Nastavak Serafima Rouza

Hriscanstvo istice dve komplementrano suprotne dimenzije raja i pakla koje slede posle smrti ili razdvajanjem svesti i tela, tj. njenim prelaskom u nefizicku dimenziju. U Bibliji se navodi da se do Oca moze stici samo preko Sina.

Otac je nemanifestovana svesna sustina ili ljubav koja u sebi sadrzi svetlost (iluzorno dobro) i tamu (iluzorno zlo) u jedinstvu. To jedinstvo predstvalja apsolutnu svesnu sazetost ili „seme“ („iskru“) iz koje bukne vatra kreacije kojom se uzrokuje ponovno odvajanje svetlosti i tame, tj. pojave ili manifestovanosti. (Dakle, nemanifestovanost je „iza“ pojave ili svetlosti i tame, te samim tim predstvalja neshvatljivost jer se svesnost ostvaruje tek kroz interkciju komplementarnih suprotnosti svetlosti i tame.)

Nemanifestovanost je bezoblicnost, bespojavnost ili potencijal buduce pojavnosti. Da bi se to donekle razumelo moze se uslovno dati primer plastelina od kojeg je moguce stalno pravljenje razlicith oblika tako sto je neophodno da se on uvek dovede u masu bezoblicnosti.

„Osoba“ ili Ja napusta telo sa stepenom razvoja ili svesnoscu koju je ostvarila tokom zivota u fizickoj egzistenciji. Medjutim, ona mora postati svesna svoje istinske sustine. Zato Dante u njegovoj „Bozanskoj komediji“ govori o „Cistilistu dusa“ koje prethodi njihovom ulasku u raj, kao sto i Isus navodi da ce ono sto se razresilo na zemlji biti razreseno i na Nebu.

Mi nismo svesni nase istinske moci ili kreativne snage nase svesti. Ona se u izvesnoj meri nagovestava kroz snove. Svaki razlicit intenzitet nasih osecanja se izrazava kao razlicita slika, forma ili oblik tokom sna. Forme ili oblici koje Ja formira posle smrti je rezultat njegovog svesnog stanja ili bolje receno njegove nesvesnosti sebe kao ideje ili svetlosti.

Sin ili ideja je svetlost koja se rasplinjava u mnostvo ideja tako da svaka ideja reflektuje odredjeni oblik ili formu u interkaciji s tamom. Ja sa zaostalim duhovnim razvojem je prezasiceno konfliktima koji dobijaju oblike demona, nakaza ili cudovista tako da su mnogi od njih izrazeni kroz mitologiju i bajke. Takvi oblici i forme su odraz podvseti koja se predstvalja kao podzemna dimenzija tame ili pakla.

Za pakao je karakteristicna destruktivna strast (vatra) koja kreira uzas i patnju. U nekim budistickim spisima se navodi da je Ja toliko ocajno da se izbavi iz takvog stanja da je spremno da se reinkarnira u bilo kojem telu. Neophodno je da se Ja „procisti“ time sto ce do kraja izdrzati svu patanju i uzas koju je kreiralo svojim pogresnim izborima ili oholoscu i arogantnoscu.

Tek tada je u stanju da se izdigne u visu dimenziju svetlosti koju je Platon okarakterisao kao svet Ideja ili savrsenih formi koje se u mitologiji predstavljaju kao andjeli, dobre vile itd. U svetu ideja ili raju nastavlja se daljnje ucenje ili smisaoni razvoj. Svrha tog razvoja je potpuni gubitak forme ili oblika tj. potpuna integracija sa Sinom ili svetloscu u kojoj se ideja raspline u svoj svojoj „sirini“ sto rezultira njenom kulminacijom u Duh ili svesnu „visinu“ koja ostvaruje neutralnost u interakciji s tamom.

Takva neutralnost omogucava sazimanje svetlosti i tame u jedinstvo ili intenzitet apsolutne ljubavi koja predstvalja Oca. Otac je sama nemanifestovana sustina ili bitak svesti. U „njemu“ nastaju i nestaju sva bica ili aktivnosti i manifestacije. Da bi se bice transformisalo ili reinkarniralo u visu formu neophodno je da ostvari puni ciklus odvajanja i spajanja s bitkom (Ocem ili Bogom).

