Znacaj duhovne ravnoteze u misticizmu

mene zanima da li je konfuznost zaista jasan pokazatelj poremecene psihicke ravnoteze i da li svi psihicki poremecaji poticu od poremecene interakcije sa podsvesnim? i da li je uopste moguce prepoznati granicu normalne i poremecene interakcije kako bi se covek na neki nacin zastitio od ovog drugog?

Da bi se mogli dati adekvatni odgovori na ova pitanja neophodno je najpre razjasniti samu terminologiju. Termin podsvesnog je opsteprihvacen termin za nesvesno. Pod njim se takodje oznacavaju i potisnuta osecanja formirana kroz razlicite konfliktne situacije. Mislim, da se time u mnogome ogranicila svesna kompleksnost i da je neophodno jasnije odrediti sve njene razlike. Mada sam ih ja opsirno odredila u mojim knjigama, ucinicu to opet za ljude koji ih nisu citali.

Unutar nesvesnog postoje dva komplementarno suprotna, urodjena nagona podsvesnog i nadsvesnog. Podsvesno je najnizi, „zivotinjski“, divlji, surov, izuzetno individualan i ogranicen nagon koji se nalazi „ispod“ svesog nivoa (obicno se oznacava demonima). To je nagon koji u vecini slucajeva nadvlada svesnost kod vecine ludih ljudi.

Nadsvesno je sustinski svesni nivo koji je u religioznom tumacenju poznat pod terminima Duse ili Sopstva, odnosno neunistivog svesnog eniteta koji se nalazi u neposrednoj vezi s Bogom ili smislom univerzuma. Nadsvesnost je potencijal mudrosti, kreativnosti, intuicije, ljubavi, plemenitosti, itd. Pored njih postoji Polusvesni Ego ili potisnuta osecanja koja su stecena u konfliktnim situacijama s okolinom.

Svaka interakcija coveka s njegovom okolinom u manjoj ili vecoj meri aktivira unutrasnje nesvesne nivoe ili razlicita osecanja koja se u svesnom nivou manifestuju kao razlicite i protivrecne misli. (Najcesce i najpre se aktivira Polusvesni ego).

Ukoliko je osoba duhovno razvijena za nju je karakteristicna integralnost licnosti ili iskrenost i odgovornost preko kojih nastoji da se oslobadja iluzija i zabluda. Zbog toga je uvek spremna da se suoci s necim cime mora ili da promeni svoj stav, nacin zivota i ponasanja, ako je to neophodno za konstruktivan razvoj s okolinom ili njen progresivan razvoj. Takva osoba ostvari potrebnu duhovnu ravnotezu ili unutrasnju snagu koja joj omoguci da bezbedno istrazuje i „ponore“ i „visove“ nesvesnog i time produbljuje samospoznaju.

Medjutim, ako je neko preopterecen potisnutim konfliktima koji najcesce dovode do neodgovornog ponasanja, manipulativnosti, neiskrenosti itd. takva osoba je podeljena unutar sebe. Ona nema potrebnu unutrasnju snagu da se upusta u misticizam, posto postoji opasnost da njena svesnost veoma lako moze biti nadvladana snaznim podsvesnim nagonima i osecanjima, sto moze dovesti do potpunog svesnog rastrojstva.

Dilema, zbunjenost ili konflikt je prisutan u manjoj ili vecoj meri kod svakog coveka kao neposredan pratilac promene i razvoja. Medjutim, ukoliko zbunjenost predje u panicni kosmar, strah ili dugotrajnu svesnu disfunkcionalnost, iracionalno ponasanje itd. tada je u pitanju ozbiljniji poremecaj psihicke ravnoteze.

i da li je uopste moguce prepoznati granicu normalne i poremecene interakcije kako bi se covek na neki nacin zastitio od ovog drugog?

Moguce je i to preko ponasanja i delovanja svake osobe. Najbolji pokazatelj naseg stvarnog duhovnog razvoja i progresa je nase ponasanje i delovanje ili nasa interakcija s okolinom. Ukoliko nase ponasanje i delovanje postaje odgovornije, konstruktivnije, humanije, efikasnije ili ukoliko osecamo da nase misli doprinose duhovnoj ravnotezi i miru, saosecanju s drugim ljudima, sponi s univerumom itd. tada je to siguran znak da se progresivno razvijamo.

