Komentari na „Realnost“

loncar: ….ipak sud etike trebalo bi da ograničava , kontroliše i upućuje savest na opšte razumno dobro koje je korisno sve i savkom , pa i onom koji se po tom dobru kreće , pa je onda sve to na neki način i lepo….dakle subjektivnu realnu savest treba otikom ograničiti i ustrojiti pa je pustiti da voljno dela….

-Savest nije nista drugo nego visi, duhovni nagon ili svest kolektivne harmonije i kolektivnog dobra, za razliku od nize, individualne svesti o egoisticnom dobru ili koristi. Zato je savest u neraskidivoj vezi s duhovnoscu.

Istinska duhovnost se ne ispoljava verom u boga ili odlaskom u crkvu vec, delovanjem u skladu sa savescu. Duhovni razvoj se pokazuje kroz izbore koje ljudi prave u momentima iskusenja, odnosno time koliko su u stanju da nadvladaju nizi, egoisticni nagon i da se opredele za duhovni nagon savesti.

Nema duhovnosti bez samoplemenivanja ili humanosti. To je razlog zasto je nas narod, pored hrabrosti, izuzetno mnogo cenio cojstvo pa, otuda i cuvena izreka Marka Miljanova: “Junastvo je kada sebe branis od drugoga, a cojstvo je kad drugog branis od sebe.” Drugog branis od sebe samo onda kada uspevas da prevazilazis individualni, egoisticni nagon visim nagonom kolektivnog, opsteg dobra ili savescu.

Zoki D.N.M.: S prvom tvojom tezom bih mogao delimično da se složim : sami sebi postavljamo granice iako je spoznaja beskonačan proces .

Žan Pol Sartr je ovom njegovom izjavom van sfere mojih interesovanja – ne interesuju me utakmice . I zašto bi sa bilo kime izlazio na kraj ? Zar nije čovečnije razmenjivati iskustva u cilju sveukupnog duhovnog uzvišenja ?

Samim time preskočio bih sve ostalo do Aristotela – npr. : ako sam nekome obećao da ću biti ovde i svuda prisutan,to ne znači da sam u obavezi i da učestvujem u nečemu što me se ne tiče …

-Zoki D.N.M dobro si primetio da je spoznaja beskonacan proces. Zato i predstavlja stalnu promenu ili razvoj uzrokovan subjektivno-objektivnom interakcijom (sto sam ja opsirnije obrazlozila u “Subjektivna i objektivna svest”).

Mada mi imamo beskonacan potencijal spoznavanja, svaka nasa realizovana spoznaja predstavlja samo fazu razvoja tog potencijala pa, je samim tim uvek nepotpuna ili ogranicena. Zbog toga je uvek dobro imati u vidu, da ono sto se spoznalo, nije apsolutno vec relativno jer, se neminovno mora produbiti i prosiriti.

Ali, isto tako treba imati u vidu da, ono sto je trenutno nedostupno ili skriveno nasoj spoznaji, vremenom postaje dostupno za otkrivanje pa, nije mudro imati pesimisticki stav u odnosu na proces spoznavanja.

Zar nije čovečnije razmenjivati iskustva u cilju sveukupnog duhovnog uzvišenja ?

Slazem se s ovim.

ako sam nekome obećao da ću biti ovde i svuda prisutan,to ne znači da sam u obavezi i da učestvujem u nečemu što me se ne tiče …

Nisam sigurna da u potpunosti razumem smisao ove izjave pa, ce moj komentar biti uopsten. Kao sto nas narod lepo kaze: “Vo se veze za rogove, a covek za rec. “ Ako se nesto obeca, tada se obecanje treba ispuniti jer, time covek, pored toga, sto ostaje dosledan samom sebi, takodje gradi iskrene, funkcionalne ili skladne odnose s drugim ljudima, koji se zasnivaju na uzajamnom postovanju i uvazavanju. Dakle, ispunjenje obecanja rezultira i unutrasnjim i spoljasnjim skladom.

Naravno, pre nego sto se nesto obeca, treba se dobro razmisliti. Ukoliko neko ne oseca da ce biti u stanju da nesto ispuni, tada je bolje da to iskreno i kaze i da nista ne obeca. Kukavicki je nesto obecati a, ne ispuniti. Tada covek ne izdaje samo drugog vec, i samog sebe.

Advertisements

3 responses to “Komentari na „Realnost“

  1. Nikako se oteti utisku da svako polazi od svog shvatanja i završava svojim shvatanjem realnosti. Realnost je nešto izvan naših shvatanja REALNOSTI. To ne zavisi od posmatrača. Ovakvu „realnost“ svako tumači po nekoj svojoj trenutnoj potrebi. Interesantno je da realnoj Realnosti nikako nije stalo do našeg shvatanja ISTINE!

    Sviđa mi se

  2. Mi smo samo trenutni GEOMETRIJSKI PARADOKSI. Pitanje svesti i savesti je proizvoljno i odgovarajuće, skladno, samerljivo, od slučaja do slučaja. Od ličnosti do ličnosti. Tvorac je sve to i tako genijalno smislio i sačinio, da ipak svemu mora jednom doći kraj. I to je ta jedina pravda. Bez koje ništa i ne bi valjalo. Mi na sve gledamo jednostrano – sferično, dualno. Moje – tvoje. Iako je sve na takav, jedino moguć način i ostvareno, nije dato da se brkaju pojmovi konačnog i iracionalnog. Još manje da mi dokučimo pravu Istinu.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s