Advertisements

14 responses to “Nastavak Serafima Rouza

  1. Postovana Sofija!
    Najlepse hvala sto ste posvetili vise paznje ovoj temi. Zbunjuje me nekoliko stvari – najpre navodili ste da se sav razvoj Ja jedinke odvija upravo u fizickom materijalnom svetu, koji je i konstruisan tako da omoguci aktivnost kroz komplementarne suprotnosti. Tako da mi nije jasno sta se tacno otkriva, uvidja, suocava( i kako) posle smrti kada se prelazi u nematerijalnu ravan u kojoj aktivnost i samim tim razvoj ne postoje, pa sledi da bi kroz cistiliste i suocavanje sa vatrom trebali da prolazimo u ovom svetu gde je moguca aktivnost i razvoj.Takodje ako je aktivnost moguca samo u fizickom svetu, kako pojedinci nakon smrti mogu da biraju ili prihvataju u kakvom ce se telu reinkarnirati.
    Dalje, kao sto ste naveli odredjen nivo razvoja koji Ja dostigne u ovom zivotu moze samo dalje da se nadogradjuje a ne da regresira izborom bilo kog tela (npr bora ili sarana ili skakavca) u kome nije moguce ostvariti ni priblizan a kamoli napredniji nivo svesnog, tj duhovnog razvoja Ja.
    Oprostite sto Vas stalno ispitujem oko nekih detalja i oduzimama Vam vreme i energiju, ali zaista bih zelela da shvatim ovu tematiku iz Vase perspektive na najkorektniji nacin.
    Srdacan pozdrav!

    Sviđa mi se

  2. Djurdjevak, nema zasto da se izvinjavas. Naprotiv, veoma me raduje da postavljas pitanja jer su ona jedan od nacina da se ostvari dublji prodor u ovu tematiku. Zato opet napominjem da se slobodno obratis kad god imas neko pitanje. Zaista ce mi predstavljati zadovoljstvo da pokusam dati jasnije odgovore. S obirom na duzinu ovog odgovora objavljujem ga kao clanak pod naslovom “Odgovor u vezi Serafima Rouza”
    Mnogo pozdrava i ukoliko smatras da je potrebna daljnja klarifikacija, ne ustrucavaj se da pitas. 🙂

    Sviđa mi se

  3. Yonatan ben Cordoba

    Моје искрено поштовање, али види се да немате појма о Хришћанству, поготово Православном.

    Sviđa mi se

    • Postovanje i Vama Yonatan. S obzirom da nisam pop ili teolog, normalno je da nisam strucnjak u oblasti Pravoslavnog Hriscanstva. Ja to nikada nisam ni tvrdila, niti sam imala takvo misljenje o sebi. Moj uvid se nije ogranicio samo Hriscanstvom vec obuhvata mnogo siri spektar ucenja u ovoj oblasti. Nemam nista protiv da vi date svoje objasnjenje, ukoliko mislite da je ono potrebno. Zaista bi me radovalo da to ucinite. Pozdrav i sve najbolje!

      Sviđa mi se

  4. Лепо је са неким размењивати мишљење, поготову о овако суштаственим питањима. Питања су о битству, постојању и непостојању. У том погледу нису чисти хоризонти. Много је лутања и застрањивања. Много је часних људи завршило тамо где им није место. Много је њих који су заузимали и заузимају место које им не доличи и не одговара. И које нису заслужили. Моја савест и свест ми не да мира да не кажем да је много тога урађено, тек да би се нешто радило. Урађено је нешто, а могло би и без тога. Да се живи. О оплемењивању не може да буде речи. Ради се о томе : Хајде, само, нек је више војске. Затрпани смо свачим и које чим. Само не правом Истином. Истина му дође као шлаг на торти. А коме је стало до те Истине? Важно је, дај нам данас да задовољимо своје „благоутробије“. Кажу да се не живи хиљаду година. А у томе је виц. Све што погледамо је вечно. А истовремено и пролазно. Ради се о дуализму илити – како се узме. Јин-јанг. Супротности. А то је у ствари једна сила, снага што покреће овај свет. И она је само позитивна. Друга је ствар што појединци окрећу смерове њеног деловања. Многи виде, гледају у ту слику али не знају значење, сем да то ипак нешто значи. Сви заборављају да у свему има дубљег, симболичког значења. Много тога се заборави. И поново открије. Па сад изволите коме ћете се царству приволети.
    Све вере су истог значења и порекла па и вредности. Нема боље или лошије!. Проистекле су из истог извора. Другачије не може ни да буде. Признају Творца, створитеља Неба и Земље, нас и свега што нас окружује. И што је најинтересантније све су добре и позитивне. Само што се верници, њихови следбеници, тог учења не придржавају. Другим речима не виде даље од свог носа. Очигледне ствари, ноторне чињенице нам измичу а бакћемо се око неких споредних и неважних ствари. Па се чудимо што нам је живот прекратак.
    Када би боље и више слушали своје верске вође, пастире, како неко каже, боље би било свима. И када не би гледали шта они раде, опет би било боље. Веровање је важније и вредније и од саме Вере.
    Дух и духовност је само једно. Свети Дух. Нема толико духова колико се прича. До сада би све врвело од густе пренасељености душама. Број не значи величину или вредност у духовном погледу. Можда и ја грешим, али сви имамо прилике да се уверимо и ко говори истину.

