Integralnost i iskrenost

M.Selimović: „Nekad i sad – to su dva čovjeka…“

– Zaista. Dva coveka koja stvaraju buducnost treceg. Buducnost treceg je uvek uslovljenja interakcijom prvog i drugog ili tacnije, sposobnoscu drugog da ostvari potpuniju integraciju s prvim. Takva integracija rezultira osnazenim, trecim covekom koji preuzima odgovornost za svoj zivot i svoje ponasanje.

Mada je svako sada odredjeno onim sto smo bili ili predjenim putem proslosti, ispred sada se takodje nalazi nepredjeni put buducnosti. Zato je svako sada od izuzetnog znacaja jer, koncentise mogucnost promene u vidu svesnijeg usmeravanja vlastitog razvoja.

————-

Arnold H. Glazgov: „Srećan je onaj koji zna čega da se seti iz prošlosti, u čemu da uživa u sadašnjosti, i šta da planira u budućnosti.“

– Ne toliko srecan, koliko svestan. U ovom slucaju sreca ne nestaje slucajno, vec aktivnim unutrasnjim procesom samospoznaje koji se zasniva na preispitivanju misljenja, odnosno verovanja formiranih u razlicitim periodima zivota. Takav process je neophodan da bi doslo do viseg stepena iskrenosti, a time i svesnosti ili integralnosti koja objedinjava unutrasnje resurse, pa je osoba u stanju da koristi njen puni potencijal.

————————–

Heraklit: “Lukavstvo je oružje prostaka, a pamet oružje kulturnog čoveka.”

– Posten covek ostaje dosledan najvisim principima koji mu ne dozvoljavaju da se spusti u nizinu prevare i nepostenja. Takva visina mu omoguci sveobuhvatni pregled situacije, pa je u stanju da dopre do sustine problema i time pronadje konstruktivno resenje koje rezultira sveopstim, dugorocnim skladom i napretkom.

Neposten covek ostaje ogranicen uskogrudim, nizim stepenom razumevanja koje mu najcesce donosi trenutnu, materijalnu korist. Medjutim, takva korist je kratkorocna jer se njome ne postize duhovni napredak, sto rezultira unutrasnjom dezintegracijom koja se oseca kao besmisao, nesklad i nezadovoljstvo. Idealno svesno stanje ili sreca nastaje kao rezultat unutrasnje integralnosti i iskrenosti koje se ostvaruju samo progresivnim duhovnim razvojem.

———–

Milan Gutovic: “Jaki ljudi ne napadaju nikada. Nemaju potrebe, znaju da su jaki. Slabi ce te uvek napadati. Njima treba glupo opravdanje za sopstevenu nemoc.”

-Istinska snaga daje sigurnost i mir, dok nemoc stvara osecaj nezadovoljsatva, ugrozenosti i nemira. Zato covek koji je siguran u svoju snagu nikada nije agresivan, vec samo slabic kojem nedostaje snaga.

S obzirom da je ovde napravljena razlika izmedju jakih i slabih ljudi, potrebno je objasniti takvu podelu kao i sam pojam snage. Sta je unutrasnja snaga ljudi? Zasto je neki ljudi imaju a, neki ne? Koji je uslov njenog nastanka, itd.?

Unutrasnja snaga je najvisi potencijal svakog ljudskog bica koja je koncentrisana u sustinskom, nadsvesnom nivou svesti. Svesni nivo takav potencijal oseca kao nagon ljubavi ili privlacnu snagu zajednistva kojom se uspostavlja istinska konekcija s drugima i univerzumom. Zato se razvoj takvog potencijala manifestuje kao smisao, plemenitost, saosecajnost, dobrota, postenje, iskrenost i integralnost u necijem karakteru.

Mada svi ljudi imaju takav potencijal ili nagon, njihov odnos prema takvom nagonu je razlicit, sto uslovljava i njihov razlicit duhovni razvoj. Kod ljudi koji se, usled vanjskih pritisaka, tj. kompleksnih zivotnih okolnosti, zadovoljenja nizih nagona i strasti, itd., odluce da prave kompromis s nagonom ljubavi i savesti, postepeno dolazi do unutrasnje dezintegracije i neiskrenosti. Rezultat toga je samoobmannjivanje ili formiranje razlicith zabluda i iluzija koje afektiraju nacin misljenja, ponasanja kao i sam dozivljaj egzistencije i tumacenje njene svrhe i smisla.

Dakle, ukoliko neko ne ostaje dosledan svojoj autenticnosti u vidu najvisih, sustinskih vrednosti, kod njega dolazi do svesne degradacije, unutrasnje razjedinjenosti ili nemoci koja se oseca kao haos, besmisao, otudjenost, nemir i nezadovoljstvo.

Iz takvih osecanja ili takvog svesnog stanja formira se i difunkcionalan ili destruktivan nacin ponasnja za koji je karakteristicna agresija, bezosecajnost, okrutnost, manipulativnost, pakost ili zloba, sto je i Tolstoj uocio kroz svoju izreku: “Ljudska zloba uvek dolazi od nemoci.”

Slicna zakonitost zapazena je i u sledecoj izreci: „Mržnja je aktivno nezadovoljstvo, a zavist pasivno; ne smemo se zato čuditi što zavist tako brzo prelazi u mržnju.“

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s