Medjutim, ukoliko nase ponasanje postaje agresivno, apaticno, neodgovorno, dvolicno ili ukoliko dolazi do otudjenja, neiskrenosti itd. tada je to siguran znak da je u pitanju svesna dezintegracija i pored toga sto osoba moze imati veoma visoko misljenje o sebi ili se smatrati poboznom, misticnom, talentovanom, itd.

Advertisements

12 responses to “Znacaj duhovne ravnoteze u misticizmu

  1. Od kad znam za sebe trudio sam se da proniknem u suštinu i dokučim te „velike tajne“. Pa konstatujem da se svako zabavio o sebi u toj trci sa „vremenom“, koje niko ne može da stigne a kamoli da prestigne. Možda ove moje reči zvuče prepotentno, ali sve zavisi kako se i sa koje strane posmatra ili osvetli. Da bi nešto doprlo do svesti treba imati šansu, priliku, ili biti duhovno opredeljen za saznanja koja su svakom dostupna. Ali ih neko uporno, svesno, namerno izbegava, ili ih svesno nije svestan. Možda to čine da sve bude grandioznije, nebuloznije i veličanstvenije. Jednom reči, konstatujem, da ako išta ima mistično u svemu tome što nas okružuje, onda je ono što je u nama još je mističnije. Zapravo mi smo taj mrkli mrak koji pokušava da podredi, potčini sve oko sebe a na kraju ispada u svemu tome da smo mi sami sebi žrtva. To se sve uklapa u moju sveopštu teoriju o nastanku, postanku, trajanju i nestanku. Sve što postoji moralo je jednom da nastane. Pošto traje izvestan period „večnosti“ mora i da se završi i nestane. Ma koliko bilo to trajanje dugo, ono je zanemarljivo u odnosno na večnost. Ako je nastalo nije ni ostalo. Što je imalo početak ima i kraj. Nešto kao parče iz sredine beskrajne torte. A ako posmatramo da je sve večno onda upadamo u drugu krajnost, fantazmagoričnu, apsurdnu, fantaziju i bestijalnu pojavu. Koja nam govori da smo nestvarni jer nikad nismo ni nastali pa ni ne postojimo. Iako nas čula obmanjuju da nije tako. A tako je. Znači da je sve u postavci, koncepciji. Govoreći o apstrakcijama primičemo se polako, lutajući i vrludajući, mogućem stvaranju sveta ni iz čega jednostavnom primenom dualizma. Što i jeste najverovatnija teorija. Pitanje je samo ko i kako? I zašto? Razloga ima na pretek. Mi smo stvoreni po uzoru na svog stvoritelja. Vasiona u malom. Što smo sitniji, ima nas više, ali to ne znači i da smo važniji ili vredniji. Mi smo samo deo fraktala ili holograma. Kakve se sve iluzije kriju oko nas i u nama teško je i zamisliti. Kada kažem, a to stalno ponavljam, da smo mi sa time „ispunjeni“ zapravo razređeni, i da se krećemo kroz to „nešto“ što istovremeno i postoji i ne postoji, niko normalan u to ne želi da poveruje! Svi misle da sam ja u krivu. Činjenica je da mi, ukoliko toga ne bi bilo uopšte ne bi mogli ni da se krećemo niti da živimo. Bili bismo „amorfna masa“, praproton koji nikako ne možemo da „razbijemo“. I to je jedna od komponenti koja saučestvuje u razbijanju stanja koje je bilo u tački, praprotonu. Mnogi su „kapaciteti“ pokušali da sa apstrakcijama objasne ono što smo. Nisu uspeli jer u postavci nisu bili dosledni materijallističkom shvatanju. Teorija je jedno – apstrakcija. A praksa i realnost nešto sasvim drugo.

    Sviđa mi se

    • Teorija i praksa kao dve komplementarne suprotnosti moraju imati medjusobnu interakciju da bi bile u stanju da se progresivno razvijaju. Ukoliko misticizam ostaje u sferi apstrakcije ili ukoliko se ne realizuje u svesnom nivou kao spoznaja koja osmisljava egzistenciju ili koja ne daje instrukcije za funkcionalnije ponasanje, konstruktivnost ili humanizaciju onda je takav misticizam jalov. Cak sta vise, moze biti i stetan ako se koristi kao kompenzacija za nefunkcionalno i neodgovorno ponasanje.