    Sviđa mi se

  5. Pa koliko sam ja razumeo pravoslavlje, cilj je dostići jedinstvo sa Ocem ali u telu.
    Naravno to telo kao i prostor u kom bi ono posle vaskrsenja verovatno moglo da prebiva sigurno nije tako lako shvatiti ni izmeriti prostornim i ovozemaljskim jedinicama.
    Cela hrišćanska borba protiv smrti kroz Hrista je borba baš protiv te smrti koja udara na ličnost, čoveka sa dušom i telom. Dakle hrišćane uglavnom ne zanima samostalno bitisanje i samovanje duše no baš to vraćanje u ličnost koja se opet formirala kroz odnos, suživot i ljubav sa drugima. To sad može mnogima i previše dobro da zvuči. Nije nam dosta da na bilo koji način egzistiramo i posle smrti no sad bi hteli i celog čoveka-ličnost nazad. Ali kad se malo bolje sagleda stvar, ceo čovek i jeste veoma bitna a možda i najbitnija forma kroz koju se Bog ostvario i oprobao. Baš kroz čoveka, Petra, Milana, Vanju, Jelenu,… su se kroz istoriju lomile sile dobra i zla.

    Pa i jedan citat koji može dodatno da objasni hrišćanski a pogotovu pravoslavni pogled:

    „Бити жив, постојати, значи волети и бити вољен, а не просто имати бесмртно својство унутар своје индивидуализоване (одељене) суштине. Онтологија личности не може да разуме и прихвати постојање као индивидуалност која у себи самој има својство живота. За онтологију личности живот и постојање су однос слободе и љубави, у којем се активно потврђује идентитет сваке појединачне личности. У таквом начину постојања бива ипостазирана и сама природа.“
    …“Да, истинито постојање је бесмртна личност, а не бесмртна душа. Тако бисмо могли да сажмемо одговор митрополита Зизијуласа. Или, другачије речено, истинска онтологија је личносна онтологија, а не супстанцијализам. Бити жив, постојати, значи волети и бити вољен, а не просто имати бесмртно својство унутар своје индивидуализоване (одељене) суштине. Онтологија личности не може да разуме и прихвати постојање као индивидуалност која у себи самој има својство живота. За онтологију личности живот и постојање су однос слободе и љубави, у којем се активно потврђује идентитет сваке појединачне личности.“

    Bane

    Sviđa mi se

    • Hvala Bane za interesantan prilog. Iako je u njemu izneto pravoslavno stanoviste, ono ne protivreci sirem spektru uvida u razlicitim religijama i duhovnim ucenjima. Vecina religija i duhovnih ucenja propagira da je oblik, pojava, materijalnost ili fizicka dimenzija produkt nematerijalne, bezoblicne ili svesne (duhovne ) dimenzije.

      Tri osnovna oblika ili pojave fizickog univerzuma su svakako tama, svetlost i etericnost koje nastaju kao rezultat sustinske, nemanifestovane ili svesne promene u vidu razlicitih stanja svesti: Otac, Sin i Sveti Duh, o cemu sam ja opsirnije pisala. Ali, s obzirom da je to veoma apstraktna tematika pokusacu je uprostiti, tako sto cu izneti samo tvrdjenja, bez opsirnijih obrazlozenja.

      Otac je osecanje ljubavi ili misteriozna dubina svesti cija vecna nemanifestovanost ima pojavu tame u univerzumu. Sin je misao (svetlost) s kojim nastaje aktivnost svesnosti, a time i izdvojenost, individualnost i nemir razvoja. Sveti Duh je etericna sloboda i mir razumevanja.

