovne dimenzije u intelektu dolazi do disfunkcionalnog ili dezintegracionog  razvoja licnosti koji se otudjuje, ne samo od okoline vec i od svoje sustine posto ne ostvaruje adekvatnu samospoznaju. Adekvatana samospoznaja uvek rezultira integralnocu i celovitoscu licnosti ili zdravim, odnosno funkcionalnim intelektom koji se ogleda u konstruktivnom i progresivnom razvoju s okolinom.

Zbog toga veoma inteligentni ljudi, koji zapostave svoj duhovni razvoj, i pored prividnog uspeha, nisu u stanju da ostvare osecanje unutrasnjeg mira i zadovoljstva jer im nedostaje visa, duhovna mudrost da osmisle svoju egzistenciju.

Ukoliko se osvrnemo na izgled samog univerzuma, kao i na njegovu naucnu intepretaciju, dobija se neverovatna podudarnost s religijskom. Tako na primer, u univerzumu se uocavaju tri osnovna fenomena i to: tama (Otac), svetlost (Sin) i etericnost (Sveti Duh). Teorija Velikog Praska je posla od pretpostavke da univerzum ima izgled praiskonskog atoma.

U tom slucaju, tamna materija je njegovo jezgro dok su galaksije elektroni koji se krecu po razredjenom spoljasnjem prostoru koji obavija jezgro. Medjutim, posto smo mi veoma blizu jezgra i posto je univerzum mnogo veci nego sto se pretpostavlja, mi nismo u stanju da uocimo taj prostor, ali u svakom slucaju mozemo da osetimo njegovo delovanje jer je primeceno da se univerzum sve vise siri.

Advertisements

2 responses to “Univerzum

  1. – Lepo je umovati, razmišljati o svemu i što je u nama i oko nas. O Svemu što predstavlja kako deo tako i celinu. Jer i mi smo deo te celine. Treba imati posmatračkog dara. Uočavati razlike i sličnosti. I ne opterećivati sebe i svoju svest prethodnim shvatanjima i učenjem mudrih ljudi. Priroda je mudrija i od najmudrijih. Sve je upisano i označeno u njoj. Pri tome se ne sme i ne treba biti lenj i inertan, beživotan. Pitanje Boga je izvan ljudske moći shvatanja. Ako Boga i ne bi bilo trebalo bi ga stvoriti jer je konceptualno ljudska priroda tako stvorena da ima centar i periferiju. Propraćenu kretanjem. Princip DUALNOSTI vlada svetom. Teško je pretpostaviti i shvatiti da su centar i periferija jedno te isto. Da je MIKRO SVET u MAKRO SVETU. I da je MAKRO SVET u MIKRO SVETU!
    – Nema više bogova. Bog je samo jedan. Svet Duh je VODA. Božiji Sin je samo osnov za osnivanje religije. I pokušaj, put, za približavanje Bogu.
    – Univerzum, Svemir, Kosmos, Vasiona, Vaseljena su samo Pojmovi koji označavaju jedno te isto – REALNOST!. A to je navodno ona praznina „NIŠTA“ po kojoj se mi krećemo i navodno živimo. U njoj postoji i naš privid te realnosti, koji ne smemo mešati sa stvarnošću.
    – Krst ima još jedan krak o kojem je bilo reči. Ali taj krak nije vidljiv i dostupan neshvatljivom. On je projekcija, upravan na krst. I vodi od nas ka krstu i dalje prema Bogu. Vide ga samo posvećenici.
    – Još će mnogo dana proći da čovečiji um smogne moći i snage da prodre u suštinu stvari i stvaranja, Božjeg dela.
    – Lepo je imati sreće i prilike da imaš nekoga sa kime možeš razmeniti svoja razmišljanja o svetu i životu. To svaki i živi i neživi deo sadašnjosti oseća i shvata. To je pitanje jedinstva i celine. Da li je to sve čvrsto povezano ili obična koincidencija i nije važno. U svakom slučaju svima Vama – HVALA!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s