      Sviđa mi se

  2. „Medjutim, ako je neko preopterecen potisnutim konfliktima koji najcesce dovode do neodgovornog ponasanja, manipulativnosti, neiskrenosti itd. takva osoba je podeljena unutar sebe. Ona nema potrebnu unutrasnju snagu da se upusta u misticizam, posto postoji opasnost da njena svesnost veoma lako moze biti nadvladana snaznim podsvesnim nagonima i osecanjima, sto moze dovesti do potpunog svesnog rastrojstva.“

    Hvala,… to je negde vidim i kao odgovor na moje pitanje koje sam nedavno ovde postavio a ticalo se razlicitih stepena duhovnosti kod razlicitih ljudi.

    pozdrav

    Bane

    Sviđa mi se

  3. Petre, meni se vazda činilo da o večnosti ne treba puno govoriti već rađe ćutati i diviti joj se,
    jer shvatiti čak ni predukus ovde to nažalost nije moguće i uvek ostaje predmet debata sladokusaca apstrakcije, mistike, duhovnosti. Tako da, verovatno ćete sa prvim ukusom večnosti moći realno da razumete „beskrajnu tortu“ i „period večnosti“.
    Nešto i Ništa mi se čine kao dve ideje koje će se svojom konačnošću vratiti u jednu Ideju.

    Sviđa mi se

  4. Nesto je svest koja izgleda kao Nista u pojavi, mada je uvek Nesto u sustini. Problem je u tome sto smo mi ograniceni pojavom pa zato nismo u stanju da shvatimo Nista u pojavi. Nista u pojavi je uvek Nesto u sustini ili bolje receno to je sve sto jeste, sto je bilo i sto ce ikada biti.

    Sviđa mi se

  5. Kako je samo teško i preteško svima, pa i Vama, da prevalite preko svojih usana Istinu i priznate očiglednu „stvar“ koja postoji od samog početka – početka stvaranja ovog „Realnog sveta“. I tako. Bilo je potrebno „stvoriti“, odnosno samo upotrebiti „Prostor iliti Vreme“ da bi moglo da se krene iz tmine Beskraja, Večnosti. Tvorcu je to bilo mnogo lakše nego svima nama čak i da pretpostavimo samu pretpostavku, da je to baš tako bilo. On je to olako, samo upotrebio jer mu je to već bilo na raspolaganju, na „dohvatu ruke“. Postojalo je kao realna i večna a ipak samo kao apstrakcija. Samo je razredio ono što je bilo „njegova Ideja“. Šta je to u ljudima što im nikako ne da da ne vide nešto što je tako očigledno, a što se stalno vrzma oko naših očiju i nosa. A mi uporno i dalje, dosledno i stalno ponavljamo : Ne pa ne! Ajnštajn je uočio, ili bar pokušao da to shvati. Uveo je u račun, kombinaciju – Irelevantnost. Ali na pogrešan način i na pogrešna vrta. Nije isto malom detetu i odraslom čoveku mera : Kilometar, kao i ostale mere, relacije. Apsolutističke metode, uvodeći pramere. Kodekse, sporazume. Ne objašnjavaju suštinu. Pa zar nisu te uzorkovane mere samo odraz stanja i osobina od čega su same sačinjene? Nedostaje im ime, osobine od čega su sastavljene. Kome to nije očigledno? O mravu i pužu da i ne spominjem. O brzini svetlosti nije uopšte potrebno govoriti jer ona ne zavisi i nema nikakav osećaj za taj nematerijalan prostor iliti vreme. Ona, brzina, je proistekla direktno iz samog procesa prirode svetlosti i ostalih međusobnih zakonomernosti, uticaja. Zato je to tako jer ima čitav spektar talasanja koji nama još nije dostupan. Našoj percepciji. I na kraju, ono je večno. Samo se razređuje zahvaljujući „Geometrijskom paradoksu“? Udaljavanjem stiče se i dojam umanjivanja, ali o tome drugom prilikom. Oprihodovao je, poštovani Albert, proistekle relacije kao nešto stvarno. Račun nije ispao kako treba. Ostavljeno je budućim generacijama da se i dalje bakću kao „pile u kučine“. I ispade na kraju :“ Da je to tako – zato što je tako!“ Bazirati na predmetu spora nije i samo rešenje nesporazuma. Ako ga je uopšte i bilo. Možete li moje razmišljanje uvažiti?