      Drugim, recima Otac je dusa ili skrivena “unutrasnja” iskra zivota u pasivnnom materijalnom obliku, dok je Sveti Duh “spoljasnja” refleksija duse kojoj se daje obelezje oreola. Duh i dusa su lice i nalicje jednog istog, tj. sposobnosti svesti da je u isto vreme i u sebi i izvan sebe, odnosno da se “siri” reciprocno vlastitom “sazimanju”. To znaci, da se produbljivanjem osecanja dobija i visi stepen razumevanja. Duh i dusa su nemanifestovani (nesvesni) potencijali svesti, dok je svesnost (Sin) njihov produkt preko kojeg oni ostvaruju njihovo sazimanje i sirenje.

      Zato svrha ove zemaljske egzistencije ili individualnog razvoja svakog coveka i jeste samospoznaja ili otkrivanja i koriscenja vlastitog potencijala u vidu ljubavi (duse) i razumevanja (duha) kojima se ostvaruje mir i sloboda bitisanja. Ljubav i sloboda nemaju granice posto su sustina zivota, odnosno stalne promene i razvoja. Zbog toga mnoge religije i propagiraju reinkarnaciju.

      Ukoliko covek razvija svoju individualnost u skladu sa svojim unutrasnjim potencijalnom duse i duha ili u skladu s nagonom ljubavi i slobode on posle fizicke smrti omogucava dusi i duhu njihovo daljnje sazimanje i sirenje, a time i iducu, kompleksniju reinkarnaciju. Rumi daje primer takve transformacije kroz reinkarnaciju od minrerala do zivotinja, ljudi, andjela itd.

      Sviđa mi se

  6. Lepo objašnjenje, ponekad tako komplikovanih pojmova hrišćanske teologije.

    No, kako sam vec gore napisao, cini mi se da se samo u čoveku odvija borba
    dva dobra i zla, i samo čovek za te dve kategorije zna i preko te borbe doseže
    više nivoje. Biljke i zivotinje mi se cine tako samodovoljne, potpune, tj. vec samo njihovo egzistiranje kroz ovu dimenziju je ispunjenje božijeg plana. Sa čovekom se razvoj ne završava posle fizičke smrti. Otuda reinkarnaciju mogu da smestim samo u svet flore i faune, ne i u covekovo biće.Tako se barem meni čini.

    „Од душевних сила неке хране и узрастају [тело], друге [изазивају] маштања и нагоне, а треће [омогућују] словесност и мишљење. Биљке заједничаре само у првој, бесловесне животиње учествују и у другој, док људи заједничаре у све три. Прве две силе су пропадљиве, док се трећа показује као нетрулежна и бесмртна.- Sv. Maksim Ispovednik“

    E sad, selidbu ljudske duše, ma koliko se ona ukaljala ovde u fizičkoj dimenziji, u recimo telo ribe ne vidim baš kao uspešnu priliku da se samospozna na način kako se to dešava u čoveku, tj. ne razumem kako se kroz ribu možemo spasiti (samospoznati, uzvisiti kao ličnosti).

    Bane

    Sviđa mi se

    • Nije slucajno sto Biblija potencira drvo poznanja dobra i zla, kao znacajnu prekretnicu u razvoju ljudi, preko koje se oni odvajaju od ostalih zivih bica. Ne samo sto poznanje dobra i zla predstavlja narocitu svesnu kompleksnost ( poprimanje bozanske svesti) vec takva kompleksnost namece nuznost izbora, pa shodno tome i odgovornost. Posto sam ja o tome vec pisala u “Moralnosti” nema potrebe da to opet cinim, pa cu zato samo dati linkove:

      https://sofija6.wordpress.com/2011/02/15/moralnost-i/
      https://sofija6.wordpress.com/2011/02/16/moralnost-ii/
      https://sofija6.wordpress.com/2011/02/17/moralnost-iii/
      https://sofija6.wordpress.com/2011/02/18/moralnost-iv/

      Mada ima religija koje smatraju da se covek moze vratiti u telu zivotinja, ima i takvih koje to kategoricki poricu, odnosno koje smatraju da se covek vise ne moze reinkarnirati kao zivotinja jer i pored svih gresaka koje napravi, on ipak cini izvestan svesni pomak ili razvoj. Sto znaci, da se opet moze vratiti samo u telu ljudskog bica na ovoj planeti, ali sa narocitim okolnostima koje ce mu omoguciti da ispravi greske.

      Ukoliko je njegov razvoj na ovoj planeti kompletiran ili ukoliko je ispunio zakonitosti ljudskog razvoja, moze se reinkarnirati na drugim planetama nastanjenim savrsenijim oblicima ili kompleksnijom svesnoscu od ljudske. Hegel je takodje propagirao neprekidan, progreivan razvoj ideje, tako sto ona najpre postoji po sebi, kao nizi stepen individualnosti, svesnosti ili razumevanja, ali se postepeno razvije u ideju za sebe koja postaje svesna svoje individualnosti ili interesa.

      Za mnoge ljude koncept reinkaranacije izgleda neshvatljiv jer u sebe ukljucuje drugacije forme, telesne oblike ili razlicite svesnosti/razumevanje jedne iste individualnosti, tako da mnogi ljudi sumnjaju u njega. Medjutim, takva pojava se neprekidno odvija oko nas, posto svaka individua neprestano prolazi kroz razlicite faze razvoja ili transformacije s kojima menja telesni oblik i ostvaruje drugaciju svesnost ili razumevanje. Tako na primer, ljudsko bice ili jedna ista individua ima drugaciji telesni oblik i svesnost kao embrion, fetus, beba, malo dete, mlada, sredovecna ili stara osoba.

      Sviđa mi se

  7. Ne znam mnogo o reinkarnaciji pa me zanima da li oni koji veruju u takav put duše isključuju mogućnost usavršavanja ličnosti sa one strane, izvan vremena(u eonu), posle fizičke smrti? Da li se u ciklusu reinkarnacije duša baš uvek vraća u materijalni svet da bi se usavršavala i uzdizala, sem naravno ako već nije u ovoj dimenziji dosegla istinu?

    „Tako na primer, ljudsko bice ili jedna ista individua ima drugaciji telesni oblik i svesnost kao embrion, fetus, beba, malo dete, mlada, sredovecna ili stara osoba.“

    Zar nisamo ustvari najčistiji kao novorođenče, beba? Ne trude li se svi monasi i duhovnici postići baš takvu čistotu, nepoznavanje ega? Može li se reći za novorođenče da je savršeno koliko već savršeno može biti jedno ljudsko biće? Opet beba još uvek nije ličnost, tj. nije se ostvarila kroz aktivan kontakt sa drugima te mi se tu javlja sumnja da novorođenče možda ipak nije savršeno kao recimo neko ko je kroz blato sveta ponovo ugledao svetlost, spoznao i dobro i zlo.

    Bane

    Sviđa mi se

    • O detaljima reinkarnacije se ne moze govoriti bez spekulacije. Zbog toga se ja ne bih mnogo zadrzavala na tome, vec na njenoj verovatnoci. Mi se nalazimo u dimenziji u kojoj sve ima pocetak i kraj, sto afektira nas nacin razmisljanja. Iz tog razloga ljudi veruju u konacnu istinu.

      Pod konacnom istinom podrazumevaju samu sustinu zivota ili bitisanja. Medjutim, ta sustina je bezgranicna ili beskonacna, sto znaci da nema kraj, vec da se uvek razvija ili produbljuje. Sustina svega je svest ili tacnije osecanje i razumevanje, duh i dusa, yin i yang.

      Njihova vecita interakcija je ono sto cini razvoj ili uzrokuje stalnu samoobnovu kao i dostupnost istini. Istina (smisao) se uvek pronalazi u njihovoj savrsenoj ravnotezi ili balansu, koji naravno, nikada ne moze biti isti jer se yin i yang nalaze u vecitoj igri spajanja i razdvajanja i time kreiraju razvoj i vlastitu samoobnovu.

      Zbog toga nemir i besmisao postoje u razvoju ili neravnotezi. Iako oni nisu prijatni, oni su ipak neophodni jer ce eventualno odvesti do drugacije ravnoteze, odnosno viseg smisla ili dublje istine. Mada je svaka faza razvoja ogranicena na svoj nacin, ona je neophodna u datom momentu razvoja, pa je zato, isto tako i savrsena, sto se navodi i u Bibliji:

      To every thing there is a season, and a time to every purpose under the heaven:
      A time to be born, and a time to die; a time to plant, a time to reap that which is planted;
      A time to kill, and a time to heal; a time to break down, and a time to build up;
      A time to weep, and a time to laugh; a time to mourn, and a time to dance;
      A time to cast away stones, and a time to gather stones together; a time to embrace, and a time to refrain from embracing;
      A time to get, and a time to lose; a time to keep, and a time to cast away;
      A time to rend, and a time to sow; a time to keep silence, and a time to speak;
      A time to love, and a time to hate; a time of war, and a time of peace.