    Sviđa mi se

    • Petre, ono sto svaki covek moze da ucini ili sto zavisi samo od njega, to je da iznese svoje misljenje. Medjutim, kako ce njegovo misljenje biti prihvaceno i rastumaceno ne zavisi samo od njega vec od ljudi kojima je to misljenje upuceno. Sto znaci da ovo drugo nije u nasem domenu uticaja te nas zbog toga ne bi trebalo toliko ni afektirati. Cak sta vise, smatram da je potrebno postovati pravo i slobodu svakog coveka da na svoj nacin prosudjuje svako izneseno misljenje.

      Sviđa mi se

  6. Pa da, čak ni ovde u vremenu i prostoru ne možemo naći nešto
    na šta ćemo upreriti prst i reći : to je ništa….ili, možemo li?

    Bane

    Sviđa mi se

    • U pravu si Bane. U ovoj dimenziji je sve vidljivi oblik i pojava zato sto predstavlja ogranicenu individualizaciju ili ekspanziju svesti koja je sama po sebi bezgranicna ili jedinstvena. Zbog toga se u svaki oblik ili pojavu, tj. ogranicenost moze upreti prst, osim u bezgranicnost ili jedinstvenu svesnu sazetost koja je sustina tih razlika i individualnosti. U takvu sustinu se ne moze upreti prst jer sama po sebi nema oblik i pojavu, mada svaki oblik i pojava na svoj nacin reflektuje tu sustinu.

      Sviđa mi se

  7. Lepo je imati sagovornika sa kojima čovek može da razmeni, ili i na taj način da ispita i potvrdi svoje misli i zaključke. I utvrdi kako, na koji način reaguje šira okolina. Ja ne mislim da bilo kome oponiram, ili kako kažete – afektiram, te da namećem neko i nekakvo svoje viđenje i konstatacije. Svako ima pravo da vidi ili ne vidi ono što mu se sviđa. Ja u dobroj i iskrenoj nameri izlažem svoje stavove. Frapantno je u svemu tome što izgleda da samo ja vidim ono što niko ne vidi a verovatno ne vidim što svi vide. Postoji taj Ego i Super Ego. I ne bi moglo da bude drugačije. Svako u svemu prvo gleda da iskoristi sebi svojstvene interese, kako kažete – svoje sopstvo i ciljeve, pa posle šta ostane. Za zajednicu. Kada se udarim po prstu samo mene zaboli. A drugi se obično smeju tome. Ima i ljudi koji saosećaju pri tome pa i njih žigne i preseče nešto preko stomaka i nekakav čudan osećaj obuzme dušu. Jedan od takvih sam i sam. Kada vidim da je Kralj go ja to obično na glas kažem a drugi oćute i gledaju svoja posla. Drago mi je da ima ikog ko može da upre prstom u nešto, a ne vidi da je to na izvesnom rastojanju od njega. Kao i da je sam sačinjen od nekakve tvari, suštine. I da se i on sam nalazi u nečem što nas ograničava i sputava da iskočimo iz ljušture. I ne vidi svoju veličinu u sklopu te konkretne „celine“. I da se iza toga nečeg, krije još nešto, što je praznina i večnost. Totalna apstrakcija. I kako je moglo u tome da nastane nešto? To je ta božanska promisao! Ili mislite da se ja ipak veoma gorko varam? A svi dosadašnji pioniri i avangarda da imaju pravo?

    Sviđa mi se

    • Petre diskusija se ne treba svesti na to ko je u pravu, vec joj treba biti cilj da se njome prosiri spoznaja. Svaki covek ima svoje vidjenje koje se moze sastojati od dubljih uvida, ali isto tako i od zabluda.

      Zbog toga se kroz diskusiju pruza mogucnost da uocimo neke svoje zablude ili da dobijemo solidniju potvrdu naseg uvida. Niko nama ne moze reci koji ili kakav zakljucak treba da oformimo iz diskusije osim nas samih.

      Diskusija treba da pruzi mogucnost slobodnog izrazavanja svakom ucesniku, ali isto tako samo od svakog ucesnika zavisi kakvo ce misljenje oformiti o predmetu diskusije ili kako ce proceniti svoje misljenje u odnosu na misljenje svojih sagovornika.

      Ali, ako je nekom zaista stalo do toga da utvrdi ko je u pravu, tada se mora potruditi da u potpunosti razume misljenje svoga sagovornika ili da bez pristrasnosti razmotri njegove argumente, da bi bio u stanju da ih uporedi sa svojim i tako donese odluku.

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s