      U prirodi nista ne nestaje vec se neprestano transformise i cirkulise. Tako na primer, u jesen i zimu sve lisce opadne i uvene, da bi u prolece opet buknulo novo. Ljudi su takodje deo prirode, pa ne vidim razlog zasto bi oni bili izuzeci?

      Sviđa mi se

  8. Da to je divna stvar da u prirodi ništa zapravo ne propada, ni jedan jedini atom.
    Živeti i transformisati se zajedno sa prirodom je tako prirodna i lepa stvar.
    No opet, postoji i neki manji broj ljudi koji u osami i pustinjama pokušavaju naći istinu na
    jedan veoma radikallan i aksetski način. Sa strane gledajući, takav život nikako nije prirodan jer ti ljudi idu bukvalno uzvodno od svoje prirode. Bore se protiv svih strasti i nagona koji su
    u prirodi svakog čoveka. Jedan duhovnik je o tome rekao nešto slično : „Da, to nikako nije prirodan put, ali je natprirodan“

    Ne nagoveštavaju li te reči težnju čoveka da se ipak izmakne prirodi kroz spasenje, raj, nirvanu…? E sad tu staje moj ograničeni um. Da li je spasenje konačno stanje, da li tu staje svaki razvoj? Da li je razvoj bio zaradi toga?

    Takođe moj konačni um ne može još uvek pojmiti beskonačnost, možda samo u fragmentima i nekim posebnim momentima nadahnuća, no to je ipak samo predukus.

    Bane

    Sviđa mi se

  9. Ah da, evo prilažem i jednu lepu sekvencu iz filma Drvo Života
    koja upravo dotiče taj fenomen dva puta, dve filozofije…

    “The nuns taught us there are two ways through life. The way of Nature and the way of Grace.”

    Sviđa mi se

    • Zaista lepa sekvenca. Hvala Bane. Sposobnost izbora, shodno tome i odgovornost, omogucava se tek spoznajom razlike, sto je u Bibliji predstavljeno kao drvo poznanja dobra i zla. Takvom svesnoscu ljudi ostvaruju narocitu kompleksnost, koja ih izdvaja od ostalih zivih bica na ovoj planeti.

      Ja sam nagon prirode okarakterisala kao Telesnu svest koja predstavlja suprotnost Duhovnoj svesti. Zakonitosti oba ta nagona neprekidno deluju kroz nasu svesnost, a od nas zavisi za koji nagon se opredeljujemo ili koliko uspevamo da prevazidjemo nagon Telesne svesti. Kazem, prevazidjemo, a ne potisnemo. Potiskivanje, bez razumevanja ili oplemenjivanja je veoma stetno jer moze uzrokovati ozbiljnu svesnu disfunkcionalnost.

      Iz tog razloga zakonitost naseg razvoja je drugacija od zivotinja. Mada se kod nekih zivotinja moze primetiti primitivni, neiskristalisani nagon Duhovne svesti, on ipak nije u tolikoj meri zastupljen da bi im dao kompleksno razumevanje. Zbog toga zivotinje deluju samo po zakonitostima Telesne svesti, pa kod njih ne postoji moralni zakon, niti se smatraju odgovorne za izbore ili okrutnost.

      Medjutim, iako ljudi imaju najkompleksniju svesnost na planeti Zemlji, arogantno je smatrati da je njihov oblik ili svesnost najkompleksnija u vasioni ili univerzumu. Vise je nego verovatno da postoje kompleksnija ili inteligentnija bica u svemiru.

      Reinkarnacija nije ogranicena samo na planetu Zemlju, nego na svemir. Otuda razlike ili razlicita duhovna razbudjenost medju ljudima. Tako na primer, za ljude koji su se tek reinkarnirali iz zivotinjske vrste je karakteristican aktivan nagon Telesne svesti, divljastvo i okrutnost, dok je opet za one koji su pri karaju zemaljskog ciklusa karakteristican altruizam ili mozda cak i opredeljenje za asketski nacin zivota. Svaki covek ima svoje jdinstvene okolnosti razvoja koje mora upotpuniti ili iskusenja koja mora prevazici, pa se zato i radja pod specificnim okolnostima.

      Kao sto se posle teskog rada cezne za odmorom, tako se i posle odmora cezne za kreativnom aktivnoscu i stvaralastvom. Sve u svoje vreme. To je ta naizmenicnost koja neprestano uzrokuje samoobnovu i samorazvoj. Lepota istine ili sustine zivota je u njenoj beskonacnosti ili bezgranicnosti. Zato se ona neprestano produbljuje i osmisljava svakom novom reinkarnacijom.

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s